Ognen Kocevski: IMA LI POPA U AUTOBUSU?

Ognen Kocevski je makedonski autor rođen 21.11.1983. godine u Skoplju. Autor je knjige: „Četiri reke Mišime“, pripovetke, 2017. godina. Dobitnik je nagrade UNESCO na konkursu „Uvođenje mladih talentovanih autora u digitalnu izdavačku industriju“, i „Kabala u zapadnoj filozofiji“, eseji, 2012. godina. Pripovetka „Ima li popa u autobusu“ je deo nove prozne knjige koja je u pripremi, a na srpski ju je preveo Miroslav Božić.


Bilo je jedno toplo leto i trebalo se pripremiti za venčanje. Koliko je samo vreme bilo lepo! Mirna popodnevna tišina pomešala se sa zlatnim bljeskom zvonika Svetog Dimitrija i stvorila je sjajnu simfoniju snova.

Putnici u autobusu razgovarali su bez ikakvog pravca. Zatim su uzeli svoje telefone i produžili razgovor na internetu. Tada su njihova lica poprimila ozbiljan izraz. Svako za sebe, na svojim udobnim sedištima, ređao je slova na mobilnim telefonima.

Dunuo je tihi letnji vetar, i tako ispravljajući im kosu, čini se da je želeo doneti nekakvu promenu. A zatim ponovo ona ista letnja težina u vazduhu. Jedna neprimetna šarena ptica svojim kljucanjem ispuštala je tupi zvuk koji je iznova i iznova stizao do njihovih ušiju u tačno određenim vremenskim intervalima.

Sa vozačkog sedišta, virili su crna kapa vozača i dugi krst koji su se uvek pomerali čim autobus uđe u neku veliku krivinu. Dok su putovali, granje drveća udarale su po poluotvorenom prozoru autobusa. Brzina kretanja u jednom trenutku prouzrokovala je njihovo lomljenje i padanje unutra udarajući ljudima po glavi.

Ona je ostavila telefon i zatvorila prozor. Nije htela biti svedok jednog ovakvog otcepljenja. Lice joj je bilo naborano iako je bila mlada. Morala se boriti u životu. Sedište je delila sa njenim budućim životnim saputnikom koji je spavao. U suštini, debljina nije bila glavni problem. Dugo su se raspravljali zbog velikog kofera koji nije mogao nigde da stane. Najzad je popustila i složila se da ga uzme u krilo kako bi on mogao imati više mesta.

Ognen Kocevski

Kako su se spuštali sa planina, njena je vera slabila. Čim bi se popeli na visine, ona bi odahnula. Ostala je bez posla, a trebala je da plaća dugove. Razočarano je spustila pogled. Kako će da pravi svadbu kada joj izvršitelji prete da će je gonti do smrti? Eh, kada bi imala veru kao jedna planina, pa da poruči svojim dugovima – skočite u more! Osetila je kako joj žitna polja koja su prolazila pored nje ulaze u zenice, dopirući do nerava gde su se uzburkala more od sećanja.

Bulke kraj puta su jedna po jedna bezgrižno otvarale svoje listiće, ptice su mirno ležale u svojim gnezdima, a ona je opsesivno razmišljala kako da sebi kupi haljinu za venčanje. Čak ni ljiljani koje je čuvala u njenom dvorištu nisu bili toliko zabrinuti o tome šta će obući sutrašnji dan. Da je hteo Bog, obukao bi ih u najlepšu odeću.

Nema mira ovde na zemlji, pomislila je podižući pogled ka nebu. A, ima li na nebu? U tom trenutku dva aviona su uzletela i ispustila konfete. Let je trebao simbolično pozdraviti ulaz Makedonije u NATO. Venčanje nebesko. Mladenci su ispred nosili štafetu i uzvikali: Dođite na svadbu Gospodara, cara svih careva!

Jedan od aviona spustio se tako blizu do zemlje i ispustio tako snažan zvuk što je misteriozno gurnuo crnu vozačevu kapu. Svi su bili zaprepašćeni tim prizorom. Potrčala je da vidi šta se događa i zanemela. Bila je šokirana kada je primetila da je sedište prazno i da na njemu nema ničeg sem krsta, krvi i kaiša. Oh, Bože! – rekla je. Autobus nema vozača!

