Izabel Veri (Lijež, 1970), belgijska autorka, glumica, muzičarka, plesačica i pozorišna rediteljka, privukla je pažnju evropske čitalačke publike dobijanjem Evropske nagrade za književnost 2013. godine za lirski roman Merilin bez kostiju koji nosi podnaslov Inicijacijski igrokaz. Do tad, bila je poznata isključivo belgijskoj i frankofonoj sceni, što potvrđuje i njena izjava prilikom dobijanja evropskog priznanja da nije mogla da veruje da je „njena knjiga mogla biti zanimljiva bilo kome izvan frankofone Belgije“.11. Pomenuta izjava Izabel Veri deo je članka „Poezija bez kostiju: Kako sam prevodio knjigu koju je skoro nemoguće prevesti“ koji je napisao Vladimir D. Janković. Dostupno na linku: https://www.blic.rs/kultura/vesti/poezija-bez-kostiju-kako-sam-prevodio-knjigu-koju-je-skoro-nemoguce-prevesti/9bkelf4 1. 1. 2021.
Koliko je Veri svestrana umetnica upravo pokazuje njena angažovanost u nekoliko umetnosti. Diplomirala je na studijama filma i pozorišta 1991. godine u Briselu te se njen rad uglavnom vezuje za pozorište i film. Tako je bila viđena nekoliko puta na filmu, ali i na pozorišnim daskama širom Evrope: u Belgiji, Italiji, Francuskoj, Velikoj Britaniji… U skladu sa tim, Veri izdvaja Viljema Šekspira i Bertolta Brehta kao svoje uzore, i na sceni i pri pisanju pozorišnih komada, za koje kaže da su stvarali sa dosta slobode te se i ona time vodi. Kao glumica, na sceni je debitovala sa izvođenjem komada Le mort du cochon (Smrt svinje), bila je nominovana dva puta za nagradu Prix de la critique u kategoriji solo predstave, da bi 2008. godine i dobila ovo priznanje za pozorišni komad La tranche Žan-Danijela Manjina. Za pozorište je pisala i režirala Mademoiselle Ari nue i Juke-box et Almanach. Sa druge strane, što se tiče književnog rada, 2006. godine objavljuje svoj prvi roman koji je inspirisan životom njenog mentora sa studija – Monsieur René, 2010. objavljuje poeziju Saisons culottes amis (Yvette’s poems), 2013. lirski roman Marilyn Désossée (Merilin bez kostiju) i 2018. godine Poney flottant: coma augmenté. Nažalost, u prevodu na srpski jezik za sad se može pročitati samo njen lirski roman Merilin bez kostiju u izdanju Heliksa u okviru projekta „Trans-Evropa: književno putovanje kontinentom“. Kao što je već pomenuto, Veri je pre Merilin bez kostiju pisala poeziju, što se i da osetiti čitanjem ovog romana – on je lirski, ali i eksperimentalan. Kako Janković primećuje, ovo je „knjiga koja jeste u prozi, ali koja je sve samo ne proza; ovde pred sobom imamo poeziju u proznom pokretu, nesputani pesnički iskaz koji uspeva da se iskobelja iz kandži ozbiljnih romanesknih uzusa i zahteva, a opet i da se sasvim ne ogluši o njih.“22. isto Pri definiciji lirskog romana možda je najbolje poći od studije Ralfa Fridmana, njegove knjige Lirski roman (The Lyrical Novel: Studies in Hermann Hesse, André Gide, and Virginia Woolf). Fridman za lirski roman piše da je to „hibridni žanr koji upotrebljava roman da bi se približio funkciji pesme.“33. „It is a hybrid genre that uses the novel to approach the function of a poem.“ (Freedman 1963: 1) Takođe, po Fridmanu, lirski roman određuje poetsko manipulisanje naracijom i on se ne ograničava na određene narativne forme. Bojan Jović u uvodu svoje magistarske teze Lirski roman srpskog ekspresionizma takođe razmatra definisanje pojma lirski roman:
„Lirski roman, specifična je vrsta romana koja ‘skreće čitaočevu pažnju sa ljudi i događaja na formu’. Lirski roman ne podražava radnju, već je potpuno ‘apsorbuje i preinačava u slike’. On nastoji da poveže lik i svet romana u unutrašnju, ipak estetički objektivnu, formu.“
