Ostaci sveta je naziv nove knjige Igora Marojevića, nedavno objavljene u izdanju IK Dereta. Ovaj roman koji po formi u mnogo čemu izlazi iz očekivanih okvira pripovedanja, donosi pred čitaoce dešavanja sa istorijske scene XX veka. U njemu se nižu događaji od Španskog građanskog rata, Drugog svetskog rata, Jasenovca i Brajburškog procesa, preko ratova u SFRJ do NATO bombardovanja SR Jugoslavije. Vodeći čitaoca kroz ove istorijske događaje, pisac to ne čini hronološkim postupkom, već sledi princip fragmentarnosti i dopušta svojim likovima da pričaju tehnikom skaza, pri čemu kada jedan lik završi pripovedanje, drugi je nastavlja.
Ovom tehnikom čitaoci na neki način bivaju upleteni u priču kao aktivni slušaoci. Kao da se u neposrednom monologu, upravo njima obraćaju svi pripovedači – a sve sa ciljem da se oblikuje konačni utisak o neprolaznosti i univerzalnosti zločina. Jer svi sukobi opisani u knjizi Ostaci sveta, imaju zajedničke zverske, necivilizovane i zločinačke karakteristike, bez obzira koju stranu zastupaju. U sukobima kako ih vidi autor, ne postoje nevini – obe strane nalaze u sebi prostora za definisanje onog zverskog odgovora koji će ih spustiti na lestvici čovečnosti.
Čitajući roman potvrđuje se nepisano pravilo, karakteristično za ljudsku istoriju: društvo je onakvo kakvi su pojedinci. A pojedinci su ti koji podstiču i započinju zversko delovanje mase. Zlo će u čoveku isplivati ma u kom vremenu živeli, i ono uvek ima isto lice: nasilje, silovanje, mučenje, zlostavljanje i smrt.
Neobičnost u percepciji sveta i ideološkim okvirima, ovaj roman izdvaja iz kruga istorijskih romana savremene književnosti. Marojević se dotiče i pitanja relativizacije zločina. Zločinac u jednom istorijskom trenutku u drugom može da bude predstavljen kao heroj. Sa druge strane, otvaranje pitanja istorijske istine, upućuje na ideju da obe strane u sukobu imaju podjednako pravo da kažu svoje viđenje i doživljaj određenog istorijskog trenutka. Međutim time neće biti opravdani zločini koje su počinili. Preispitujući istorijske slike i saznanja kroz lične istorije i doživljaje junaka, pisac razmišlja o različitim perspektivama jednog istog istorijskog trenutka. U svim istorijskim dešavanjima opisanim u knjizi, pratimo razvoj emotivnog sveta junaka koji se kreće od bola, preko potrebe za opstankom do tolerancije, pri čemu se sudbine ljudi otkrivaju u svojim tragičnim slikama.
Posmatrajući žanrovsku i tematsku osnovu romana Ostaci sveta, čitalac uviđa da ovo jeste prvenstveno istorijski roman čija se radnja dešava u prošlosti. Stilska i tematska raznovrsnost u ovaj roman unose i elemente psihološkog, pustolovnog i dokumentarnog romana, kao i ljubavnog i krimi romana. Na osnovu toga kako su u knjizi predstavljena zbivanja, koja se smenjuju i upućuju na zajednički imenitelj svih zala, otkrivamo da je ljudska priroda predstavljena ovde kao univerzalna i nepromenljiva kategorija, i da u suštini, čovek ma u kom vremenu živeo preživaljava uvek istu dramu. Služeći se raznim događajima iz prošlosti, pisac progovara i o večnim temama poput ljubavi, smrti ili umetnosti.
Već spomenuta fragmentarnost približava ovaj roman savremenom načinu razmišljanja. Kroz ovaj postupak omogućeno je i nelinearno čitanje. Lične ispovesti koje se prepliću čine strukturu ovog književnog dela složenijom, pri čemu određivanje funkcije svakog fragmenta vodi čitaoca ka doživljaju dela kao celine. Intimne ispovesti u formi skaza gde su uspomene o ličnom događaju dopunjene pojedinostima iz mašte, doprinose neposrednosti. Junaci se prisećaju okolnosti iz spoljašnjeg sveta, koje su imale uticaj na psihološko samootkrivanje. Čitav roman je fikcionalna obrada istorijskih perioda u kojima junaci pripovedaju u prvom licu jednine. Tehnika pripovedanja u prvom licu jednine dobija u nekim delovima romana i funkciju tačke gledišta – povezani događaji prelamaju se kroz ispovesti različitih junaka i junakinja. Ispunjen svedočenjima junaka, roman Ostaci sveta u toj svojoj fragmentarnosti otvara i prostor za različita tumačenja i čitanja.
