Pisanje je upoznavanje samoga sebe: Prikaz romana Midar

Svake srede predstavljamo vam odabrane radove koji su pristigli na Konkurs za književni prikaz 2024. U užem izboru na ovogodišnjem konkursu našao se prikaz romana Midar Ilije Šaule (Alma, 2018) koji je napisala Ljubica Žikić.

Svako književno delo dostupno je javnosti kroz pojedinačna iščitavanja, ali piščev uvid u prikazanu stvarnost nije istovetan ni sa jednim pojedinačnim doživljajem. Delo je šire i dublje, i svako čitanje ga širi i produbljuje. Saradnja čitaoca i pisca sve je veća što je delo tajanstvenije u svojoj slojevitosti i određenosti. Pisac ne može da predvidi dokle to može ići i kakvu snagu će njegov tekst poprimiti. Čitaocu, pak, ostaje da na osnovu vlastitog iskustva zaključi o onom što je u umetničkom tekstu saopšteno i da učestvuje u dovršavanju njegovih mogućih intencija.

Midar

Roman Ilije Šaule naslovljen Midar predstavlja izvanredan primer narativa koji protivureči ustaljenim čitalačkim navikama i očekivanjima, u koje je ugrađeno poimanje književnosti kao sredstva zabave koje ima lekovito dejstvo. Pisac je izbegao jednostavnost i predvidivost fabularnog toka, isprobavajući granice epskog kazivanja kroz niz priča koje se do kraja semantički i stilski usklađuju. Čitaocu postaje vidljivo odstupanje od postojećih kanona uvođenjem inovativnih rešenja koja ovaj narativ udaljuju od ustaljene forme romana.Umetnički raspored poetičkih proznih delova u celinu, promene u hronološkom poretku događaja, uloga i vrsta naratora, odnos stvarnog i fantasničnog, retrospekcije i retardacije traži angažovanog čitaoca koji će uočiti detalje presudne za razumevanje; kategorija vremena i prostora iziskuje pažnju, jer, naratorovi preci su, od Solomona do savremenog vremena i plemena, preko gruzijskih i hercegovačkih planina doselili za vreme Velike seobe na Kordun, koji je označen kao dedovina, zavičajni prostor, koji ima svoj ekvivalent i u pećini i mesto na drvetu života. Alegorija, ta fantastična, izmaštana strana, čini ovaj roman tajanstvenim i bajkovitim i otima se olakom čitanju, gde čitalac može da posustane, jer će se osetiti preopterećenim u dosad nepoznatoj meri.

Pisac se služi raznovrsnim poetičkim alatkama da bi ispričao savremenu i svevremenu priču o čovekovom bitisanju u svetu koji nije ugodan čovekov dom već, mnogima i često, pećina i jazbina u kojoj čovek oseća mučninu i jad, među ljudima – a sam i usamljen, bez ljubavi i prijatelja; oduvan sa kućnog praga kao slamka, zarobljen i ponižen tumara svetom, ne videći istinsko saosećanje sa otvorenim ljudskim ranama. Midar može da podnese odrednicu dela napisanog u hermetičkoj formi, te da je efekt začudnosti značajna estetska kategorija, poput književnih dela koja su sredinom XX veka banula pred publiku i tražila pomoć književne kritike: Beketov Godo, Kamijev Stranac, Pavićev Hazarski rečnik.

U ekspoziciji Midara, čiji naslov čitaocu nije ni od kakve pomoći, uspostavlja se egzistencijalna dimenzija dela, sagledavanje prostora i vremena u kojima je svekoliki svet nestao i nevidljiv, jer narator, koji je i glavni lik, An, živi u pećini, mimo ljudi i razgovora, u društvu vuka, orla i zmije, kao nekada Estragon i Vladimir pored puta, prepušteni samima sebi. Beketovi likovi, beskrvni i bledoliki, tromi i zaboravni, očekuju Godoa koji će doneti spasenje. Isprani od svega očekivanog, potresli su šezdesetih godina intelektualni svet, one retke čitaoce i glegaoce koji su poruke razumeli, jer je svet u kome živimo predstavljen kao ukleto mesto u kome se čovek oseća strancem. Zbog prisutnog pesimizma, reditelji, glumci i pozorišne kuće klonili su se predstavljanja tih dela u dužem periodu, na žalost.

