Svake srede predstavljamo vam odabrane radove koji su pristigli na Konkurs za književni prikaz 2024. U užem izboru na ovogodišnjem konkursu našao se prikaz romana Popis nekih gubitaka Judit Šalanski (Dereta, 2023. preveo Slobodan Damjanović), koji je napisala Branka Ognjanović.
Nemačka spisateljica Judit Šalanski u knjizi Popis nekih gubitaka sagledava kroz dvanaest proznih tekstova koncepte gubitka, odsustva i smrti, krenuvši od teze da „živeti znači doživljavati gubitke”, kao i da prazna mesta koja ostaju za onim što je nestalo ili izgubljeno stimulišu maštu i oblikuju naše živote, odnosno lične i kolektivne istorije. U središtu razmatranja zaostalih fantomskih ili legendarnih tragova nalazi se čitalac kao subjekt kojeg okružuju pažljivo odabrani ostaci i sećanja, arhivirani u vidu pripovedačkog kabineta čudesa (nem. Wunderkammer) ili memorijalnog niza živopisnih, ali konciznih fiktivnih omaža prošlosti. Šalanski stoga ne stvara roman ili klasične priče, već spaja s enciklopedijskim znanjem melanholičnu refleksiju o iščeznulom u stilu nalik lirskom.
U nestalo ili uništeno uvršteni su geografski prostori i selenografska otkrića – ostrvo Tuanaki koje je navodno potonulo, te i obrisano s geografskih karti, kao i Kinauovi izgubljeni topografski crteži Meseca. Nebeska tela i njihovi reljefni oblici kojima se inače pristupa naučno-istraživački podjednako se mogu posmatrati kao delić naracije o prirodnoj i ljudskoj istoriji, „poznata priča o privlačenju i odbijanju, o početku kraja, o nastajanju i nestajanju, o slučaju i nužnosti”. Brojna otkrića dokaz su čovekove znatiželje i potrebe da imenuje i klasifikuje ono što opaža, stvarajući kompletniju sliku o prirodnom svetu koji nastanjuje, koja je ponekad rezultat privida i podložna preobražajima u skladu s napretkom nauke i konstantnim stanjem promene fizičke realnosti. Izgubljene životinjske vrste s kojima čovek deli prostor na planeti Zemlji, bilo da su stvarne poput kaspijskog tigra, koji više ne postoji usled lova, razaranja prirodnog staništa i nedostatka hrane, ili izmišljene poput Gerikeovog jednoroga, skeleta sklopljenog na osnovu pronađenih fosilnih ostataka za koje se ispostavilo da su ipak kosti mamuta, nosoroga i narvala, pretvaraju se u tragove kao oznake odsustva prisutnosti, ili pak užas i tugu prisutnog odsustva, u zavisnosti od ugla posmatranja. Priče o njima su poruke o ekološkoj katastrofi i evoluciji, brutalnom ophođenju prema prirodi i izumiranju, ali i opstanku i životu koji se nastavljaju dalje uprkos lomovima, nesrećnim okolnostima i neminovnosti promena i smrti. Štaviše, Šalanski ističe kako je tema Popisa nekih gubitaka, koja se može ukratko svesti na različite vidove raspadanja i uništavanja, samo jedan od mnoštva načina bavljenja smrću. Uzajamno poigravanje odsustva i prisustva osnov je pritom za osmišljavanje višestrukih značenja na praznim mestima, pa poseduje beskrajni potencijal da se, nakon gubitaka i umiranja, od preostalih fragmenata i tragova pripovedanjem stvore nove ideje i celine, čak i kad je proces užasavajuć i odbojan, jer „nema ničeg strašnijeg od praznog prostora. Svako čudovište postoji da bi ispunilo prostor, da bi slepu mrlju straha učinilo dvostruko nevidljivom”.
Umetnička i filozofska dela koja su izgubljena takođe su polazišna tačka i inspiracija za kreativno popunjavanje nastale praznine, iako njihova vrednost nije uvek bila prepoznata. U švajcarskoj Onsernonskoj dolini Arman Šultes pokrenuo je projekat enciklopedijskog popisivanja celokupnog opsega ljudskog znanja, pri čemu su tekstovi bili ispisani pokraj puteljaka u vrtu. Šalanski navodi da je nakon Šultesove smrti enciklopedija u šumi većim delom uništena i spaljena, budući da njegovi naslednici, naime, nisu marili za sveobuhvatno umetničko delo (nem. Gesamtkunstwerk) koje je stvorio. Popis nekih gubitaka umnogome nalikuje pomenutom projektu po prevazilaženju okvira, subverzivnosti koja tera na razmišljanje i nastojanju da se, kao u arheologiji, iskopa i sačuva istina, s naglaskom na činjenici da ništa ne nestaje u potpunosti, ali, s druge strane, stvara prigodnu književnu dopunu istine i ističe da svakodnevno manipulišemo odsustvom, odnosno odlažemo svest o sopstvenoj prolaznosti i smrtnosti. Šalanski piše kako je zapravo čitav svet „u određenom smislu arhiva koja se stalno povećava – i sve žive i nežive stvari služe kao dokumentovana evidencija […] da se iz prošlih iskustava izvedu pouke i zaključci”, čak i kada izmiču materijalizaciji u osnovi percepcije odsustva i osećaja praznine.
