Poslednji čuvar ostrva Elis

Džon Mičel će još devet dana i devet noći provesti na gotovo pustom ostrvu Elis. Devet dana je ostalo do trenutka kada će ljudi iz Federalnog biroa za imigraciju doći po njega i odvesti ga u Bruklin, gde će on postati samo običan anonimni penzioner. Odjeci njegovih koraka u pustim hodnicima tiho ali snažno ga nagone da se priseća svih onih muškaraca i žena koji su u svojoj najboljoj odeći, izgladneli i zbunjeni, nakon dugih nedelja putovanja okeanom, kročili na američko tlo. Upravo tu. Na ostrvo Elis.

Roman francuske spisateljice Gael Žos Poslednji čuvar ostrva Elis predstavlja dnevnički zapis pronicljivog i emotivnog funkcionera, poslednjeg čuvara odgovornog za tranzitni centar na ostrvu Elis. Izdavačka kuća Heliks  je ovaj roman objavila u okviru projekta Spajanje: književna potraga za zajedničkim evropskim iskustvom a knjigu je na srpski preveo Vladimir D. Janković.

“Sanduci, torbe, košare, koferi, tašne, tepisi, ćebad i, unutar toga svega, ono što ostaje od starog života, onog koji su ostavili za sobom, a koji sad moraju, da ga ne bi zaboravili, da čuvaju na najskrovitijem mestu u dnu srca, da ne bi podlegli bolu od rastanka, patnji zbog sećanja na lica koja više nikad neće videti. Treba ići dalje, prilagoditi se jednom novom načinu života, novom jeziku, novim obrascima ponašanja, novim navikama, novoj hrani, novoj klimi. Treba učiti, učiti brzo i ne osvrtati se za sobom.”

Četrdeset godina Džon Mičel bio je životno vezan za ostvo Elis. Njegove najdublje uspomene i najveće ljubavi desile su se upravo tu, na tom uznemirujućem mestu. Kroz dnevnik koji piše samo nekoliko dana, on pokušava da očisti svoju savest, da olakša dušu, ali i da zabeleži najupečatljivije događaje i likove koji su na njega ostavili najjači utisak. Zato se ovaj roman može čitati kao kolaž različitih sudbina, gde je svim sporednim likovima data podjednaka dramatična životnost kao i samom Mičelu koji pripoveda. Autorka nije prevashodno glavnom junaku dala glas i lik, on je posrednik koji govori u ime mnogih.

Upečatljivost emocije i snaga izraza ovog romana proističu iz činjenice da su se događaji i likovi koji njime provejavaju nekada zaista mogli tu naći i dogoditi. Inspirisana istorijskim podacima, a nakon posete Imigracionom muzeju na ostvu Elis, autorka je zasigurno mogla osetiti duh i snagu koje to mesto nosi, njegovu monumentalnost i kolosalnost, i zatim ih vrlo vešto i emotivno preneti u svoj roman. Mešajući istorijske podatke i fikciju, autorka smešta radnju romana u novembar 1954. u trenutak kada se gasi Imigracioni centar na ostrvu Elis, kroz koji je od kraja 19. veka prošlo više od 12 miliona imigranata. Svako od njih nosio je priču vrednu pamćenja, ali nekolicina tih priča naći će se u fikciji autorke, i biće ispripovedana kroz lik čuvara Džona Mičela.

“Samo uspomene. I to baš teške. Ali ni te uspomene nemaju mira, pomislio bi čovek da su se, kako saznadoše da odlazim odavde, razbudile sve seni koje su me u životu pratile, i da se neće stišati dok pripovest o njima ne bude ispričana.”

Kroz ovaj roman ispričane su mnoge uzbudljive priče: priča o Liz, Mičelovoj ženi koja je na ostrvu radila kao medicinska sestra i umrla jako mlada; zatim ona o Neli Kazarini, Italijanki koju je Mičel na prvi pogled zavoleo i obljubio, a ona ga je ona proklela jer joj se slaboumni brat ubio nedugo nakon dolaska na ostrvo; priča o ćutljivom Vikingu sa kojim je proveo poslednje sate na ostrvu; o fotografu Šermanu čije fotografije i danas postoje kao dokaz i beleška jednog istorijskog trenutka; o Frančesku Lacariniju kojeg je Mičel pustio da uđe u zemlju iako ga italijanska vlada traži kao anarhistu i ozloglašenog kriminalca; o disidentu i komunističkom intelektualcu Đerđu Kovaču koji je svojoj zemlji predstavljao opasnu pretnju…

Povodom Međunarodnog dana darivanja knjiga, poklanjamo vam roman Poslednji čuvar ostrva Elis .

Ako vas je roman zainteresovao, i želite da baš vi dobijete primerak knjige, kliknite OVDE i ostavite komentar ispod teksta!

Mnoge priče i sudbine isprepletene na čudnovate načine našle su se u Mičelovim zapisima. Ključni obrt u fabuli i prokletstvo Nele Kazarini zbog bratovljevog samoubistva spomenuto je uzgred, kao činjenica karakteristična za sujeverno italijansko podneblje. Međutim, kada su nadležni iz biroa konačno, devetog dana došli po Mičela, našli su samo njegov leš koji pluta po obodu ostrva i merdevine naslonjene na banderu. „Voda i vatra“, glasile su Neline reči.

Share