Književnost XX veka bogata je romanima u kojima je postavljen problem u vezi sa identitetom, problemom celovitosti ličnosti jednog junaka ili junakinje, ili problemom identiteta jednog društva. U romanu Kap španske krvi Miloša Crnjanskog, postavljeno je upravo to, pitanje identiteta glavne junakinje, Lole Montez.
Roman Kap španske krvi je objavljen 1970. godine, i jedan je od romana Miloša Crnjanskog koji širem auditorijumu nije toliko poznat poput Seoba, Romana o Londonu i dr. Sam pisac je za knjigu rekao: “To je težak tuđinski roman”. I pored nedovoljne informisanosti, roman se, svojom strukturom, nalazi na prekretnici dvaju književnih pravaca: u njemu se mogu uočiti književne crte modernističkog i postmodernističkog duha. U romanu, svi pogledi su usmereni ka glavnoj junakinji – ženi, plesačici, kurtizani, zavodnici, grofici Loli Montez. Pitanje identiteta glavne junakinje rasvetliće se preko pisama koje je gospođica Montez slala svojim ljubavnicima. Pisma će nam služiti kao forenzički dokazi osobe koja je, za kratak period boravka u Minhenu, ostavila tako snažan uticaj, da je zabeležena u istoriji Bavarske.
U romanu, Lola piše tri pisma. Prvo je upućeno ljubavniku Hajnrihu Rojsu koga je ostavila u Augsburgu, drugo mladom studentu, grofu Hiršbergu, a treće je upućeno kralju Ludvigu I.
Roman započinje opisnim prikazom puta kojim se kreću kočije ove famozne plesačice. Odmičući od sela Mitendorfa, gospođica Lola zastaje kod jedne gostionice, verujući da se poslednji put pozdravlja sa svojim ljubavnikom, Hajnrihom Rojsom. Pismo upućeno Rojsu glasi:
Zastali smo u jednoj staroj gostionici, ne znam gde, samo zato da bih mogla, Svetosti, da Vam napišem ovo pismo. Mislim na tri večeri koje dajem u Minhenu, ali mnogo više na noći koje sam, Hajnrih, provela sa Vama. Zaboravite me. Zaboravite me što pre. Nismo se pokazali dostojni naše ljubavi, predali smo se na milost i nemilost čula. Goreli smo na vatri koju je zapalila u meni Vaša plemenitost mnogo više nego Vaša srčanost i nasilje. Vi ćete me brzo zaboraviti, ali ja ću, u svojoj mašti, uživati sa Vama mnogo dublje slasti nego što sam smela da ih osetim dok smo bili zajedno. Bog je bio protiv naše ljubavi. 11 Miloš Crnjanski, Kap španske krvi, NIRO, Beograd, 1984: 12.
Prvo pismo je od velikog značaja za razumevanje narednih. Iz njega možemo, kao verodostojne činjenice, izdvojiti sledeće: Lola Montez se vraća sa puta, zastaje negde – u ovom trenutku, iz pisma ne znamo gde se tačno nalazi, ali znamo da se uputila ka Minhenu. Prepuštena zanosu strasti, Lola se u pismu priseća ludih i nezaboravnih noći provedenih kraj Hajnriha, moleći ga da je zaboravi. U romanu je na jedan neobičan način svaki Lolin pokret praćen opisom okoline koja je okružuje: dok piše pismo svome ljubavniku, u daljini se gomilaju olujni oblaci i toplota isparava iz suve zemlje. Slike pejzaža mogu se simbolično shvatiti kao haos koji junakinja ostavlja sa sobom, ali i haos koji tek sledi. Pažnju takođe treba posvetiti i potpisu koji je ispisan na kraju pisma. Na kraju ovog pisma, junakinja se potpisuje kao Lola.
