Tokom dve decenije provedene u Portugalu, italijanski akademik Antonio Tabuki zavoleo je tu zemlju toliko da je smatrao domovinom, posvetivši joj makar posredno tri kratka romana, ove godine objavljena u Izdavačkoj kući Dereta.
Fantazmagorična dela koja su svojevremeno dobila i pojedinačne filmske adaptacije, ne povezuje samo postojbina autorovog nadahnuća, već i primena osobenosti izraza prepoznatljivog po znatnom udelu elemenata sna, pa i halucinacije. U procesu upornog ispitivanja granica uobrazilje i realnosti, te ostavljanja društvenog i poetičkog komentara, kod svakog od romana primetna je pripovedačka težnja za oglašavanjem kao krajnje ishodište.
Indijski nokturno
(Dereta, 2024. Prevod sa italijanskog: Ana Srbinović i Elizabet Vasiljević. Orig. Notturno Indiano, 1984)
Prateći tragove nestalog prijatelja, portugalskog teozofa Šavijera, pripovedač putuje od Bombaja preko Madrasa do Goe. Odseda u hotelima različitih kategorija, razgovara sa prostitutkom, lekarom, taksistom, jednom neobičnom kradljivicom, ali i sopstvenom prošlošću (kroz pismo Izabeli, odnosno, Magdi, koje nikada neće poslati), sve vreme posmatrajući raskoš i bedu Indije. Tajanstvena zemlja, sva od vreve, mnoštva i kontrasta, kao stvorena je da se ljudi u njoj izgube – što se, uostalom, po rečima lekara stalno dešava. Pripovedač se kreće pretrpanim ulicama, zapaža lica, dekor, pomešanost religija, narečja, neljudskih higijenskih uslova na jednim, a bezočnog luksuza po drugim mestima. U eliptičnim poglavljima koja ispunjavaju lirski opisi i filmski poentirani dijalozi, Tabuki kroji narativ potpuno usklađen sa stanjem svesti osoba prisutnih u svetu priče. Nesanica, ali i same zakonitosti tuđinske, egzotične sredine koja unapred uslovljava pristajanje na prisustvo čudnovatog, čine da se sve mirno prihvata i kada je sasvim nelogično ili preteće.
Ljudi koji mu slučajno ulaze u vidokrug često su na granici između božanstava, proroka i anomalija prirode, a njihove poruke zagonetne, dok duhovnost sa kojom se junak kao Evropljanin katolik susreće uglavnom izmiče njegovoj sposobnosti tumačenja. Shodno trima odredištima putovanja, struktura romana je tročlana i svaka etapa za korak približava junaka nečemu što prvobitno nije krenuo da nađe, umesto prvobitnom cilju.
Dok opisuje enterijere i uličnu gužvu, glavni lik je racionalan, delom reporterski precizan, a drugim delom pod jasnim uticajem predstava o Indiji koje su nam usadile književnost (Konrad, Bromfild, Mom i Kipling) ili kinematografija. Ovo posebno važi za hotele, čija je vizuelizacija olakšana usled direktnog pozivanja na ranije uspostavljene prizore. Nasuprot tome, susreti ili razgovori sa neobičnim ljudima uvode dilemu radi li se tek o snoviđenju umornog turiste, a on, ponovo, sve prihvata kao još jedno pravilo osobenog prostora kojim se kreće.
Bližeći se naglom završetku priče, pisac do krajnosti dovodi pitanje identiteta nestalog i tragača, autora i junaka, kao i problem (nastajanja) same fikcije. „Indijski nokturno” bi se po mnogo čemu mogao nazvati romanom atmosfere, bez konkretnog sižea, sa svrhom prikupljanja i usklađivanja elemenata koji doprinose halucinantnosti, neodredivosti, utisku nesigurnosti. Mesto dešavanja svojom haotičnošću i opštim mnogostrukostima privlači naratora kao savršeno tlo za već spomenuto razobličavanje, gubljenje u metežu, buci, prizorima, naposletku i u samoj knjizi…
Pereira tvrdi da… (jedno svedočenje)
(Dereta, 2024. Prevod sa italijanskog: Ana Srbinović i Elizabet Vasiljević. Orig. Sostiene Pereira, 1994)
Bilo bi interesantno reckati koliko se puta naslovna konstrukcija ili njen deo pojave kroz roman, a možda je neki naročito pažljiv kritičar to već uradio. Tvrdnja u različitim oblicima i varijacijama ostavlja utisak celine kao isledničkog postupka, pri čemu glavni junak tim izrazom kao da opravdava svoje misli, odluke, dela, sve što je vodilo unutrašnjem, zatim potpunom preokretu. Ovo jeste priča o promeni svesti, bolje reći, njenom buđenju, ali i o neophodnosti angažovanja intelektualca u teškim društvenim trenucima, što je čini naročito potrebnom, aktuelnom, podsticajnom. Uostalom, nije li davno primećeno kako uzrok zla možda prvenstveno leži u nereagovanju dobrih, ispravnih ljudi?