Tematska raznovrsnost obogaćuje kako narativnu strukturu romana, tako i psihološku karakterizaciju likova. Savremena slika sveta u knjizi je vizuelno prelomljena kroz istorijske događaje. Dva glavna junaka koja se međusobno dopunjuju u doživljaju sveta, otkrivaju svoju ličnu potrebu za bliskošću i prijateljstvom, kao i rešavanjem egzistencijalnih pitanja u okolnostima koje prete ličnom opstanku. Tema usamljenosti i pripadnosti, u uskoj je vezi sa doživljajem porodice i slikama koje se prepliću i otkrivaju zamršene i nefunkcionalne odnose unutar porodica. Ovim je pisac progovorio i o značaju porekla i uticaju porodične istorije na individualnu sudbinu u kontekstu društvenih promena. Prisustvo individualne i kolektivne odgovornosti, opterećenost prošlošću, istorijska istina, pravda i pravičnost, pitanje krivice, priroda zločina i osvete, nagon za opstankom uprkos tragičnoj sudbini – sve su to teme koje se kroz perspektive različitih likova romana definišu u različitim vremenskim periodima.
Pisan u prvom licu jednine roman počinje 1998. kada glavni junak M. Inić beži iz Beograda od vojne policije. Na tom putu on upoznaje svog polubrata koji će na kraju romana odigrati završni čin zločinačke priče. Po povratku u Zemun, glavni junak upoznaje komšinicu Ivanku. Ona je predmet čežnje, lik koji ipak nije dobio konkretnu ulogu u romanu. Iako se čini da je postojala namera da se oko Ivanke stvori priča, njen lik ostaje nemotivisan i pasivan. Ona kao da nema volje da bude aktivna u sopstvenom životu. S druge strane, upravo pojednostavljenje Ivankinog života ističe tehnikom kontrasta u prvi plan glavnu junakinju, Nadu, koja povezuje sve istorijske momente romana.
Lik Nade povezuje delove romana u celinu, a kroz njenu sudbinu najupečatljivije su opisani ljudski zločini i granice trpljenja. Ovaj lik potvrđuje da se, i posle najodvratnijih i najsurovijih dešavanja, život nastavlja. U ovom liku traje život bez obzira na muke kroz koje je prolazila. Možda i odabir samog imena doprinosi tome da u određenom trenutka, posle svega, život pobeđuje smrt i ostaje nada da dolazi zatišje i mogućnost postojanja dobrote u svetu. Ono što ostaje iza sveta kakav je postojao tokom XX veka, priziva nadu u postojanje pravde i istine. O zločincima najbolje govore oni koji su zločine doživeli. Prisećajući se lika ustaše koji je u Jasenovcu bio njen glavni tlačitelj, Nada o njemu priča sa vremenske distance i predstavlja ga kao ranjivog, nesnađenog pesnika piskavog glasa, koji svoju poetiku ostvaruje u kombinaciji zločina i pisanja stihova u Jasenovcu. Ova promena perspektive, govori i o praštanju, o nalaženju izgovora zašto neko prelazi granice ljudskosti.
Iako je lik Nade nosilac glavnog toka fabule, kroz čiju ličnu istoriju pisac priča o događajima iz prošlosti koji su ostavili duboke posledice na živote likova, glavni junaci romana su M. Inić i B. Čipelj, obojica nesnađeni i usamljeni u ovom svetu. Oni razmenjuju usluge, i kompenzuju međusobno svoje vreme i veštine. Čitajući o njima, čitalac saznaje o događajima poslednjih godina XX veka. Oni zajedno sa Ivankom kreću na putovanje, bežeći od NATO bombardovanja, i ta linija naracije ispisana tehnikom on the road romana vodi junake ka konačnom definisanju sopstvenog identiteta.
Pročitajte: Tri knjige u jesenjem izboru Izdavačke kuće DERETA
Prateći monološku formu pripovedanja, govor junaka prepun je razasutih misli. Česta je upotreba tri tačke u svojstvu nedovršenih rečenica, i prostora za tumačenja i učitavanja. Jezik se kreće od savremenog govora, preko dijalekata do upotrebe španskih i engleskih reči. Kako radnja odmiče, pripovedanje postaje lakše i čitljivije, a u doživljaju čitaoca se oblikuju teme koje su osnova sagledavanja istorijskih slika kroz XX vek.
Roman Ostaci sveta donosi pred čitaoce ostatke ličnih svetova i jednog kolektivnog sveta kakav je dominirao tokom XX veka. Iz individualne perspektive, pojedinac je primoran da se snalazi u okolnostima koje egzistiraju nakon što društveno-politički uticaj odigra glavnu ulogu u stvaranju dominantne slike sveta, u koju smo primorani da se uklapamo. Ostaci sveta u kolektivnoj perspektivi, predstavljaju društvo koje se u svojoj slici okrnjilo usled uticaja društveno-političke realnosti, a ono što je ostalo iza zločina predstavlja prostor u kome nastavlja da živi neki drugi svet kome pripadaju i junaci romana. Ono što ostaje na kraju jeste pitanje pravde i prava i na koji način se u različitim društvenim okolnostima čovek može izboriti za pravo na ljudskost, kao i da li će pravda ikada biti zadovoljena.
Autorka: Branislava Ilić
