U sredu, 3. oktobra u 13 časova u Srpskom književno društvu biće predstavljena nova knjiga poezije Nenada Šaponje Izgledam, dakle nisam (Prometej, 2017). U razgovoru će učestvovati Saša Radojčić, Mileta Aćimović Ivkov i autor. Program uređuje i vodi Dejan Simonović.
Osnovno gramatičko lice čitave zbirke Sve-lice je. Ono koje u sebi sadrži TI (često je samoobraćanje lirskog subjekta), ali i JA i On. Puno je pitanja, ponekad retorskih. Vlada ranjiva upitanost, ona koja boli. Čitava zbirka pokušaj je da se “ulovi” mesto na kojem se uvek “jeste”, ali tako što se nikad “nije”, odnosno ono na kojem se nikad “nije” jer se uvek “jeste”. Ma koliko izgledalo da je u pitanju tautologija, o pravoj tautologiji nije reč. Zapravo, Šaponja zna samo za “uvek-nikad” i “nikad-uvek”, odnosno za “jeste-nije” i “nije-jeste”. Bitno je, i jedino moguće – “između”.
Osnovne reči-teme čitave zbirke su: duša, samoća, privid, zamka. Mogli bismo i čitavu antologiju pesničkih slika (nju bi s radošću koristio francuski fenomenolog Gaston Bašlar) koje se u Šaponjinoj zbirci nalaze načiniti. Sasvim predvidljivo, pesnik kojem je svet rizomska tvorevina u koju se može prodreti iz svake tačke podjednako izvesno, ali u kojoj se ne može zadržati nikako jer jeste time što nije, jestvuje nijevanjem, koja nema svoju središnju tačku te “ova” ostaje neminovno decentrirana, fluidna, klackajuća, njihajuća, ne može da peva o prostoru koji bi bio stabilan i predvidljiv. Nekretanje je ovom pesništvu najveće kretanje, uvek se biva tamo gde se nije htelo biti, jer i ne postoji “ono” mesto u kojem bi se moglo biti, pošto je biti istovremeno, ako ne i više, zapravo ne-biti. Ono što važi za prostor, jednako vredi i za vreme. Ono je tada-sada-nekada.
Dušan Stojković “Pesme “slatke smrti” Nenada Šaponje”
Nenad Šaponja (1964. Novi Sad), pesnik, esejista i kritičar, čiji su stihovi prepoznatljivi u savremenoj srpskoj poeziji po stilskoj perfekciji, hermetičnosti i metafizičkim uvidima. U oblasti književne kritike promoviše postmodernu poetiku i ideosinkretički interpretativni pristup književnim delima, koji podrazumeva življenje u književnosti. Desetak godina je pisao kritike za Politiku. Pored poezije i kritike, piše i kratke priče i putopisnu prozu.
Njegova prva zbirka poezije Đakonda (1990) dobila je Brankovu nagradu, tada najznačajniju jugoslovensku nagradu za mlade pesnike. Njegova zbirka eseja Bedeker sumnje (1997) ovenčana je nagradom Milan Bogdanović a takođe je dobila i Prosvetinu nagradu za knjigu godine. Najnovija pesnička knjiga Izgledam, dakle nisam (2017) dobila je nagradu “Miroslav Antić”.
Njegova bibliografija uključuje sledeće poetske zbirke: Odrazi varke (1993), Očiglednost (1996); More (1998);Četiri poeme (2000); Slatka smrt (2012); knjigu izabranih stihova Postoji li dodir tvoje duše? (2014), kao i zbirke kritika i eseja: Autobiografija čitanja (1999) i Iskustvo pisanja (2001). Objavio je i knjigu putopisa Brisel se da prehodati lako (2018). Priredio je i nekoliko antologija od kojih je najznačajnija, Prosvetina knjiga krimi priče (2002). Poezija mu je prevodjena na engleski, španski, italijanski, poljski i rumunski jezik.
Godine 2002. osnovao je izdavačku kuću Agora, danas jednog od najistaknutijih srpskih izdavača, sa jedinstvenim mestom u ovom polju, zahvaljujući širokim interesovanjima i kvalitetnom izboru. Kao glavni urednik i izdavač, potpisao je preko 350 naslova. Brojne knjige koje je objavila Agora nagrađene su najprestižnijim literarnim priznanjima.