Pravo ime junakinje romana Kap španske krvi jeste Maria Dolores Pois u Montez, kako se u nastavku teksta predstavila svešteniku. Može se pretpostaviti, ako se osoba potpisuje samo svojim imenom – i to ne pravim već umetničkim – da je ona osobi kojoj je pismo upućeno poznata samo kao Lola. Dakle, Hajnrih Rojs poznaje Lolu Montez. Postavlja se pitanje da li Lola Montez svoje umetničko ime koristi da bi prikrila svoje pravo lice? Pisma u romanu su uvek praćena obrazloženjima koje najčešće junakinja izgovara, i ti dokazi su važni za razumevanje pisama, kao i ličnosti junakinje. U nastavku romana sledi njen monolog, kojim se završava prvo poglavlje. U naletu besa, igračica govori otvoreno o svojim strastima i svojoj želji da oslepi muškarca koji, posle nje, neće nijednu drugu zaželeti.
I on je bio samo slučaj, da bih najposle opet zadovoljila tu potrebu duše koja mi se stalno vraća, da se uzvisim, da čeznem. Nisam više mogla da odolim toj želji, a ne njegovim pogledima. Nikad me neće zaboraviti. Voleće me, jer sam bila svirepa. U njegovoj uspomeni ne samo moje bele grudi, nego i moja nepristupačnost biće znaci savršenstva i, skoro božanstva…22 Miloš Crnjanski, Kap španske krvi, NIRO, Beograd, 1984: 14.
Iz navedenog citata možemo uočiti Lolinu sklonost ka izdaji, oholost koja vlada njenim bićem. Sada bez maske Lole Montez, igračica Maria Dolores Pois u Montez potvrđuje da je njen ljubavnik, Hajnrih Rojs, bio samo slučaj. Ne tako daleko – naprotiv, već u sledećem poglavlju – čitalac se susreće sa drugim pismom. Igračica je u Minhenu. Bez odmora, ona stupa na scenu minhenskog pozorišta. Lepotom svog belog tela, stekla je već mnoštvo simpatija. U romanu se otkriva lik mladog studenta, grofa Hiršberga, koji je opčinjen Lolinom lepotom od trenutka kada ju je upoznao. Hiršberg je, inače, trebalo samo da nadzire plesačicu, kako ga je prijatelj – Hajnrih Rojs – zamolio.
Mladi student, prepušten svojim strastima i opčinjenosti koja mu je zamutila um, postaje više nego nadziratelj. Mnoštvo ljudi je posetilo te večeri minhenski teatar, u iščekivanju da vide famozni ples igračice Lole Montez. U pismu koje je bilo upućeno Hiršbergu pisalo je samo:
Dođite na pozornicu,
Lola. 33 Miloš Crnjanski, Kap španske krvi, NIRO, Beograd, 1984: 18.
Iz drugog pisma ne može se ništa više saznati, od mesta gde igračica čeka mladog studenta. Iza spuštene zavese vladala je tišina. Propratna replika Lole Montez, kao i u prvom pismu, od velikog je značaja za razumevanje psihološkog stanja plesačice u tom trenutku. U razgovoru sa studentom, gospođica Montez kaže:
Danas igram za kralja. Pa ako uspem, kunem vam se , igraću odsad samo za vas, ali gola. Najzad ću imati gde da se skrasim. Starost je, Hiršberg ista kao i deca, ćuti i trpi i obožava. Pripazite kako će da me očima guta i, ako danas ostanem živa, znajte, pripašću vama…
– Rekavši mu kroz tihi kikot: Ako pre toga pripadnem njemu.44 Miloš Crnjanski, Kap španske krvi, NIRO, Beograd, 1984: 19.
U citatu se javlja paradoks, koji se odnosi na reči koje plesačica kazuje Hiršbergu. Lola Montez će se, izlaskom na scenu, susresti sa mnoštvom pogleda publike. Igračicu ne brine mnoštvo, već pogled kralja Ludviga I. Postavlja se pitanje: da li je Lola Montez već unapred znala šta je čeka ili, bolje rečeno, ko je čeka nakon igre? Nakon igre, fatalnu kurtizanu Lolu Montez čekao je kralj, dvor u Bareštrase i titula grofice Landsfeld. Konačna destinacija Lole Montez bila je mesto kraj kralja Ludviga I, mesto koje je plesačici obezbedilo novo ime, novu moć. Kada se kaže novo ime, misli se na transformaciju imena španske plesačice Marie Dolores Pois u Montez, koja se više neće odazivati na ime „Lola“, već ime „grofica Landsfeld“.
