O romanu Podstanar Flipa Grujića u izdanju LOM-a, Beograd, 2020.
Veliki filmski reditelj Fransoa Trifo je jednom rekao da više voli odsjaj života, nego sam život. Pomislio sam upravo na tu sentencu čitajući ovaj vrlo uzbudljiv roman mladog prozaiste i dramaturga Filipa Grujića. Podstanar je roman o mladalačkoj potrazi za smislom života i ljubavi. Napisan vrlo prijemčivim i jednostavnim stilom, ovaj roman otvara vrlo senzitivne teme mladog čoveka u vrtlozima tranzitivnih okruženja. Ona podrazumevaju opstrukcije koje podmeće društvo i socijalni milje u nameri da se razvije sopstveni način egzistencije i duhovnog života. Filip Grujić svog mladog i nadobudnog podstanara baca u mulj nepostojanja i nedorečenosti ovog našeg realiteta gde se on bori svim svojim snagama. Zato sam i citirao velikog Trifoa. Mladića, glavnog lika ovog romana najviše drži upravo taj odsjaj života koji je satkan od želje i žudnje, ali i od nade. On se seli iz stana u stan i doživljava ljubav za ljubavlju verujući u sebe, u svoju potragu za pravim čovekom i pravim mestom za život.
Roman Filipa Grujića i pored toga što je pisan pitkim stilom, je pun refleksije, previranja misli mladog čoveka koji bi od apsolutne nule da sazida svoje gnezdo, svoj kutak, na kraju krajeva svoju tvrđavu ljubavi i razumevanja. On se uvek nada i pored toga što se sve vreme suočava sa ljudskom nepouzdanošću, sa nepostojanošću i bezidejnošću i što je najvažnije, on ume da se snađe u skoro svim situacijama vrlo mudro crpeći iskustvo za koje u prvo vreme nije svestan. Ali najvažniji proces koji Filip Grujić vrlo mudro uspostavlja tokom cele priče je proces samoispitivanja. Mladić preispitava kvalitet svoje ljubavi, njenih promena, preispituje seksualnost i doziranje njegove aktivnosti, a što je najvažnije, preispituje i sve one koje ulaze u njegov život. Nije slučajno što mladi pisac ostavlja svog lika da bude podstanar. Ta njegova životna levitacija je siguran indikator da on tražeći mesto pod suncem, sve vreme se bori i protiv povremeno nadolazeće depresivnosti i osećaja nesigurnosti. Taj osećaj pulsira između redova u ovom odlično napisanom psihološkom romanu i naravno, nalazi svoj kod na samom kraju romana.
Pomenuo sam Trifoa i zbog same atmosfere Grujićevog romana. Sama njegova konstrukcija je jedan vid izazova za čitaoce, najviše zbog sjajnih skica likova kojih nema mnogo, ali ih ima dovoljno da organizuju jednu naoko lebdeću atmosferu u kojoj u vazduhu visi nešto mutno. Kroz život mladog čoveka koji pokušava da učvrsti svoju muškost i dominaciju, prolaze dve značajne žene sa kojima on doživljava dva životna iskustva, a to je nevera i neizvesnost. Ne želeći da upadne u određene životne situacije, on i Tamaru i Sonju doživljava kao dva svoja života, kao dve ljubavne avanture. Izlazeći iz obe situacije koje te ljubavi nose sa sobom, on produžava dalje i neizvesnost povremeno klonući duhom: „Prvo sam pomislio da je sve ovo ljubav, kako kažu da ona treba da izgleda, nikad ne bih postavljao takva pitanja sebi. Nikad ne bih sumnjao u nju, ali i to mi se čini pogrešno. Činilo mi se neistinito da ne bih sumnjao u nešto samo zato što volim. To bi značilo da me je ljubav zaslepela, a ne da racionalno volim.“ Grujućev roman je pun refleksija o životu, ljubavi, pun je nepodnošljivosti njegovog mladalačkog neiskustva, a u isti mah je i literarno zreo zato što ima u njemu neke Kamijevske čestice koja vodi glavnog lika ka nečemu što znači fatalnost ili možda neki neuspešni pokušaj toga.
