Glišićeva sabrana dela, koja su posle više od pola veka ponovo objavljena u izdanju “Dobrobita” i Agencije “Negativ” obrađuju i danas aktuelne teme: sirotinja, muka, zelenaši, bankari, skorojevići, nekompetetni korumpirani činovnici, prevaranti…
Uz Glišićeve pripovetke i dve komedije, knjiga je obogaćena zaboravljenim uspomenama Stane Đ. Glišić, piščeve sestre, Radoja Domanovića, Janka Veselinovića, studijama o njegovom životu i delu iz pera Goluba Dobrašinovića, Slobodana Ž. Markovića, Velibora Berka Savića, Dragoljuba Zorića, anegdotama…
Glišiću, koji je bio poznat po duhovitim replikama, jednom prilikom jedan student patetično reče: “Odlučio sam da zadužim čovečanstvo. Napustio sam studije medicine da bih se posvetio isključivo književnosti”. – Nije trebalo – odgovori mu pisac. – Vi ste se već žrtvovali i zadužili čovečanstvo time što ste napustili medicinu.
Koliko je pisac držao do stvarnosti, iz koje je isključivo crpeo svoju inspiraciju, vidi se iz pisma upućenog Antoniju Hadžiću, povodom komedije “Podvala”: “Trudio sam se da to moje ogledalce bude što vernije”. Tom stavu ostao je dosledan do kraja i ceo opus ispisao na osnovu istinitih događaja u kojima katkada nije menjao ni imena lica, ni imena mesta u kojima se radnja dešava. Tako je još Skerlić uočio da je učeni starac u priči “Zloslutni broj” i onaj profesor u “Glavi šećera” – profesor iz Beograda Miloš Milojević. Polagušić u “Novoj mesiji” je Vasa Pelagić, pa i “Glava šećera” nastala je na osnovu istinitog slučaja. O Vulu Pupavcu, Neši – drvenom advokatu, Petku i celom ambijentu u kojem se “Podvala” događala sam pisac u jednom pismu kaže kako strepi da mu se neće verovati da je sve što je napisano istinito. “Svirač” je napisan na osnovu originalnog ugovora između gazde i momka koji je Glišić imao u rukama, a istoriju mrtvog odadžije Taleta u “Šetnji posle smrti” ispričao je Glišiću jedan poznanik. “Prvu brazdu” verovatno je čuo kao legendu kada je 1884. boravio u jednom mestu ispod Kopaonika, kao član popisne komisije. Anegdote o vuklodlacima, vampirima, priviđenjima, lečenju vradžbinama, sujeverju, kojima su prožeta neka njegova dela slušao je od starijih ljudi u valjevskim selima.
Ističući kako u teškoj atmosferi svog vremena pisac lakim i sugestivnim izrazom, kroz koji često provejava vedrina uspeva da kaže istinu, književni istoričar Slobodan Ž. Marković je zabeležio:
– Glišićeva šala nije jednobojan i nije samo humor. To su iskre koje vrcaju u toku pripovedanja različitom bojom i intenzitetom. One se prelivaju od dobroćudnog smeha koji razvlači usta svima, preko podsmeha i ismejavanja koji prate sitnu manu i preko ruganja kojim se obeležavaju veće karakterne slabosti, pa sve do ironije i satire u kojima u formi karikature daje društvenu kritiku.
…
Autor: Dragan Bogutović
Izvor: Večernje novosti