U Šaulinom štivu brzo se razotkriva da glavni junak, An, nije njihov blizak rođak! Istina, nije delatan, ali bistar, rečit, obogaćen dubokim osećanjima i mislima, posebno sećanjima na likove i događaje iz proživljenog detinjstva, uverljivo priča o dalekim i bližim precima čije damare oseća u svom krvotoku, pa priča ukazuje da Šaula piše zavičajni roman, jer je An ispisan istorijom svog plemena i zavičajnog Korduna. Kada priča događaj iz detinjstva, prijatelj Midar mu kaže: „Nikad mi nisi ništa uvjerljivije ispričao, Anu moj…..Vide se na tebi pečati sudbine tvojih predaka.” To potvrđuje da se i u životu i u umetnosti prepoznaje istinitost iskazanog i da ju je lako razlučiti od neistine i zavođenja.

Pavićev glasnik, na čijim leđima je ispisana istorija Hazara, oseća nelagodu i svrab, čisto ga bole mesta na kojima su ispisane ratne godine i on želi da umre pa da prestanu njegove muke. Šaulin An stoički podnosi odvojenost i izmeštenost sa rodnog praga, neprestano u priči i snovima sa dragim bićima koji su davno napustili ovaj svet (pradjed, otac, did, baka, majka), ali su živopisno u njemu nastanjeni. Njegovo porodično pamćenje je milenijumsko i pri pomisli na dalekog pretka Megedu, njemu silno gruva srce u prsima.Vidi se da ga ta istorija svrbi, da mu ne da mira, pokreće ga da siđe do opustelog kućnog praga, nekadašnjeg mesta srećnog porodičnog života. Na tom kordunaškom pedlju zemlje oseća onu ljubav u kojoj može da se kupa do mile volje, slobodniji i srećniji nego na bilo kom delu ovog šarenog sveta. Šaulinim antologijskim opisom pokreta ruke kojom zaklanja svetlost i viri kroz prozorsko okno, An vidi onog koga želi, baku Aninu, koja se u nadolazećim stranicama izdiže u vilu suđenicu, simbol same ljubavi, koja je odredila i uzdigla njegov život do ovog pesmovanja o proteklom životu.

Voljela bih da ti u životu budeš srećan i da nikada ne budeš gladan i ničega ne želiš.

Iz priča koje An priča prijatelju Midaru, čitalac može zaključiti da se istorija ponavlja, da su se ponovo dogodile jame, seobe, mržnja, razaranja; da su se istorijski događaji duboko zasekli u Anovu kožu i pamćenje, jer svaka jama, na putu ili pored puta, podseća na jame u koje se bačeni njegovi zemljaci, ubijeni ustaškom rukom i kamom. Kaže on: „Jama je u mojoj psihi duboka rana”. Međutim, Anova rana i trn ispod srca ne zazivaju svedočenje detaljima i alatkama izvršenog zločina nad sunarodnicima više puta u XX veku, niti podstiče pomisao na mržnju i osvetu, već naprotiv; našavši srodnika duše u Midaru,u drugoj strani svoje ličnosti, propoveda ljubav, razboritost, znanje i svetlost i tako autor razvija bogatu etičku ravan romana. Tome doprinosi i Anov razgovor sa Jagorom, kordunaškim Sizifom, koji ispred sebe gura skamenjeno srce, jer ga više nije mogao nositi otežalog od jada, gledajući oko sebe dole u pećini ljude i stvarnost „u koju nas uguraše bez nade i bez pravila”, i, kaže da će sav taj svet od ljudi „uguran kroz vrata njegove pećine proći i izaći i naseliti se na prostore od Boga namenjene”.

Šaula ne objašnjava detaljnjije od kojih to ljudi je proisteklo toliko postradanje, odakle je naišla oluja koja ih je oduvala po čitavom svetu, ali pravi razliku u odnosu na grčki mit koji predstavlja pobunu od bogova s Olimpa kažnjenog čoveka, i Jagora, božijeg pomoćnika, koji propoveda spasenje i vaskrsenje napaćenih. Jagorova priča, snažna naturalistička slika zločina počinjenog nad ljudima, dobija vrednost univerzalnog iskaza jer je i danas primera napretek. Od Platonovog vremena do danas, postoje pećine, zidovi, majstori tamničari čovekovog duha i tela, uništitelji naroda i kultura, proterivanja i kamenovanja.

