Oproštajno pismo Virdžinije Vulf

Skroman podsetnik da je osećaj vlastite moralne neprikosnovenosti neprijatelj saosećajnosti i da je osuda ličnih muka i patnji drugih ljudskih bića sramota naše sopstvene ljudskosti.

pismo virdžinije vulf

Na dan 28. marta 1941. godine, katastrofalno razornog II svetskog rata, Virdžinija Vulf, rođena 15. januara 1889, napunila je kamenjem džepove svoga kaputa i zakoračila u reku Auz, koja je tekla neposredno iza kuće u kojoj je živela, da se nikada više živa ne pojavi.  Recidiv nekontrolisane, ničim zaustavljive depresije kojoj je jedva nekako umakla u godinama mladosti na kraju je ipak odnela njen život. Za sobom je ostavila izvanredan stvaralački opus – od svojih dirljivih dnevnika preko veličanstvenih eseja, do malo poznatih knjiga za decu  pa sve do „najdužeg i najšarmantnijeg  ljubavnog pisma u književnosti — i skupinu tugom skrhanih prijatelja.  Ali najpotresnije što je ostavila za sobom je oproštajno pismo upućeno svom mužu Leonardu:

Najdraži,

Pouzdano osećam da ću opet da poludim. Osećam da ne možemo da još jednom proživimo ona strašna vremena.  A ovaj put se neću oporaviti. Počinjem da čujem glasove i ne mogu da se skoncentrišem. Stoga činim ono za što izgleda da je najbolje. Ti si mi pružio najveću moguću sreću. Bio si u svakom pogledu sve što bi iko mogao da bude. Ne verujem da bi dvoje ljudi mogli da budu srećniji od nas, sve dok nije došla ova užasna bolest.  Ne mogu da se borim dalje. Znam da ti upropaštavam život, da bi bez mene mogao da radiš. I hoćeš, znam. Vidiš da nisam u stanju čak ni ovo da pišem kako valja. Ne mogu da čitam. To što hoću da kažem je da tebi dugujem svu sreću koju sam doživela za života, Bio si savršeno strpljiv sa mnom i neverovatno dobar. Želim da to kažem, mada svi to već znaju. Da je bilo ko mogao da me spasi, bio bi to ti. Sve me je napustilo osim uverenosti u tvoju dobrotu. Ne mogu da ti i dalje kvarim život.

Ne verujem da bi dvoje ljudi mogli da budu srećniji nego što smo mi bili.

Ono zbog čega je ovo pismo posebno tužno i bolno nije, međutim, to da otelovljuje tako mučno epidemičnu tragiku moderniteta, već takođe da je njegova sudbina odrazila najružnije aspekte medija i žurnalizma. U knjizi  Ono što je usledilo: Pisma o smrti Virdžinije Vulf (Afterwords: Letters on the Death of Virginia Woolf (public library), učenjakinja Sibil Oldfild beleži, da nakon što je ovo pismo izneto pred javnost, pripadnici britanske štampe su  prisvojili sebi pravo  da iznesu poslednji konačan sud o voljenoj književnici – bolno uskogrud sud. Na dan 27. aprila, jedan mesec po smrti Virdžinije Vulf, Sandi tajms je pustio u štampu  sledeće preturanje po tuđoj intimi izvesne  gospođe Ketlin Hiks, inače supruge biskupa Linkolna:

Gospodine, — Pročitala sam u Vašem poslednjem nedeljnom izdanju da je islednik u istrazi u vezi sa gospođom Virdžinijom Vulf rekao da je „nesumnjvo bila mnogo osetljivija od većine ljudi na opštu bestijalnost stvari koje se u današnje vreme događaju u svetu.“ Kakvo pravo ima bilo ko da izloži ovakve tvrdnje?

Ako je on, islednik, to zaista rekao, onda omalovažava one koji skrivaju svoje duševne boli i hrabro nastavljaju da nesebično rade za dobro drugih. Mnogi, možda čak i “osetljiviji “, izgubili su sve svoje i videli stravične događaje, pa su ipak plemenito prihvatili svoj udeo u ovoj borbi za Boga a protiv đavola.