Filip Grujić u ovom svom romanu govori i o providnosti okruženja koje na neki način deluje groteskno. Likovi vlasnika stana, Sanjinog oca Gordana, kao i epizodne ličnosti, kao da su izašli iz Gogoljevog šinjela, likovi koji su tipizirani, karakteri koji se obrušavaju u baruštinu nazvanu tranzitivna stvarnost. Ali ipak, mladi protagonist je čvrsto rešen da se bori i da se izbori za svoj prostor gde bi sebi pružio mogućnost da zadovolji sve svoje želje i strasti. Kako teče radnja, on najviše ispunjava svoje strasti, ali ga one možda i vode u pogrešnom smeru. On je podstanar i menja lokacije, a samu tu promenu doma koji nikada nije tvoj, nosi i svoju filozofiju. Ali, to je pragmatična filozofija gde kaže da je „za mene cvet na stolu uvek cvet na stolu. Ne želim uopšte da se bavim poreklom tog cveta na stolu, niti njegovim značenjem.“ Ta pragmatika ima miris postmoderne, gde situacije postavljene kakve jesu prepričavaju priču sa tog stanovišta, a ne sa stanovišta svoje prošlosti i iskustva. Grujićev podstanar počinje uvek od početka. Istorija njegovog mladog života se raslojava u njemu kao osećaj, kao promena karaktera i kao racionalni sublimat koji nije uvek baš umišljeno postavljen. Zato se u njemu razvija taj neki trenutak ludila koji on u sebi doživljava kao ciklus koji čuči u njemu i za koji on sve vreme misli da će ostati dugo u njemu i da on mora da traži izlaza. I sve to iz prostog razloga što ga je život gurnuo u stanje koje nije nikada postojano, zato što je podstanar i nema stalni posao, zato što ima žene u koje se zaljubljuje i veze koje nikad nisu čvrste i zato što svi poznati koji su u njegovom životu nekuda odlaze i on opet ostaje sam.
Osećaj nedorečenosti i gubljenje vazduha, kako sjajno definiše mladi i talentovani pisac Filip Grujić, su indikatori koji oblače ovaj roman u taj postmoderni način mišljenja. Glavni protagonist stvari prihvata kakve jesu i ne misli o njima, on misli o njegovom stanju prouzrokovanom od njih. Verujem da se upravo zato i roman zove Podstanar. Najviše zbog tog mehanizma neobjašnjivosti koja je unutar reflektivnih pasaža podignut na nivo filozofije. Mladić, podstanar proživljava ceo jedan život seleći se iz stana u stan, njegove ljubavne jade ne zna niko, zna samo on, a njih savršeno pokriva krhkim mačoizmom koji se kao iskra gubi na svaki njegov pokušaj da ga manifestuje.
I naravno, ono što čini ovaj roman velikim i interesantnim je energija preživljavanja koja je neobuzdana i čvrsto drži glavnog junaka da se ne stopi u rulji grotesknih prijatelja, gazdi, poslodavaca itd. Čak su i njegovi prijatelji Bane i Marko dva antipoda očajnih predstavnika tranzitivnog miljea. A da li je to i on, sam podstanar? On je antiheroj koji pokušava da razbije taj zid očajnog okruženja time što ga odživi, što ga apsolvira duboko u sebi, što ga racionalizuje i definiše i odbaci kao takvog penjući se na viši nivo. Naravno to njemu ne uspeva do kraja zato što ovde na ovim prostorima život je kao loše vino. Uvek dobijaš nagon za povraćanjem posle njega. Podstanar u Grujićevom romanu mora da doživi klimaks, mora da preživi katastrofu da bi se ponovo rodio. Tako ovaj odlično konstruisan lik Filipa Grujića se opet vraća ovoj pokvarenoj civilizaciji „kao nov“, ali zreliji i čvršći.
Pročitajte i >> OSTACI SVETA – o pričama koje ostaju iza zločina (prikaz)
Roman Podstanar je pravi dragulj srpske književnosti. Mladi pisac ovim romanom donosi jedan prepoznatljiv stil koji je vrlo jednostavan, ali je krajnje uticajan, a njegovu kompleksnost osećamo kroz duboko fundiranu refleksivnost koja je njegov najveći kvalitet.
Autor: Sašo Ognenovski