Za Pereiru, sredovečnog novinara osrednjeg prestoničkog lista „Ližboa”, čiju mu je kulturnu rubriku odnedavno prepušteno da uređuje, zona komfora definiše način vođenja života. Čak i kada je prilično upitna ili možda kontraproduktivna. Redakciju uglavnom zamenjuje sopstvenim stanom, gde piše tekst dnevno; umesto slušanja saveta lekara, drži se omleta, limunade i izbegava kretanje gradom peške (dobrim delom usled nelagode koju mu izaziva prisustvo policije na svakom koraku); drži se prevođenja francuskih pisaca iz prošlog (XIX) veka i tekstova memorijalnog karaktera, samo da ne bi slučajno načeo koju od politički provokativnih tema. Ipak, Pereira nije spokojan ni srećan čovek, jer tolika obazrivost samo proizvodi nove razloge za nezadovoljstvo. Gojazan je, kućepaziteljka mu je najverovatnije policijski doušnik, a jedinog pravog „sagovornika” ima u portretu preminule supruge. Pereira se rado seća mladosti, od koje mu nije ostalo gotovo ništa u pojavi ili radu (diplomirao je književnost), a pre svega hrabrosti, koja sada kao da predstavlja čist luksuz. Dok iz Španije i Italije dopiru glasovi o užasima diktatura, Perira pokušava da sačuva svoj, koliko-toliko miran, samotnički svet.
U leto 1938. upoznaje mladog filozofa italijanskog porekla i levičarske orijentacije, Monteira Rosija, privučen njegovim tekstovima o smrti, fenomenu koji odavno zaokuplja glavnog junaka. Iako u načelu katolik, Pereira priznaje kako ne veruje u deo o vaskrsenju tela, što ima veze sa nezadovoljstvom vlastitim fizičkim stanjem. Angažovan da za „Ližbou” sastavlja nekrologe velikih pisaca – ali, unapred – Rosi ne samo što Pereiru košta, jer ga plaća iz sopstvenog džepa za članke koji završavaju u fascikli, nego ga podseća na sebe kao mlađeg i podstiče kritičko promišljanje, uz postepene reakcije. Isprva mu se ne dopada sumnjivi ton tekstova o Marinetiju i D’Anunciju ili problematičnost omaža Lorki, ali za buntovne ideje krivi Martu, Rosijevu energičnu i društveno osvešćenu (za Pereirin ukus pre – ostrašćenu) koleginicu, u koju je momak ujedno zaljubljen. Ipak, situacije i razgovori sa starim drugom Silvom ili putnicom iz voza, gospođom Delgado nemačko-jevrejskog porekla, sve više podstiču Pereirin moral, a Rosi i Marta mu bude očinska osećanja (sopstvenu decu nikada nije imao). Promene kreću sa odnosom prema sebi i sopstvenom zdravlju, da bi se proširile na uviđanje mogućnosti da doprinese društvenim pomeranjima. Strah od rizika biva zamenjen osećajem zadovoljene, umirene savesti.
Autorska beleška aludira na Pirandela, objašnjavajući kako su junak i tema pronašli svog pisca, ali intertekstualnost je i inače prisutna čitavim tokom dela. Profesorovi prevodi pripovedaka Mopasana, Balzaka i Dodea šifrovane su poruke zaboravljenih vrlina, poput pokajanja, milosrđa ili istinskog rodoljublja. U početku jedini oblik junakove pobune, dugo ostaju, za svaki slučaj, nepotpisane. Tek ohrabren razgovorima sa doktorom Kardozom, koji mu izlaže teoriju o dominantnom ja, prestaje da živi u prošlosti i uspomenama. Pored toga, konobar iz kafea „Orhideja”, Manuel, obaveštava ga o novostima iz sveta, kao što je Španski građanski rat, jer zvanična štampa sprovodi cenzuru, pa se Pereira kao novinar (trideset godina ranije izveštač crne hronike) oseća potpuno neobaveštenim. Još jedan glas osvešćenja je franjevački sveštenik, otac Antonio, koji o istim stvarima govori sa religijske tačke gledišta. Suprotnost im je direktor lista, režimski čovek, vršenjem pritiska na zaposlenog da se okane subverzivnog favorizovanja pisaca iz države koja im nije prijatelj.
Uprkos jakoj istorijskoj pozicioniranosti, roman „Pereira tvrdi da…“ izrazito je aktuelan i danas, obraćajući se ne samo slobodnim duhovima, već neuspavanim savestima bilo kog represivnog društva, dokle god takvih (nažalost) ima na svetu. Svojom upečatljivošću podseća da ne smemo ostati pasivni pred nepravdama, bahaćenjem i lomljenjem jedinog zaista važnog što postoji –naših jedinstvenih duša i sveta koji, tako povezane, sačinjavaju.