Drugo pismo je, prema ovome od velikog značaja jer iz njega još jednom potvrđujemo Lolino neverstvo, sada prema Hiršbergu, ali od većeg značaja jeste uočena pojava transformacije Lolinog identiteta. Od trenutka kada fatalna igračica postaje fatalna grofica, sve u vezi sa ličnošću Marie Dolores Pois u Montez počinje da se menja.
Ono što je grofica pronašla pored kralja jeste osećaj sigurnosti. U naletima strasti i potrebe za slobodom, junakinja romana počinje da menja svoje maske. Sa kraljem, ona ostaje fatalna grofica, ali u krevetu, sa svojim ljubavnicima, ona postaje ona stara – ali i dalje fatalna i nepristupačna – Lola Montez. Zamena maski u zavisnosti od okoline i trenutnog stanja, junakinje romana Kap španske krvi može se uporediti sa ženskim likovima iz drame Maska Miloša Crnjanskog. Lik Generalice i lik glumice, po načinu na koji se smenjuju u drami mogu se uporediti sa promenom koju čini Maria Dolores Pois u Montez.
Kako bi se lakše razumela promena identiteta igračice Marie, može se u obzir uzeti teorija o “svesnom i nesvesnom sadržaju” koje čine jednu ličnost, jedno Ja.55 K. G. Jung, Lavirint u čoveku, Neven, Beograd, 1995. Lolin dolazak u Minhen, zavođenje studenta i kralja, predstavlja svesni sadržaj njene ličnosti. Lola Montez je planski prisvojila titulu grofice Landsfeld. U trenucima kada igračica nije sposobna da se odbrani od sopstvenih naleta strasti, ona čini ono nezamislivo. Ti neobični trenuci izliva strasti, potreba za uživanjem, predstavljaju nesvesni sadržaj njene ličnosti. Na skali sukoba, ova dva sadržaja su u neprekidnoj borbi. Za svaki sadržaj, igračica ima odgovarajuću masku. Kada želi da se domogne nečega što bi bilo i previše za jednu igračicu, Maria će koristiti masku grofice Landsfeld, a kada želi da udovolji svojim čulima, koristiće masku Lole Montez. Na skali sukoba, pored međusobne borbe maski, uočava se i borba igračice sa svojim istinskim identitetom – borba Marije sa Marijom. U romanu, ovakva vrsta borbe praćena je uvek ogledalima i odrazima. Motivi ogledala i senke u književnosti uvek upućuju na dvojstvo i mogući rascep ličnosti.
Ne bojim se nikog, samo sebe, dragi Berks – govorila je igračica izlazeći na vrata ministarskog kabineta, kao neka ohola, crna paunica. – Kad naslonim, pokatkad, čelo na prozor i pogledam napolje, iz života u koji sam se sklonila, u mrak i noć, čini mi se da vidim onu drugu koja je isto što i ja, pa ipak samo na žalost, praznina i slika stakla, što je i samo prah. Te Lole sam se zgrozila, toliko puta kod prozora u svojim sobama, u Engleskoj, Rusiji, Španiji, Indiji, i zatim da ću se samo nje zgražavati i kad budem stigla ko zna još kud.66 Miloš Crnjanski, Kap španske krvi, NIRO, Beograd, 1984: 96.
Borba sa sopstvenim identitetom igračici unosi nemir i strah. Odjednom, uočavamo mnoštvo identiteta na jednom mestu, mnoštvo maski. Ova konstatacija bi savršeno dešifrovala Lolino drugo pismo. Ne samo da smo iz pisma saznali da igračica čeka mladog studenta, Lola Montez je napisala: “Dođite na pozornicu”. Ne: “Dođite, čekam vas iza pozornice”. Stoga se može zaključiti da je igračica pozvala studenta, ali i čitaoca na pozornicu kako bi bili svedoci jedne opšte borbe koja se odvija među mnoštvom likova, mnoštvom maski jednog napuklog identiteta.
