Stevan Tontić (Grdanovci, Sanski Most, 1946), pesnik, prozaista, esejista, prevodilac, član i predsednik Skupštine Srpskog književnog društva preminuo je u subotu, 12. februara.
Osnovnu školu završio u Lušci Palanci, srednju u Sanskom Mostu i Prijedoru, studije filozofije sa sociologijom u Sarajevu. Aktivan u studentskim protestima 1968. Početkom 1969. godine postao je glavni urednik studentskog lista „Naši dani“, da bi već treći broj bio sudski zabranjen a redakcija raspuštena. Prvu zbirku poezije objavljuje 1970, nagrađenu saveznom nagradom lista „Mladost“ za najbolju prvu knjigu. Zapošljava se u kulturnoj redakciji Televizije Sarajevo, a obavlja i dužnost sekretara Udruženja književnika BiH. Polovinom sedamdesetih počinje da radi kao urednik za književnost u izdavačkoj kući „Svjetlost“, u kojoj kasnije uređuje i časopis „Život“. Godine 1984. daje ostavku na urednički posao zbog neslaganja s tretmanom nekih srpskih pisaca u velikoj ediciji književnosti narodâ BiH. Posle tri godine vraća se u izdavačku kuću sa novim rukovodstvom.
Krajem osamdesetih i početkom devedesetih Tontić istupa protiv srljanja u građanski rat. Piše pesme o ratnim strahotama, objavljene u zbirci Sarajevski rukopis (Beograd 1993, 1998) koja će biti prevedena na više jezika. Odbio je da služi u bosansko-muslimanskoj armiji, pa je gonjen da kopa rovove na prvoj liniji fronta. Isključen je iz članstva Udruženja književnika BiH, u koje se nikad više nije vratio. Polovinom januara 1993. uspeva da ilegalno izađe iz grada, stigne u Beograd, odakle krajem aprila 1993, na poziv nemačkih pisaca i prevodilaca, odlazi u Berlin, gde će kao izbeglica bez zaposlenja ostati blizu devet godina. Prvu značajnu podršku dala mu je fondacija nobelovca Hajnriha Bela, u čijoj je kući proveo devet meseci.
U Nemačkoj izlazi više prevoda Tontićevih dela, nastupa u mnogim gradovima. O njemu je objavljen velik broj afirmativnih recenzija i članaka, snimljeno više radio- i tv emisija. Godine 1995. učestvuje na čuvenom pesničkom festivalu u Jerusalimu, a pet godina kasnije na šestonedeljnoj turneji evropskih pisaca po Evropi, od Lisabona preko Madrida, Pariza i Brisela do Sankt Peterburga, Moskve, Minska, Varšave i Berlina. Provodi pet meseci kao „pisac grada“ Rajnsberga. U berlinskom nedeljniku Freitag, protivno većini medija, piše o vrednosti dela Pravda za Srbiju Petera Handkea. (Tekst je uvršten u knjigu Noch einmal für Jugoslawien, posvećenu odbrani Handkea.) Na Univerzitetu u Inzbruku drži predavanja studentima slavistike. Učestvuje na književnim susretima u Poljskoj, Austriji, Francuskoj, Italiji, Španiji, Rusiji, Srbiji, Makedoniji, Jermeniji, Češkoj, Rumuniji, Bugarskoj. Prevođen na veliki broj jezika.
Vreme pesnikovog egzila u Nemačkoj njegova supruga provodi s majkom u izbegličkom statusu u Beogradu. Posle povraćaja okupiranog stana u Sarajevu, iz kojeg je s piščevim rukopisima i bibliotekom nestalo i sve drugo, bračni par se krajem 2001. vraća u taj grad, u čemu će videti neku vrstu „obrnutog egzila“. Tontić tu živi kao slobodni pisac, da bi se 2014. nastanio u Novom Sadu.
Tontić je pisao poeziju, prozu, eseje, kritiku i prevodi s nemačkog jezika. Sastavio je nekoliko antologija, među njima i veoma zapaženu antologiju Moderno srpsko pjesništvo (1991), s obuhvatom srpskih pesnika 20. veka iz Jugoslavije i dijaspore. (Bila je to prva antologija srpske poezije u istoriji BiH.) Priredio je izdanja većeg broja pisaca (P. Kočić, B. Ćopić, N. Šop, D. Maksimović, V. Popa, S. Raičković, M. Dizdar, D. Trifunović, D. Kolundžija i dr.) Bio je tri godine član NIN-ovog žirija kritike za roman godine. Član Srpskog i Nemačkog PEN-centra, Udruženja književnika Srbije, Srpskog književnog društva i Udruženja književnih prevodilaca Srbije. Collegium Europaeum Jenense (Jena) izabrao ga je za svog dopisnog člana, što je „priznanje za izvanredan rad na razumevanju među narodima.“
Nosilac je najuglednijih nagrada u Srbiji i BiH. U Nemačkoj je 2000, 2001. i 2019. dobio tri značajne međunarodne nagrade za književnost.
Povodom nagrade “Žička hrisovulja” objavljen je zbornik Stevan Tontić, pesnik (izdanje Narodne biblioteke “Stefa Prvovenčani”, Kraljevo 2019).
