Ogledalo gospodina Grimsa je nagrađivani roman poljske književnice Dorote Terakovske. Knjigu je kod nas objavila Izdavačka kuća Propolis Books 2017. godine u prevodu Anđelije Jočić.
“Čemu služi naziv kada nema onoga što imenuje”
Šta se dešava kada jedan vladar postane toliko silan i sebičan da mu niko ništa ne može? Kako se prirodna ravnoteža uspostavlja i ponovo uvodi red, i kakva je uloga pegave crvenokose devojčice u tim velikim i ozbiljnim situacijama?
Za Agatu su stari predmeti skrivali tajne i priče kojima se oduševljavala svakog dana kada je prolazila pored izloga antikvarnice, dok nije jednom odlučila da uđe. Tamo je otkrila čaroban svet ogledala i jedno od njih prepoznala kao svoje. Ubrzo kad je donela ogledalo u svoju sobu, Agata je otkrila njegovu čarobnu moć. Snaga ogledala je pomogla Agati da otkrije neka nova osećanja, nove svetove i potvrdi svoje prisustvo u alegorijskom svetu snova i mašte.
Ogledalo je oduvek bilo simbol istine i mudrosti. Ono označava um i dušu i predstavlja odraz natprirodne i božanske inteligencije. Čovekovo samopoznavanje često je u vezi sa odrazom koji nalazimo upravo u ogledalu. Kakvi smo i u fizičkom ali i u duhovnom smislu, možemo proceniti gledajući svoj odraz u ogledalu. Ono što vidimo u ogledalu ipak je privremeni svet, jer čim se sklonimo, nestajemo iz njegovog okvira. Ali šta ako taj privremeni svet nije istovremeno i odraz naše realnosti?
Nakon što je ubedila mamu da joj kupi ogledalo, Agata je otkrila čudne okolnosti koje su se pojavljivale u njenoj sobi. Umesto odraza stvari oko sebe, Agata je u ogledalu videla slike nekog dalekog sveta. I upravo to saznanje da postoje neistraženi delovi, skriveni i nedosežni običnom čoveku, u njoj su probudili novo osećanje – strah, koji se prvo javio u snu. Ubrzo, sa nestankom njenog psa, devojčica je krenula u svet iza ogledala prateći svoju radoznalost i želju da neobičnom avanturom.
Terakovska u ovom romanu epske fantastike za decu i mlade vodi priču preplićući slike emotivnog sveta glavne junakinje sa slikama fantastičnog sveta, i sveta sna. San igra važnu ulogu u narativnoj strukturi romana, i kao nadrealno poigravanje postavlja značenjske okvire za tumačenje priče. Upravo kroz san i doživljaj sveta jedne hipersenzibilne ličnosti, koja se rukovodi instinktima i kod koje su čula izoštrena do te mere da vidi, čuje i oseća mirise koje drugi ne mogu, Terakovska progovara o čudesnom svetu, koji možemo čitati kao alegoriju ovog našeg.
Sveti čas sna sa kojim će se Agata susresti u tom drugom svetu, obuzima svakoga najmanje po jednom u sat vremena. San je takođe u tom svetu jedina garancija bezbednosti, što će Agata otkriti nakon napada groznih bića nalik pticama. Kroz san ona će dobiti poruke kuda da ide u potrazi za odgovorima. Na kraju, okrepljujuća moć spavanja i snova, na nekoliko mesta tokom romana Ogledalo gospodina Grimsa, podsetiće Agatu na svet odakle je došla.
Agata je devojčica koja ide u umetničku školu, samoća joj ne pada teško i žudi da doživi nešto izuzetno. Ona je bezbrižna u svojoj porodici sa mamom, tatom i psom. Agata se oseća kao deo prirode, a ne njen neprijatelj. Oslobođena okova civilizacije, više je cenila maštu nego stvarnost. I možda je upravo to bio glavni razlog da baš ona bude pozvana u fantastični svet iza ogledala. Samo je bilo pitanje kada: jer sve mora da se dogodi u odgovarajućem času.
Našavši se iza ogledala, Agata upoznaje fantastičan i opasan svet prepun neobičnih bića i tajanstvenih znakova. Njeno lutanje u potrazi za psom, ali i želja da otkrije neki viši smisao i cilj sopstvenog dolaska u taj svet, ispunjavaju stranice knjige šarenim i neočekivanim događajima. Prateći znakove, Agata otkriva grad i prirodu u čijem pejzažu nešto nedostaje – kao da je nedovršen i zbog toga neprijatan. A ono što je nedostajalo donela je devojčica.
Slikajući grad i njegove stanovnike, Terakovska u romanu Ogledalo gospodina Grimsa, piše o bilo kojoj zajednici koja se predala apatiji, malodušnosti i bespomoćnosti. Grad je bio sumoran, oronuo i kao da niko nije ni pokušao da ga spasi. U šaputanjima stanovnika, nije se osećao ni strah, ni gnev, već samo pomirenost sa sudbinom i uspavanost. Međutim, devojčica je videla da je taj isti grad odavao i sliku raskoši, da je ova zajednica nekada davno bila bogata. Od tog saznanja, jedno pitanje je proganjalo devojčicu: šta se desilo stanovnicima tog sveta da postanu tako nezainteresovani za napredak i život. Zašto su stalno pospani i zašto sve izgleda tako otužno, i pored dva sunca i bujne neobične prirode. Ubrzo je zaključila da je ono što nedostaje gradu boja, boja njene kose, boja strasti, ljubavi i života – crvena.
