Olivera Corveziroska autorka je priče Alina koja je objavljena u knjizi Sašivene priče u izdanju makedonske izdavačke kuće Ili-ili iz Skoplja. Prevod: Sašo Ognenovski.
Ostani kod kuće i čitaj!
Uvek kada izgovorim, ili samo kad pomislim na reč „alina“ imam samo šest godina. Zajedno sa mojim bratom sedim na naslonu kauča i gledam kroz prozor kad će se mama vratiti.
Naši pogledi se spuštaju sa terase, žure preko dvorišta ka garažama, zatim preskaču bolničku ogradu i zapliću se u gustim travama bolničkog kruga. Jedan nestabilan strah je naslonjen u tišini kao rasklimatane i dotrajale stepenice uz čvrsti, betonski zid.
Sve vreme, zajedno sa našim pogledima napolju, njišemo se i mi unutra na naslonu kauča, zato što to nije običan vetar, nego alina. Opiremo se besu vazduha razrogačenih očiju, njegovim zelenim, mojim svetlokafenim, strah buši u nama tupim svrdlom, ali se mi ne odvajamo od prozora – mi čekamo mamu.
Pojavljuje se tamo negde iza trava u kafenom džemperu. Jedva ga pridržava na ramenima, vukući njegova dva gornja kraja prednjeg dela čvrsto stegnutim pesnicama. Glava joj je malo sagnuta, kao da stoji ispred zle zveri, bezbroj puta jače od nje. Takoreći posrće na putu kući, a u trenutku kada joj vetar potkači džemper, ja zatvorim oči i molim brata da mi prepriča šta vidi. On, stariji od mene koju godinu, počinje da mi prepričava sa nekim podsmehom koji me plaši čak više od vetra.
„Mama je poletela! Poletela je prema gore, odneo ju je vetar!“, počinje da viče, a ja ni za šta na svetu, ovog trenutka, ne otvaram oči da bih videla mamu na nebu. Udaraju prozori. Tresnu nekoliko šipki i daske na terasi. Lete kese, tutnji neko strahotno zujanje pretnje. Udaraju i naša metalna ulazna vrata, prepoznajem taj zvuk, čuje se energično, takoreći nasilno zaključavanje bukvalno ispred nosa vetra koji pokušava da nam se uvuče unutra u kuću. Neko ulazi u sobu, sa sobom donosi oblak hladnoće i straha oko sebe, osećam to u sebi, na svom krhkom dečjem telu i uguravam se bratu koji se već smeje zato što njemu nisu zatvorene oči i ono nevidljivo mu ne može ništa. Neko seda pored mene, hladnom rukom mi pređe preko lica, polako mi otvara oči, trepavicu za trepavicom …
„Mama!“, uzviknem premrla od straha.
„Alina sine, obična alina!“, odgovori mi ona i grli me, preteći glavom mome bratu.
