OSTRVO ČUVARA OLUJE – čarobna knjiga o magiji odrastanja

Roman Ostrvo Čuvara oluje napisala je mlada irska književnica Ketrin Dojl. Ona je odrasla u zapadnoj Irskoj, na obali Atlantika, a svoju ljubav prema književnosti razvila je čitajući irske mitove i legende. Inspiraciju za pisanje ovog romana Ketrin je pronašla u pričama koje je čula na ostrvu Aranmor, na kom su odrasli njeni baka i deka. Roman Ostrvo Čuvara oluje objavljen je u Irskoj u junu prošle godine, a iste godine Aida Bajazet ga je prevela na srpski i objavljen je u izdanju Izdavačke kuće Propolis Books.

K. Dojl na fantastičan način obrađuje teme porekla, tradicije, porodičnih odnosa, ali i neprihvaćenosti, usamljenosti, odbačenosti i hrabrosti. Ona se poigrava sa arhetipskim elementima puštajući glavnog junaka da se suočava sa svojim strahovima, podsvešću, snovima i sećanjima. Prateći fizionomiju bajke, Dojl analizira kolektivno nesvesno i kroji priču sa tipskim likovima u čijem društvu putujemo kroz prostor i vreme ostrva Aranmor. U osnovi ovo je priča o potrebi čoveka da kontroliše prirodne sile i vreme.

U romanu Ostrvo Čuvara oluje se srećemo sa dva glavna junaka: jedan je dečak Fion, a drugi je ostrvo Aranmor. I sve što se dešava, dešava se sa jednim razlogom i ciljem: da se otkrije novi Čuvar oluje. A ko je u stvari Čuvar oluje? Kroz mitološku priču o borbi dobra i zla, autorka razvija čitav niz likova među kojima glavno mesto zauzimaju čarobnjaci, deca i jedan starac koji jedini zna pravu istinu.

Dolazak na ostrvo i prvi susret sa dedom, dečaku Fionu je bio neobičan i već mu je nagovestio da ga tu očekuje neka, gotovo sablasna stvarnost, drugačija od one na koju je navikao u Dablinu gde je živeo sa majkom i sestrom. Mnoštvo sveća u dedinoj kolibi, dedina koliba iz koje izlazi dim, a nema upaljenog ognjišta, cveće koje se pojavljuje niotkuda, i kada uvene, ubrzo može lako da oživi – svi ovi znaci govore dečaku o tajanstvenoj prirodi ostrva na koje je došao sa sestrom Tarom. Fion ubrzo po dolasku otkriva da je ostrvo živo, iako sebe uporno pokušava da ubedi u suprotno.

Fion se nalazi u poziciji na kojoj mu neki mogu zavideti: on je unuk sadašnjeg Čuvara oluje, starog voskara. Sveće koje se nalaze u kolibi Fionovog dede su ključ za odlazak u prošlost. One svojom magijom omogućavaju šetnju kroz vremenske dimenzije i tako otkrivaju tajne i priče o prošlosti i dečakovoj porodici. Svaka sveća naslovljena je imenom i kada se upali, vodi nas u neki događaj iz prošlosti. Ali opasnost koja preti je da putovanjem u prošlost, rizikujemo da izgubimo sadašnjost.

Svaka oluja koja je pogodila ovo ostrvo može da se ponovi. Moj zadatak je da ih uhvatim i zabeležim pre nego što sećanje na njih izbledi… Ljudi i njihove sudbine nisu u fokusu mojih sveća, ali ponekad mi se desi da i njih uhvatim. Znaš, kad beležiš vremenske prilike, s njima beležiš i sve ono što one nose sa sobom – rekao je deda Fionu.

U svećama su zarobljeni trenuci, deda je Čuvar oluje, a ostrvo Aranmor je velika tajna i mesto drevne magije. Sveće su magične u svojoj vezi sa vremenom i prošlošću, one sadašnjost povezuju sa vremenom u kome je živeo Dagda, dobri čarobnjak, najstariji predak, koji je hteo da sačuva početak istorije od zaborava i da natera potomke da nikada ne zaborave na svoje korene. Darovi koje im je ostavio su Morska pećina, Drvo koje šapuće, Morske vile, Aonbhar – leteći konj i Čuvar oluje. On je večito prisutan na ostrvu i sadašnji Čuvari oluje imaju zadatak da oblikuju svoje moći i pomažu meštanima. Glavni junak otkriva da je magija skrivena u svemu, a čarolija je u sećanjima.

