Prikaz romana „Šešir od leopardove kože” An Ser; izdanje: Dereta, 2025. Original: Un chapeau léopard, 2008. Prevod sa francuskog: Novak Golubović
Od gospođe De Lafajet, preko Margerit Diras i Fransoaz Sagan, pa sve do Ani Erno, proteže se linija francuskih književnica koje uspevaju da kratkom formom izraze najdublja osećanja i najdelikatnije psihološke treptaje. An Ser duže od tri decenije potvrđuje pripadnost nacionalnom proznom „sestrinstvu”, koristeći teorijsko obrazovanje (magistrirala je na Sorboni) i sklonost eksperimentisanju da što sažetije predoči slojevitost najvećih ljudskih zagonetki. Među njima se svakako nalazimo mi sami u odnosu na druge i u njihovoj vizuri. Serovu posebno zanimaju izmeštena stanja svesti, koja nastoji da sagleda hipnotički, osećajno i obazrivo, tako da empatija i pomalo iščaščen pristup ublažavaju najteže teme.
„Šešir od leopardove kože” je upravo takav primer koji na malo strana (što u strogo formalnom smislu problematizuje samo određenje dela kao romana) pokreće pitanja smrt(nost)i, ljubavi, gubitka, ali i ovekovečenja kroz stvaralaštvo; zatim – mogućnosti (u)poznavanja drugoga i izlaženje na kraj sa njegovim odsustvom. Lica su dva: Pripovedač i Fani, s tim što se povremeno poput odstupnica javljaju njegova neimenovana „nimfa” i njen otac, ne bi li ublažili intenzitet, patnju i radost, fascinaciju i frustriranost koje umetnik i predmet pažnje predstavljaju jedno za drugo. Fani koja je, brzo nam saopštava Pripovedač, nedavno preminula u 43. godini, bila je njegova prijateljica praktično od detinjstva, uključujući poslednje dve decenije tokom kojih se javlja i razvija njena mentalna bolest. Trudeći se da je prati, razume, sačuva, uvek na nedokučivoj granici između drugarstva i ljubavi, Pripovedač pažljivo posmatra sve nijanse, promene, faze i procepe u kojima je gubi ili konačno ima kao rešenu misteriju.
U njegovom objektivu, Fani nam se pokazuje kao ekscentrična, gotovo nestvarna, krhka i istovremeno jaka žena, večiti begunac u teškoj borbi sa unutrašnjim demonima, detinje iskrena i isto tako surovo isključiva, daleka kada joj više nije zanimljiv svet ili verni saputnik. Predmet iz naslova romana, zaplenjen pri jednoj od junakinjinih kleptomanskih epizoda, Pripovedaču služi kao sredstvo retkog nagoveštaja druge Fani, zarobljene negde iza ogledala rastrojstva one spoljno vidljive. Zapravo, baveći se pokušajima da razume ženu u dubokoj pozadini „ludila”, Pripovedač dovodi u pitanje samu volju za životom i teški sukob koji proizilazi iz tereta psihičke racepljenosti.
Fanina česta iščeznuća i zatamnjenja koja prate noći provedene na ulici (sa nagoveštenim zloupotrebama čija je žrtva), bliskost ispoljavana prema glumici Romi Šnajder (slične sudbine), promene profesija i sklonost pribegavanju imitativnoj „terapiji”, sagledani su iz perspektive prijatelja koji želi da je što duže zadrži u sećanju. Međutim, njihove pozicije se tokom priče preokreću, pa deluje da Fani s vremenom postaje opservator, ona koja nastoji da upozna, definiše i objasni pisca – čineći ga, tako, svojom temom.
Proza An Ser je emotivna, potpuno izbrušena i detaljna u svojoj preciznosti. Njeno umeće se najpre ogleda u veštini predočavanja što zaokruženijeg i višedimenzionalnijeg portreta na svedenom prostoru, nizom upečatljivih pojava ili scena. Pripovedač je vlastitim bolom i nemirenjem podstaknut da rečima i stvaralaštvom sačuva Fanino nezamenljivo prisustvo. Želi da pronikne u njenu misterioznost i racionalizuje neobičnosti, dok sklonost ka redu (obuzdavanje, signale poklušaja da se prikloni normama, odnosno, normalnosti) tumači kao bliženje smrti.
Često je portretiše kao rok zvezdu (muzika koju je, uostalom, najviše volela), primećujući da:
Nije poznavala svoj svet i u tome je bila njena muka. Nije znala kom svetu pripada. I umesto da uđe u njega na pipanje, kao skoro svi posle adolescencije, nastavila je da luta svetovima i sredinama koje ni na koji način nisu odgovarale njenoj potrebi za snažnim emocijama, divljinom, intenzivnom aktivnošću i erotizmom. Nije mogla da spozna gde se nalazi njena radost.
Drugi put je prikazuje nalik na Vorholovu Idi Sedžvik ili sličnu „izgubljenu devojku”, urbanu muzu, istovremeno problematičnu i neobično čistu. Njihov odnos se uvek oprezno kreće tankom linijom koja odvaja igru od ozbiljnosti. Upoređen sa plesom, to je odnos dvosmernog proučavanja, a Fani mnogo više od nadahnuća – umetnikov unutrašnji regulator, neophodan da ga usmerava ka traženju sebe. U suprotnom, ne(do)stajanje ne bi pogađalo ni približnom snagom.
Zamorno je biti u društvu nekoga ko nikada ne vara ni sebe ni druge i ko zahteva isto od tebe, ko može da se povuče u neizmernu tišinu, ko se naizmenično i neprestano preobražava iz tigra u jagnje. Ali zar baš to nije tip osobe koji ti omogućava da vidiš pejzaž? Da ga osetiš? Koji te dovede do njega?
Autorka: Isidora Đolović
