Petar Živojinović rođen je u Gornjem Milanovcu 1998. godine. Završio je osnovne i master studije andragogije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Trenutno je polaznik višeg kursa konstruktivističke psihoterapije u PLK Centru. Pesme su mu objavljivane na portalima Čovjek-časopis, Astronaut.ba, Strane.ba, Oblakoder magazin, u Eckermann časopisu i zborniku poezije Šraf (2020). Objavio je zbirku pesama Titlovi 2024. godine. Živi i radi u Beogradu.
jahači na duge staze
prvog su pogodili u rame
oborili ga s konja
drugog su pogodili u stomak
prošao je kroz staklo
trećeg u vilicu
metak je ušao s jedne strane
izašao s druge
dan je bio vetrovit
a zemlja tvrda
ne postoji mesto na koje želim da se
vratim
kada si rođen s malim srcem
i velikim ustima
treba da znaš da je smrt
manja od najkošmarnijeg sna
ali veća od života
hodaš misterioznom prugom
s malim šakama
i niskim, prljavim čelom
a vreća sa svim tvojim trikovima se cepa
u takvoj vertikali važno je samo biti spreman
na momenat u kome će zvezde zazvečati
kao mamuze bačene na dno sefa
pucnji popodne
posle kraja ostaju
prašina i goli horizont
oglas za upražnjeno mesto
masna krv na suvom papiru
na sledećem ćošku
neko traži uvo
neko prst
neko zube
ptice meso
božansko oko postaje
subjektivna perspektiva lešinara
(mogu da vide svačije karte)
leđa pustinje su u ožiljcima
ali te i dalje nose
kosti vire iz zemlje
kao periskopi
kuća je daleko
mada je neizvesno
da li i dalje postoji
odjavna špica
grad opsedaju teško naoružani stranci
(bezbrižni profesionalni negativci)
a brani ga tek šačica preostalih ljudi
koji nikako nisu izabrani heroji
i nije ih briga za dobre i loše
strane prijateljstva i neprijateljstva
oni će se boriti do kraja
jer ni ne pomišljaju na zatišje
ili propuštene a obećane zabave
koje rovovska predaja nudi
nema te elegije koja bi ih ubedila
da njihova borba ima kraj
u životnoj formi
čitave dane sam napolju
i svi mi kažu
izgledaš tako umorno
pomišljam
možda je do mene
i svuda gde odem
oko sebe vidim
zadovoljne ljude
svuda gde odem
vidim
svima je sve
isuviše jasno
bend koji nikada nije svirao
we never played
and we never played since
bilo je dovoljno mesta
da se ljudi okupe
i ljudi su dolazili s punim kesama
pićem
fotoaparatima
instrumentima
i kauč bi uvek izgoreo
i žica bi uvek pukla
i neko bi uvek promašio ton
ili ispao iz ritma
i nikom nije bilo važno
i izabrali smo glupo ime
i ime je bilo privremeno
i sviralo se nekoliko pesama iznova i iznova
i samo jedna pesma je bila uvežbana
i imali smo tri gitare jer su svi imali gitaru
i pozajmljene bubnjeve jer niko nije imao bubnjeve
i nekad bismo svirali celu noć
i uglavnom je zvučalo loše, ali je bilo glasno
i pričali smo da ćemo svirati negde
čim navežbamo dvadeset pesama
i nikada nismo svirali
i ponekad bi nas slikao neko
ali nijednom nismo svi bili tu
i devojke su bile nezainteresovane
ali su uvek dolazile
i neko je uvek imao novu ideju
kada bi mamurna pomoć zaspala
i ideje se niko ne bi sećao kada bi svanulo
i neko je uvek imao drugačije redoslede istih akorda
i različite predloge kako da zvučimo bolje
i imali smo stari frižider u sobi
i semafor koji je sijao samo crveno
i izlizani parket i poderani tepih
ponekad kada se sretnemo
setimo se nečega, bilo čega
negujemo sećanja koja su nas napustila
jer nisu mogla da nas zaobiđu
bili smo toliko veliki da smo
zaboravili da se osvrnemo
iza sebe na vreme i zapamtimo
ljude koji su svraćali da čuju sebe
ljude koji su odustali od pevanja
pesama koje nikada nismo svirali
pesama koje smo previše svirali
divlje lutalice ili moj otac vilijem holden
„za mesec dana imaću 60 godina
od svoje 45 godine pričam da imam 50
i od svoje 56 pričam da imam 60
to je moj način da budem spreman“
„i jesi spreman?“
„nisam“
„to nije ništa
za manje od dve godine
ja ću imati 25“
grip bluz
ulica i iz nje sledeća ulica
kuda god da kreneš
stižeš do raskrsnice
i vetar skida kožu s nosa
i vetar skida kožu s lica
i vetar
đavo svira drombulje
i traži te ceo dan
jutarnji bluz
probudio sam se jutros
među gomilom suvenira
sa psiho-buvljaka
opet sam mislio da sam
ostao prekratko
i opet sam ostao duže od svih