Gde su naši ideali ljubavi i vere? I šta će da bude od svih nas ako slušamo ovu vrstu “ne mogu dalje” i saosećamo sa njom?

Ideali ljubavi i vere  gđe Hiks očigledno nisu uključivali i empatiju. Pošto je ovo pročitao, Leonard Vulf je bio tako užasnut da je odmah poslao redakciji  jedno emocijama nabijeno, na činjenicama utemeljeno opovrgnuće:

Osećam da ne smem da tiho dozvolim da ostane zabeleženo kako je Virdžinija Vulf izvršila samoubistvo zato što nije mogla da se suoči sa užasnim vremenima kroz koje svi prolazimo. Jer to nije istina… Osim toga, novine su joj pripisuju reči poput:

“Osećam da ne mogu da nastavim u ovim strašnim vremenima.”

To nije ono što je napisala: reči koje je ona pisala glase:

“Osećam da ću opet da poludim. Osećam da ne možemo da još jednom proživimo ona strašna vremena.”

Doživela je mentalni slom pre otprilike dvadeset i pet godina; stari simptomi su počeli da se vraćaju oko tri nedelje pre nego što je oduzela sebi život i imala je osećaj da se ovoga puta neće oporaviti. Kao svako drugi, osećala je opštu napetost koju izaziva rat i povratak njene bolesti je delom uzrokovan tom napetošću. Ali reči njenog pisma i sve što je ikada rekla, dokazuju da nije oduzela sebi život zato što nije mogla da “nastavi”, već zbog toga što je osećala da opet ludi i da se ovaj put neće oporaviti

Ali, na poražavajući način, čak je i Leonardov demanti je iskrivljeno izvučen iz konteksta.  Već i sam naslov pod kojim je objavljen – “Ne mogu dalje” – dovodi čitaoca u zabludu u stilu tadašnjeg senzacionalizma, da bi u samom tekstu članka fraza “ona strašna vremena” , kojom Virdžinija aludira  na svoj prvi žestok napad depresije u doba njene mladosti, bila zamenjena sa “ova strašna vremen”, čime je u potpunosti izmenjen  smisao i napravljena aluzija na Drugi svetski rat, što je jedna interpretacija koja je vrlo zgodno usklađena sa medijskim izvrtanjem čina samoubistva književnice u akt nerodoljubivog kukakvičluka umesto lične tragedije. Da bi celu stvar učinio još žalosnijom, Tajms je nekoliko dana kasnije ponovio štampanje pogrešnog citiranja – ondašnju verziju reblogovanja i retvitovanja , bez kritičke analize i provere činjeničnog stanja. Slični napadi, neki od njih čak neobuzdaniji,  na posthumno publikovan rad Virdžinije Vulf nestavili su se u štampi duže od godinu dana. 

Ovaj događaj je posebno uznemiravajući iz dva razloga: u svome korenu to je svedočanstvo o depresiji kao okrutnom i neselektivnom grabljivcu sposobnom da proždre čak i najveće umove čovečanstva, dok nesaosećajna reakcija ilustruje koliko samo slabo razumemo to stanje. Međutim, uznad svega, ugrađeno u način kako su se mediji poneli u slučaju samoubistva Virdžinje Vulf, to je ujedno i groteskni podsetnik da jedina moralno odurnija stvar od davanja suda o privatnoj, ličnoj patnji drugog ljudskog bića i o njegovom unutrašnjem svetu, od izbora samozvane pravednosti na štetu saosećajnog razumevanja – jeste takvo ponašanje u javnom prostoru, naročito kao moneta tabloidizma. Kakav dramatičan i neslavan  poraz svesti u poimanju da je mnogo  bolje i korisnije imati razumevanje nego da se bude u pravu. Ostaje nam jedino nada da je i u kulturnom i u individualnom pogledu ova svest porasla u godinama koje je su protekle od vremena Virdžinije Vulf.

Izvor: PULSE.rs
Maria Popova
Sa engleskog preveo: Mirko Gottesmann
Priredila: Marija Filipović

Share