Podaci o izgubljenom filmu Dečak u plavom Fridriha Vilhelma Murnaua, Sapfinim ljubavnim pesmama koje su sačuvane u nasumičnim antologijama i to bez nota, uništenim Manijevim knjigama i retkim fragmentima o manihejstvu koji su dostupni u savremeno doba, te izgoreloj slici Grajfsvaldska luka Kaspara Davida Fridriha, sastavni su deo neobičnih uvoda navedenih na početku svakog teksta u knjizi Popis nekih gubitaka, no može se reći da je cilj da postanu skromnija humanistička, a ne potpuno egzotična verzija zbirke kurioziteta koja je pokretačka snaga u osnovi refleksije i imaginativnog pristupa problematici gubitaka. Šalanski ukazuje na to da pitati se o početku znači pitati se o kraju, te su nastanak i nestanak umetničkih objekata i formiranje fikcije o njima neizostavno povezani u prostoru nedorečenosti poznate stvarnosti. „Odavno znamo da tri tačke, poređane jedna kraj druge, označavaju nešto izgubljeno i nepoznato, a ponekad i nešto neizrečeno i neizrecivo”, pa pravopisna oznaka rupe u tekstu, zajedno s asteriskom koji ukazuje kako na izostavljeno, tako i na dodatke i komentare na dnu stranice, postaje simbol učitavanja i ispisivanja ličnog i biografskog autorke, pa i čitalaca, u nastojanju da se pronađe i rastumači izgubljeno izvorno. Prema rečima Šalanski, „pesništvo […] povezuje s bremenitom prazninom prostora u koji unosimo svoje projekcije. Tačke, koje su poput fantomskog uda srasle s rečima, svedoče o izgubljenoj celini”.
Naposletku, arhitektonska dostignuća o kojima piše, srušena vila Saketi braće Đulija i Marčela, izgoreli Zamak Fon Berovih i srušena Palata Republike iz Nemačke Demokratske Republike, iskorak su ka nadindividualnim procepima, odnosno jazovima između generacija koje se smenjuju i političkom brisanju prošlosti. Između dva stanja, izgradnje i razaranja, postoje kratki segmenti istorije u kojima je objekt u stanju mirovanja, a autor u stanju iščekivanja, suočen sa širim kontekstom egzistencije kako objekata, tako i individua – od nastanka ka nestajanju, od nestajanja ka novom stvaranju, od novog stvaranja ka simboličkom udaljavanju i neprestanoj nedovršenosti na putu od početne do krajnje tačke i treće tačke između njih u označavanju ličnih i kolektivnih priča kao niza gubitaka i praznine koju valja nečim ispuniti. Nakon gubitka ostaju tragovi i ožiljci, ali, kako Šalanski navodi, zapravo ne tugujemo zbog prošlosti već zbog još jednog gubitka – gubitka budućnosti koja nikad neće postojati, pa tako nikad neće postojati ni obećavajuća budućnost srušenih i izgorelih vila, zamaka i palata, a ni potonulih ostrva ili izumrlih tigrova. Jedina budućnost koja im preostaje je sećanje u sadašnjosti, za koju ističe da se može posmatrati kao budućnost prošlosti.
Knjiga Popis nekih gubitaka Judit Šalanski obrađuje kompleksnu temu na način koji je satkan od zanimljivih i manje poznatih podataka, fiktivnih odeljaka u različitim stilovima i iz drukčijih pripovedačkih uglova, kao i razmišljanja s kojima se svako kad-tad mora suočiti u svetlu velikih i malih gubitaka. Svojim pristupom privlači čitaoce i univerzalnom tematikom koja nikad ne prestaje da bude relevantna podstiče na pogled iz izmenjene perspektive, odnosno ukazuje na širinu vremena i prostora u kojima predmeti, pojave ili živa bića nakratko borave, ali ostavljaju neizbrisive tragove. Šalanski zaključuje kako „veština zaboravljanja ne postoji, jer svaki nagoveštaj nečega jeste njegovo prisustvo, čak i kad je odsutno”, što je tračak nade nasuprot osećaju horror vacui. Premda je čitanje Popisa nekih gubitaka zahtevno, može se, sve u svemu, preporučiti onima koje fasciniraju istorija izgubljenih stvari, filozofija i nemačka književnost.
Autorka: Branka Ognjanović
Uži izbor na Konkursu za književni prikaz
Branka Ognjanović (1990) završila je studije germanistike i bavi se proučavanjem novije nemačke književnosti i ekokritike. Živi i radi u Nišu.
