Najpoznatiji roman makedonskog pisca Venka Andonovskog Azbuka za neposlušne nedavno je objavljen u izdanju Arhipelaga u antologijskoj ediciji 100 slovenskih romana u prevodu Miroslava Mrkovića.
Rođen u Kumanovu 1964. godine, Venko Andonovski je romansijer, pripovedač, dramski pisac i univerzitetski profesor književnosti. Andonoski je jedan je od najznačajnijih i najčitanijih savremenih makedonskih pisaca. Dobitnik je „Racinove nagrade“, Nagrade „Utrinskog vesnika“ za roman godine, Nagrade „Stale Popov“ i Nagrade „Balkanika“ za najbolju balkansku knjigu godine.
– Roman Azbuka za neposlušne Venka Andonovskog i u strukturi i na idejnom i misaonom planu ima dvojnost koja uznemirava, obezbeđuje dramski sukob u radnji i koja postaje mamac za čitaoca i uslov dinamike i razvoja priče. Navikli na moderni narativ koji je ili odjek postmoderne jezičke i strukturne prakse ili svedenost, minimalizam i redukcija, u Azbuci za neposlušne čitaoci se osećaju poput deteta kome se ponovo čita bajka, parabola, legenda i koji se sada, zatečeni u toj atmosferi poznatog ali davno zaboravljenog, prisećaju slike i osećanja koje ta slika prati. Andonovski brižljivo vodi priču koja pod formom alegorije oblikuje snažne slike modernih vremena. Večno važna pitanja dobijaju svoj puni odjek i u modernim vremenima, u dilemama i izazovima nas i naših savremenika – kaže književna kritičarka Marija Nenezić u pogovoru srpskom izdanju romana.
Marija Nenezić naglašava alegorijski sloj romana Azbuka za neposlušne koji ovaj roman suštinski pretvara u provokativnu povest o iskustvu moderne egzistencije:
– Postoji u romanu jedna lepa predstava sveta kao kovčega. U njemu čuvamo dragocenosti, on čoveka, kao veliku vrednost, prati na poslednji počinak, on je metafora riznice a može biti da, čuvajući tajnovito i dragoceno, čuva i suštinu saznanja. Osim toga što je u formalnoj strukturi romana taj kovčeg bitan jer postaje predmet znatiželje i daje priliku piscu da otvori put ka još jednom žanrovskom modelu, krimi priči, on je savršena osnova za simbolički dualizam pojavnog i suštinskog. Njegova „pojavna priroda“ može lako zavarati trag do suštine koju krije. Pojavni oblik Jeftimijevog krasnopisa samo je odraz spoljašnjeg principa, lep i zavodljiv kovčeg, odraz moći, materijalnog, slavoljubivog života.
Proces kojim njegov suparnik, monah Varlam, ispisuje slova pandan je jednom drugačijem doživljaju sveta, bliskog onom dioniskom principu koji se sa svetom ujedinjuje, osluškuje ga i doživljava svim čulima, u interpretaciji monaha Varlama, poistovećuje se s njim dušom, duhovnim i kreativnim. „Čitanje“ i „ispisivanje“ sveta i stvarnosti oko sebe čovek može činiti brzopleto jureći u njegov sloj zasnovan na prividu ili u onaj koji počiva na istinskom razumevanju i promišljanju. Između „piši kao što govoriš“ i „piši kao što osećaš“ može, tako, postojati ogromna razdaljina, osim ako ne govorimo kao što osećamo. Tada smo, kako nas uči Jeftimijevo saznanje, bliži i sebi i drugima. I, najvažnije, samo tako se suprotstavljamo mudrom Silenu i njegovom nihilizmu.
Venko Andonovski preveden je na više evropskih jezika. Roman Azbuka za neposlušne preveden je prošle godine na ruski jezik i ušao je u izbor za Nagradu „Jasna Poljana“. Pored Azbuka za neposlušne, poznati su i romani Andonovskog Pupak sveta, Veštica, Olovo u jastuku i Matematičareva ćerka, kao i knjiga priča Freske i groteske.
U Arhipelagovoj ediciji 100 slovenskih romana ranije je objavljena serija makedonskih romana, među kojima su Razgovor sa Spinozom Goceta Smilevskog, Bunar Dimitra Baševskog, Dijakova smrt Dragog Mihajlovskog, Aleksandar i smrt Slobodana Mickovića i Poslednji seljaci Petreta M. Andreevskog.