Tačno u 12 časova, kao da joj je Bog oprostio sve grehe, sišla je na stanici ostavljajući svoje telo za sobom.

„Marija!“, odjednom je neko uzviknuo njeno ime. „Marija, nemoj zaspati, ostani budna! Daj mi taj kofer da ti ne bude težak!“

Bio je to Isus, njen nebeski mladoženja. Nakon što mu je predala kofer, osetila je olakšanje u duši. Haljina joj se prepolovila i gotovo je stajala pred njim skoro gola.

„Marija, neka te ta haljina ne sramoti“, produžio je Isusov glas, „ja ću ti dati haljinu koja se ne kida. Obuci se u ljubav“.

U crkvi je pila vino i jela naforu, klanjala se pred ikonama, pevale je pesme, ali je bila gola, bosa i gladna Božje ljubavi. Potpisala je đavolski ugovor, da se pokloni satani, a da joj on zauzvrat da sve što je sijalo sjajno u njenim očima: zlato, haljine, putovanja, telesna ljubav. Mislila je da se Isus kupuje u prodavnici. Da se pije iz čaše vina. Da treba zapaliti sveću kako bi dobila odgovor na molitve: „Napravi to kako bi se to desilo ono, ili ne, bolje ne radi to, jer je suprotno običajima!“, govorili su joj popovi.

Pročitajte i: Jovan Jona Pavlović: Nesalomiva Milena Jesenska

Sada kada stajala pred Isusom, nisu bili potrebni popovi i običaji. Dug prema satani platila je brigama i smrću, dušom koju mu je prodavala na mesečnom nivou na ratama zatezanim kamatama. Ali, došlo je vreme da plati svom nebeskom mladoženji. On koji je celi život bio nevidljiv, a sad vidljiv. Isus nije tražio ništa od nje, osim jednog.

Videla je svoje mrtvo telo u naručju svog muža koji je gorko plakao. Duša joj se smrtno ražalostila. Da se vrati u svoje telo, u onaj leš spreman da ga pojedu ptice? Zauvek i svuda je izgubljeno ono telo koje ne voli, pomislila je. Ili da čeka da se pojavi pop u autobusu da mu se ispoveda sve dok ne proživi zadnje dane koje su joj več bile izbrojane pod suncem?

„Hoćeš li mi predati svoje srce?“, pitao je Isus. „Hoćeš li mi dozvoliti da uzmem sve tvoje brige i da platim sve tvoje dugove?“

Sve što je trebala da uradi jeste da se pomiri sa Bogom. Da mu dozvoli da on živi u njoj. Da ostavi stari život, brige, avione, autobuse i da zakorači s Isusom u carstvu nebesko.

„Ostavljam sve u tvoje ruke, Isuse. Predajem ti srce i dušu, upravljaj ti sa njima jer ti znaš šta je najbolje za mene“.

„Ustani i raduj se, mlado! Oprošteno ti je. Obuci se u ljubav i ne greši više!“

Istog trenutka se ona vratila u svoje telo. „Marija!“, rekao je uzbuđeno njen muž koji je klečao na kolenima. Ona se ispravila pred njim u njenoj lepoj svetloj haljini istkanoj od lenenog platna. Elegantna venčanica koju je platila skupom krvlju ljubavi.

Vozač je stavio svoju kapu na glavu, svoj krst oko vrata i nastavio da vozi. Bila je srećna što su napokon ipak krenuli. Obuzeo ju je mir kada je videla da nije vozio slepac, nego onaj koji živi u njenom srcu.

Kako se je udaljavao, autobus je iza sebe ostavio veliku planinu i zakoračio nadole prateći belu liniju na horizontu. Nebo je postalo sve vedrije. Na kraju se otvorilo kako bi pokazalo jedno sunce koje je istog trena ogrejalo iz krila planine. Nakon molitve, mladoženja je zagrlio svoju buduću mladu čije je srce izgrevalo i zalazilo zajedno sa njegovim, gore na nebu.

Share