I kako vosak može stalno da se pretače i od njega da se prave nove sveće, tako se mitološka priča koju će Fion kasnije otkriti, čeka da bude ponovljena. Koristeći vosak i magiju glavni junak otkriva da je vreme linearna kategorija i da ga je nemoguće zaustaviti, ili ga promeniti.

Kontrast dobrom čarobnjaku Dagdi je Morigan, zla čarobnica, čija surovost doseže epske razmere. Borba protiv nje je večna i ostrvo čeka momenat kada će ona biti oslobođena. Morigan koristi svoju magiju da bi vladala ljudima, krala im duše i koristila njihova tela kao pse čuvar.

Moć je gadna stvar, Fione. Ona opija ljude, čini ih ovisnicima i, ukoliko potpadnu pod njen uticaj, lako mogu da upadnu u zamku i krenu lošim putem.

Samo odabrani mogu biti Čuvari oluje. Čuvar oluje ima vlast nad prirodnim elementima, on vlada u ime dobrog čarobnjaka Dagde. K. Dojl razmatra šta se može desiti ako vlast dospe u pogrešne ruke. Suprotstavljajući u mitskom vremenu Dagdu i Morigan i u sadašnjem vremenu Fiona i Bizlija, koji je najveći suparnik glavnom junaku, autorka nas tera da razmislimo šta je motiv da se dođe do moći i vlasti – laka zloubotreba i ograničenje privilegija odabranima ili opšte dobro.

Kroz odnos čarobnjaka, i sveta koji oni prave, suočene su istorija i čarolija i data je alegorijska slika sukoba dobrog i zla. U epskoj borbi koja se desila daleko u prošlosti, čarobnjaci nisu umrli, nego leže negde zakopani, i čekaju dan kada će se ponovo sukobiti.

Glavni junak romana je usamljeni dečak koji se bori sa nedaćama poput smrti oca, odrastanja, suočavanja sa depresivnom majkom, sukoba sa rođenom sestrom, odbacivanja i neprihvatanja, i nesigurnosti koja ga večito prati. On je na putu da postane najvažnija ličnost ostrva, ali da bi to postao mora da savlada svoje strahove i prihvati činjenicu da ima moći koje drugi nemaju. Fion ne voli more i talase, a dolazi na ostrvo da bude stalno okružen vodom. U Fionovo srce nemir unose porodica (zajedljiva sestra, tajanstveni deda, depresivna majka), vršnjaci (Bizli uobraženko) i odrasli (Bizlijevi rođaci, stanovnici ostrva, tajanstveni turista Ajvan). Uprkos svemu, on postaje novi Čuvar oluje, koji je nešto kao oličenje drevnog ratnika za dobro u borbi protiv zla i čiji je zadatak da gospodari prirodnim elementima.

Šetajući se kroz vreme u prošlost, glavni junak dolazi u poziciju da preispituje granice sećanja. Do kog trenutka je čoveku dozvoljeno da ide u prošlost? Koliko daleko možemo da odemo i da budemo sigurni da je to vreme koje ima ili nema uticaja na naš sadašnji naš život? Razmišljajući u tom smeru, Dojl nam predočava tradiciju kao neodvojivi deo pojedinca. Svrha postojanja određena je identitetom koji mi kao pojedinci gradimo pod uticajem sredine i ličnog iskustva, ali i životom predaka u prošlosti.

Odlazak u prošlost neminovno vodi u drugačije okolnosti. Mi sećanja ne možemo izmeniti, ali poigravanje sa vremenom može da izmeni budućnost i dovede u pitanje naše postojanje. Iako povratkom u prošlost niko ne vidi Fiona, u ključnom momentu borbe između dva čaorbnjaka, granice su se izbrisale, zla čarobnica je videla Fiona i sadašnjost i prošlost postaju jedno.

U knjizi je na predivan način prikazan odnos između unuka i dede. Ljubav i poštovanje koje se razvijaju između Fiona i njegovog dede, utiče na razvoj dečaka i on zahvaljujući avanturama na koje ga delom upućuje deda, postaje hrabriji i sigurniji u sebe. Iako mu deda u nekoliko navrata zabranjuje da se igra magijom sveća, kod Fiona potreba za avanturom je veća od rizika od kazne.