Midar je savremeni roman razvijene psihološke dimenzije, obogaćen fantastičnim slikama ovostranog i onostranog sveta, koje zavode čitaoca pružajuči mogućnost da i sam učestvuje u toj čaroliji događanja. Nesporno je da glavni junak prati protok svojih misli o onome što pripada proživljenom, u prošlom vremenu, čiji damari odzvanjaju njegovim krvotokom i ispunjavaju pećinu njegove duše, o sadržaju koji je u podsvesti ispunio tri sobe njegove pećine i do kojih se dolazi kroz san, kada iskrenost i snaga ojačaju kao rijetko kad u budnom stanju. Sve iz prethodnog života, naseljeno u pomenutim sobama podsvesti, biva uslov čovekove sreće ili nesreće, zadovoljstva, spokoja i lične svetlosti. Pročišćenje kroz snove, to istinsko susretanje sa sobom, trag je božanskog prisustva u čoveku. Takvom zaključku doprinose razgovori Ana i onostranog Midara, koji su zapravo eseji o svetlijoj strani života, osunčanoj našim zalaganjem i namerom da u svetlosti proživimo život, o značaju sna i snova, tj. razotkrivanju vlastite pećine u kojoj se može pronaći hiljadu sunaca koja će nas nagraditi osećanjem sreće, kao da smo se ponovo rodili. To znači da se čovek zaista sam u sebi ponovo rađa i izniče, kao feniks ptica, iz svoga pepelišta.

Upućujući glavnog junaka putem uznesenja ka svetlosti i vrativši ga u san dečaka Novaka, autor pečati svoj panteistički stav prema životu: sve je u opštem zagrljaju svekolike prirode u kojoj je sve povezano platonskim i hrišćanskim principima, dobrotom i ljubavlju, snagom i otporom, duhovnim uzletom iz zatočeništva bilo koje vrste.

Did je rekao: „Kada se opredelimo za dobre misli, riječi i djela, sve biva ljepše i bolje”.

Roman Ilije Šaule je snažna antiratna knjiga, knjiga ljubavi, prijateljstva, svetlosti i svekolike pristojnosti, iznikla iz umetnikove spoznaje smisla života i življenja. Pisac je izostavio sve što je suprotno ovome i tako vešto naveo čitaoca na razmišljanje o snazi pročišćenog uma i duše, do čega je teško doći, ali je moguće. Optimizam, dočaran neopipljivom argumentacijom i mnogobrojnim svetlosnim znakovima, osvaja čitaoca, ali i nameće pitanje da li je isti sa pokrićem? Da li se svet zaista popravio i postao udoban dom, ili većina slabih, koji ne mogu da sagledaju dubinu pećine svoje duše, sada više nego u Kafkino, Sartrovo, Kamijevo, Beketovo vreme, ovaj svet doživljavaju kao mučninu?

Midar ukazuje na onaj konopac između pećine i večnosti kojim treba proći, ne pasti i pretvoriti se, pa makar i u lekovitu, travu.

Autorka: Ljubica Žikić
Uži izbor na Konkursu za književni prikaz


Ljubica Žikić je rođena u Blatuši, Vrginmost, Republika Hrvatska. Osnovnu školu završila je u Vrginmostu, gimnaziju u Topuskom. Na Filozofskom fakultetu u Zagrebu diplomirala je studije na grupi Jugoslovenski jezici i književnost i studije Filozofije. Prosvetno-pedagoški rad započela u Gimnaziji u Pazinu. Od 1981.godine živi i radi u Kragujevcu. Radila je na PMF, Mašinsko-saobraćajnoj školi i Prvoj kragujevačkoj gimnaziji. Dobitnik je više republičkih nagrada i priznanja za prosvetno-pedagoški rad. Objavila je iz područja onomastike knjigu-rečnik Cvetnik ženskih imena 1998. godine; zbirku pripovedaka za decu Priče od kojih se raste, 2014. godine. Poeziju je pisala i objavljivala u gimnazijskim i studentskim danima. Objavila je zbirku pesama Ljubav svetove spaja ( UPK, 2017); zbirku pesama Odaje od mahovine, (Književni ESNAF, 2021), koja je nagrađena Nagradom Paktački dekret. Piše i objavljuje putopisnu prozu, književne prikaze, kratke priče, radove iz oblasti lingvistike, književnosti i istorije. Dobitnik je više nagrada i zahvalnica na međunarodnim i nacionalnim književnim konkursima. Za trajni doprinos balkanskoj i slovenskoj književnosti dobitnik je Počasne memorijalne Krležine gramate, dodeljene od Književne radionice Kordun i časopisa za književnost i teoriju Književni esnaf. Bila je urednik i učesnik u pisanju nekoliko monografija i časopisa. Za izuzetno ostvarenje u oblasti humanitarnog rada u 2014. godini dobila je Đurđevdaansku nagradu grada Kragujevca. Član je Udruženja pisaca Kragujevca, Udruženja književnika Srbije, Instituta za dečju književnost, Književne radionice Kordun. Vodi i uređuje književnu manifestaciju Portret pisca. Svoje radove objavljuje u savremenim časopisima za kulturu i književnost.

Podelite sa prijateljima:
Share