Treće pismo napisano je kralju Ludvigu I, i glasilo je:
Zastala sam, u jednoj staroj gostionici, u Augsburgu, Veličanstvo, da odmorim konje i svoju Marijet i da se isplačem do mile volje. Ne znam kuda ću, jer za mene sad više ništa smisla nema. Sećam se Tebe i nikog više na svetu. Mislim na naše noći u snegu, divne, nezaboravne, na tvoju dobrotu. Sve je sitno i prolazno kraj toga, Luj. Nismo se pokazali dostojni naše ljubavi, zadovoljili smo samo svoja čula, zato ćeš me zaboraviti, mada bih ti, kad bih mogla da se vratim dala svu svoju dušu, koju si imao uvek. Ostavi taj grad gde živiš i ne zaboravi da ću ići u Italiju, da te čekam. Drhtim za sudbinom tvojom i uživam pri pomisli da si moj. Tvoje kraljevsko čelo, tvoje mudre svetle oči i tvoja žarka ljubav pesnika i umetnika. Ne zaboravite me i pišite mi u Ženevu. Ja ću vas čekati tamo dok god budete hteli. Bog je bio protiv naše ljubavi. Lola.77Miloš Crnjanski, Kap španske krvi, NIRO, Beograd, 1984: 170-171
Trećim pismom famozna igračica se oprašta od kralja a i od čitaoca. Trećim pismom se završava roman. U pismu je Lola Montez saopštila neke veoma važne konstatacije. Ona govori o prolaznosti života naspram materijalnih stvari, priznaje da su se i ona i kralj prepustili hedonizmu i da ih je sve to koštalo, da nije bilo dostojno njihove ljubavi. Treće pismo, ne samo što je oproštajno – kakvo je bilo i prvo – ali je najintimnije od sva tri. Ali, ako se obrati pažnja na rečenice u romanu koje su prethodile pismu, onda može doći i do promene zaključka:
Prilazeći, posle mučnog putovanja, u nekom stanju stalnog sna i umora, posle podne, Augsburgu, ona zažele da kralju napiše pismo. Bila je uznemirena sudbinom svojih uloga i ušteđevine u bankama i htela je da ga podseti da mu je još uvek na brizi…88 Miloš Crnjanski, Kap španske krvi, NIRO, Beograd, 1984: 170
Iskra istinitosti osećanja koja su se videla i osetila u trećem pismu, ovim citatom biće unapred poništena. Opet, Lola Montez piše pismo iz koristoljublja. Postoji jedna nevidljiva povezanost sva tri pisma. Prva činjenica koja ih povezuje jesu potpisi. U sva tri pisma Maria Dolores Pois u Montez potpisuje se kao Lola. Pomoću potpisa, ali i svih iznetih činjenica, može se potvrditi da su pisma koja su pisana ljubavnicima Lole Montez bila neiskrena. Drugu zajedničku nit predstavljaju primaoci pisama. Sva tri pisma upućena su ljubavnicima. Treća nit zajednička je za prvo i treće pismo – oba su sličnog sadržaja.
Rascepljenost identiteta junakinje romana Kap španske krvi pitanje je ontologije igračice Lole Montez. Konstantna zamena maski rezultat je potrebe za skrivanjem praznine koja se nalazi iza maski, iza pozornice. Maska Lole Montez, maska grofice Landsfeld ne postoje. Njene maske su delovi sveopšte praznine i delovi ništavila koje ona od početka do kraja romana pokušava da razume i da se saživi sa njima. Kada maske padnu, od famozne igračice Lole Montez ostaje samo proziran odraz u ogledalu. Različite maske u romanu mogu se shvatiti kao mimikrija sveopšte praznine glavne junakinje. Pukotina u identitetu Marie Dolores Pois u Montez predstavlja, u izvesnoj meri, i indikator svetskoistorijskog rascepa.
Autor: Ivan Jevtović