Ona saznaje za predskazanje o dolasku One sa crvenom kosom koja će doneti promenu. I tu promenu su svi želeli nekako da zaobiđu – glavna misao koja se provlači u precepciji fantastičnog sveta bila je “Loše je, ali bi moglo biti i gore”. Tačnije, najbolje je ništa ne raditi dok može da se mirno živi i spava. Odsustvo želje za promenom, pospanost, apatičnost stanovnika, njihova umna usporenost predstavljaju aluziju na savremeno društvo u kome su ljudi pomireni sa načinom života koji im je nametnut.
Susret sa stražarem nekadašnje prestonice, potvrđuje pretpostavke do kojih je Agata došla posmatrajući okolinu u kojoj se našla. Stražar koji nema šta da čuva i koga da zaustavlja, ostaje dosledan svome poslu iako je potpuno besmislen. Kao metafora svih onih koji ne razmišljaju i slepo prate tradiciju bez razumnog zaključivanja ili kritičkog otklona, stražar ne odustaje od svoje funkcije iako je ona potpuno bespotrebna. On joj otkriva tajne i upućuje na biblioteku sa knjigama koje se raspadaju od starosti. Pokazuje joj i Toranj astronoma gde je Agata videla sliku kralja koji je nekada vladao i sliku Velikog Kosmičkog Bića. Usput shvata da je narod zaboravio da čita, i potvrđuje svoje sumnje o prošlosti koja je bila sjajna i bogata.
Krećući se kroz prostor i čudesne pejzaže, Agata mora da donosi odluke. Radoznalost u svakoj situaciji nadjačava strah i ona nastavlja avanturu u potrazi za psom.
Nakon susreta sa glasnikom, ljubičastim Čovečuljkom iz Vresa, koji vodi Agatu u močvaru, sumnja u ispravnost odluke i strah postaju sve veći. Intuicija se potvrđuje kao ispravan put, Agata je na korak od smrti, ali je spasava njen pas, poput deus ex machina. Iako bi mogla da ode kući sa svojim psom, Agata je znala da treba još nešto da uradi. Ona se susreće sa ogledalom, i nakon toga konačno dolazi u pećinu gde će otkriti smisao svog dolaska. Gospodin Grims i ostali čarobnjaci otkrivaju joj istoriju svog naroda i priču o pohlepnom vladaru kralju Tutainu.
Tutain je vladao kraljevstvom na planeti Koral. Ali postao je nezasit u svojoj vladavini. Zahvaljujući čarobnjacima koji su se odmetnuli, i preuzeli ulogu zlih savetnika, Tutain je postao kralj koji je uvek u pravu. Njegova vladavina je slika totalitarnog režima kakve vidimo i u našem svetu. Imao je neograničenu vladavinu i nije slušao nikoga osim svojih ulizica. Pokorio je druge planete, ali se zbog toga niko nije bunio. Polako je počelo propadanje umetnosti: slikari su slikali samo Tutaina, pisci su opevali njegovu mudrost, kompozitori ga slavili u svojoj muzici. Čak su se i istoričari bavili samo veličanstvenom vladavinom Tutaina, zaboravivši na istoriju i misleći samo na veličanstvenost sadašnjeg časa. Kraljeva pohlepa i želja da zavlada celim svemirom razgnevilo je Veliko Kosmičko Biće i ono je oduzelo svetu jednu boju, onu koju je kralj rekao. Tako je na planeti Koral nestala crvena boja, a bez nje su žitelji zapali u stanje beznađa i otupelosti. Crvenokosa Agata je pomogla čarobnjacima da vrate crvenu boju, a oni su joj zauzvrat dali slikarski dar.
Pročitajte i >> BESMRTNO SRCE – priča o tajnama koje menjaju život
Terakovska pišući o fantastičnim bićima u romanu Ogledalo gospodina Grimsa, koristi kovanice kojima ih imenuje i poigrava se rečima. Time značajno obogaćuje jezik, a pticoleptiri, urui, zecoslični i huringe – postaju neodvojivi deo slikovitosti knjige. Terakovska se poigrava i semantikom i pokazuje da su oznaka i označeno uvek povezani i zavisni jedan od drugog, jer “Čemu služi naziv kada nema onoga što imenuje?” – pita se stražar. U rečniku stanovnika ne postoje reči poput ogledalo, pas, crvena – jer to ne postoji u njihovom svetu. S druge strane, stražar devojčici pokazuje “ploteku” (jer se reč biblioteka gubi iz upotrebe) ili Toranj “aprotonova” (jer više u toj zemlji nema astronoma, pa se i ta reč izvitoperuje).
Ono što na kraju saznajemo iz ove predivne priče, jeste da smo svi pojedinačno odgovorni za svet u kome živimo. Pohlepa pojedinca, treba i može da bude sprečena, ako svako nađe način na koji će iskazati svoj stav. Slikari, kompozitori i pisci imali su zasluge za ludilo svog kralja. Oni su zaboravili da je njihova uloga da kritikuju vlast a ne da joj se prilagođavaju, povlađuju joj i uzdižu je. Ljudi greše uništavajući ono što treba čuvati, ali i gradeći ono što nikada ne bi trebalo da bude sagrađeno, ali greške su osobine ljudskog roda i odlika života: “Nema istinskog života bez grešaka, a život je najdragocenija stvar u svemiru” – poručuje Terakovska na poslednjim stranicama romana.
Autorka: Branislava Ilić