Rekvijem (jedna halucinacija)
(Dereta, 2024. Prevod sa portugalskog: Jovan Tatić. Orig. Requiem: Uma Alucinação, 1991)
Opsesivne teme i motivi Tabukijevog stvaralaštva dobijaju savršenu meru i izraz u kratkom romanu „Rekvijem”: Fernando Pesoa, Lisabon, vreme, ljudske sudbine i potrage. Tokom dvanaest časova izuzetno sparnog letnjeg dana u portugalskoj prestonici, neimenovani pripovedač hodočasti kroz prostor i uspomene, razmak između dva susreta sa duhom svog književnog uzora ispunivši prelazima od sna do jave, iz halucinacije kerolovskog tipa do putovanja ličnom prošlošću. Te epizode se pretaču jedna u drugu takvom brzinom da nije uvek lako razdvojiti uobrazilju od onoga što je stvarno, ali svaka je obeležena verodostojnošću, poput ljudi koje pisac-tragač susreće i od kojih dobija nove mikronarative.
Između podneva i ponoći, od komično-ironičnih situacija sa društvenim komentarom do onih gde se naslućuju nijanse tragičnog, Tabuki demonstrira vrhunsko vladanje izrazom i stilizaciju koja svaku epizodu čini potencijalno samostalnom. Priča počinje i završava se na keju, što kao da donekle priziva čuvenu scenu (takođe uvodnog) dijaloga kraj Patrijaršijskih ribnjaka u „Majstoru i Margariti” Bulgakova. Glavni lik i tvorac narativa, slično Alisi, nasumično upada i izranja iz područja dostojnih Zemlje Čuda. Sagovornici su mu Prodavac priča, taksista imigrant koji ne poznaje grad, slikar-kopist, Ciganka prodavačica falš „Lacoste” majica, barmen Muzeja stare umetnosti, svetioničareva žena, prostitutka, kondukter, ali i junaci knjiga (npr. Hromi Prodavac Lozova) ili uveliko pokojni bližnji (Tadeuš i Izabel, u nagoveštaju ljubavnog trougla sa fatalnim ishodom). Za to vreme, kao dekor, pozadina ili konstitutivni ambijent scena, prostire se Lisabon u kulinarskim, mentalitetskim, arhitektonskim ili intertekstualnim pojedinostima, opaskama, zaključcima.
Vrućina i noć uvijena u mesečinu, mogući uzrok specifičnih stanja svesti iz kojih se izranja naglo, ne uvek očekivano, deo su atmosfere romana koja toliko ošamućuje. U osnovi svega prepoznaje se potreba za lociranjem sopstva u stvarima, mestima i licima (realnim ili fiktivnim) koja su na različite načine učinila piščev identitet onakvim kakav zatičemo. Njihovo ponovno pohođenje, u oba smera, potrebno je radi nastanka novog narativa. Uvodnom napomenom pisac direktno povezuje delo sa istoimenom muzičkom formom, sugerišući eleganciju, dostojanstvenost omaža svemu i svima što je (u Portugalu) zavoleo. Na kraju krajeva, Tabukiju je bilo veoma stalo da knjigu napiše upravo na njihovom jeziku.
* * *
Zajedničko za sva tri data romana Antonija Tabukija, pored svedenosti i delikatnosti promišljenog stila, svakako je bavljenje nastankom, praćenjem i realizacijom poriva za pisanjem. Pitanje šta svakog od tri pripovedača tera da se izraze i izgrade priču, nalazi se u samoj suštini teksta. Narativ je zato svaki put u službi određene potrage, pre svega za sobom, a onda i istinom, pravdom, ljudima, ličnom prošlošću (ujedno otklonom od nje i prevazilaženjem), uzorima, nadahnućem, naposletku – samom pričom.
Tabukijevi pripovedači, najčešće istovremeno glavni junaci, nalaze se u procesu traženja, polaze u susret nečemu što ih možda plaši (Pereira), što mistifikuju zarad efekta na čitaoce (narator „Nokturna”) ili prevazilazi očigledni, realistički sloj (u „Rekvijemu”), a čemu se, bez razlike, ne mogu odupreti. Često (nomenklaturno) služenje muzičkom terminologijom pojačava poetsku, naglašeno imaginativnu prirodu priča, koje polaze od stvarnosnog da bi se što više spojile sa nadrealnim, somnabulnim, fiktivnim – ili bar idealom, kao kod najočiglednije angažovanog „Pereire”. Pisac je hodočasnik, mislilac, hedonista i neumorni tragač – samom sebi postavlja prepreke i podjednako se zabavlja dolazeći do ključa.
Autorka: Isidora Đolović