“Zbog nekih stvari, posebno onih nemogućih, vredno je rizikovati da budeš kažnjen” – pomislio je Fion pred jednu od pustolovina. Potreba za avanturom je velika i da bi dokazao sebi i drugima hrabrost. Deda je jedina osoba koja je učinila da se glavni junak dobro oseća. Odlazeći u avanture, Fion uočava granicu na kojoj je čovek u stanju da prepozna razliku između avanture i opasnosti.

Ostrvo Čuvara oluje

Fion se od rođenja suočava sa odsustvom oca i majčinom tugom. “Preumorna je od toga da nam bude mama” – pomislio je na jednom mestu Fion, razgovarajući sa dedom. Očeva smrt je razlog zbog čega se Fion oseća krivim. Problem krivice razvija se u dečaku tokom odrastanja, a dostiže svoj vrhunac kada otkrije da njegovu majku, zbog velike fizičke sličnosti sa ocem, podseća na gubitak i smrt. Fion želi da se oslobodi krivice i odlazi u najveću pustolovinu kako bi otkrio pravu istinu.

Pored krivice obrađen je motiv oproštaja. Iako ga je uvredila, Fion prašta sestri na kraju sve nepromišljenosti, jer su oboje imali isti cilj: doći do Morske pećine i poželeti da se mama vrati, da se oslobodi tuge i bude opet srećna. I to je nešto što uprkos nesuglasicama povezuje brata i sestru i predstavlja trijumf porodične ljubavi. Takođe, deda će dečaku oprostiti sve nepromišljenosti kojima je sebe dovodio u opasnost.

Svoje znanje o svećama deda prenosi na dečaka kao sledećeg Čuvara oluje. Prolazeći kroz vremenske dimenzije Fion upoznaje svoje strahove i postaje svestan da strah nije objektivna kategorija, nego da postoji samo u našim umovima. Upravo zahvaljujući avanturama Fion prestaje da se plaši. Međutim strah koji je savladao, i dalje ostaje da lebdi u vazduhu. Jeziva dozivanja se ponavljaju i on ih čuje kao pesmicu koja ga poziva da krene ispod zemlje u onaj svet koji je negacija svega dobrog. Suočavanje sa smrću, prolaznošću i sećanjima, dovodi Fiona do zaključaka o smislu života. A dužnost svakoga, pa i Čuvara oluje, je napuniti glavu lepim uspomenama.

Vreme je čista elementarna čarolija, Fione. Ono teče u venama svakog Čuvara oluje i predstavlja izvor njegove moći. Sačuvati vreme znači sačuvati čaroliju. Čuvar oluje je čuvar sećanja, on beleži vreme.

Ketrin Dojl u romanu Ostrvo Čuvara oluje nam veoma uspešno prenosi doživljaje svojih junaka. Čulno opažajni svet opisan je do tančina, a mirisi su nešto što zaokuplja pažnju i čini značajan deo realnosti. Miriše more, alge, miriše zemlja, i cveće, ali i ustajao vazduh u dedinoj kolibi ili topao čaj i sveže ispečen tost. Ostrvo i priroda opisani su slikovitim poređenjima i mnoštvom personifikovanih slika koje nam približavaju prostor i čine ga živim. Humor prati roman i unosi dozu lakoće. Kroz njega Fion uči da svet ne mora da bude ozbiljan i strašan, humor ga razobličava i čini pristupačnijim mestom.

Pročitajte i: Roman AKVAMARIN – distopijska priča o potrazi za slobodom

Jezik kojim je napisan ovaj roman je jednostavan. Metatekstualni elementi poput naziva knjige ili pesme (Gospodar prstenova, Boemska rapsodija, Jutjub) kao i nazivi proizvoda iz potrošačke kulture (Nutela, čokoladica Mars…) grade reminiscencije na savremeni svet i mladom čitaocu približavaju glavne junake.

Od samog početka dečaka doziva nepoznati glas da se vrati kući, on ga zove sebi. Taj glas se sa razvojem radnje sve više čuje da bi u poslednjem delu romana prešao u nešto nalik pesmi. Ovaj element pripovedanja je nešto što nas na neki način usmerava na zaključak da je roman Ostrvo Čuvara oluje tek početak u kome se upoznajemo sa glavnim junacima epske priče čiji zaplet možemo očekivati u nekom narednom delu.

Autorka: Branislava Ilić

Share