(Jović 1994: 16)
Tako bi neke osnovne karakteristike lirskog romana bile pripovedanje u prvom licu (Ich forma, odnosno ja forma pripovedanja), te je pripovedač zapravo učesnik događaja ili nosilac stanja o kom se piše – stavlja se akcenat na ličnost, na ono što se dešava u samom junaku koji je često u potrazi za svojim identitetom, izmiče se konsekventnosti, odlikuje ga fragmentarnost, ukida se vremensko-prostorni kauzalitet. Takođe, lirski roman je dinamičan, odlikuje ga ritmičnost, mnogobrojnost stilskih figura, ali i pojava stihova. Sama tematika je često ljubavna, s obzirom na to da „omogućava ili čak nalaže podrobno preispitivanje emotivnog stanja junaka, kao u Verteru ili Floberovom Novembru, a nekolicina lirskih romana je i nazvana po junakovoj voljenoj ženi.“ (Veselinović 2006: 175)
S obzirom na temu ovog rada – odrastanje i formiranje ličnosti – osvrnućemo se i na pojam Bildungsroman, odnosno roman o obrazovanju (odgoju). Aleksandar Flaker pri definiciji romana karaktera, koji se prvobitno razvija u engleskoj književnosti (Ričardson, Filding, Goldsmit), piše o podvrstama koje nastaju u Nemačkoj: roman o odgoju (Bildungsroman) ili o razvitku karaktera (Entwicklungsroman), a za primere uzima Vilanda (Agaton) i Getea (Vilhelm Majster). U Engleskoj ove vrste se prepoznaju kod Dikensa (Oliver Tvist, Dejvid Koperfild) sa naglašenijim socijalno-psihološkim motivacijama (Flaker 1976: 319). Vilhelm Majster označava početak ove vrste romana za kojim će slediti i junaci poput Elizabet Benet i Žilijana Sorela44. Junaci iz romana Gordost i predrasuda Džejn Ostin i Stendalovog Crveno i crno. (Moreti 2000: 418). U Rečniku književnih termina navodi se da je ovo „vrsta romana o vaspitanju u kome se duhovni razvoj junaka prikazuje putem učenja i životnog iskustva i prati od detinjstva do doba kad njegova ličnost dostigne određeno obrazovanje i osposobi se da ispunjava moralne zahteve prema sebi i društvu.“ (Rečnik književnih termina 1984: 669) Po Moretiju, u klasičnom Bildungsroman-u čitalac posmatra tekst kroz oči protagoniste, on se identifikuje sa junakom i takođe prolazi kroz iskustvo formiranja ličnosti (Moreti 2000: 437). U okviru žanra Bildungsroman-a stvarali su Gete, Keler, Štifter i Hese, dok se kasnije povezuje i sa Džojsovim Portretom umetnika u mladosti. Sandra Gilbert i Suzan Gubar smatraju da je roman Džejn Ejr Šarlote Bronte takođe roman o odgoju (Sirković 2011).
Upravo sve ove navedene karakteristike lirskog romana, ali i Bildungsroman-a pronalazimo u redovima Merilin bez kostiju. Nalazimo junakinju čiji razvojni put pratimo od njene šeste do otprilike četrdesete godine života, svedočimo njenim pitanjima o seksualnosti, identitetu, velikoj ljubavi, ali i životu. Prethodnicu Izabel Veri možemo pronaći u, takođe frankofonoj autorki, Margerit Diras (1914-1996), a za primer možemo uzeti njen roman Ljubavnik (1984) – pisan kao poetska proza, delom u trećem licu, delom u prvom. Za Merilin se može reći i da je poput erotskog dnevnika, s obzirom da autorka obuhvata i seksualnu tematiku o kojoj slobodno piše.
Dakle, roman Izabel Veri u središtu ima Merilin Koki, devojčicu koja će izrasti u ženu. Prati se inicijacija (koja je i deo podnaslova romana) jedne devojčice/devojke koja je ubeđena da su ljubav, prijateljstvo i slučajni susreti važan deo njenog života. Nju očarava sama pomisao na sve te događaje koji joj slede, da bi kasnije uvidela da nije sve idealno i da će kroz život tražiti sopstveno mesto na ovom svetu. Ona nas u romanu vodi kroz njen razvojni put, u potragu za njenim identitetom, upoznaje se sa ženama i muškarcima, sa životinjama i biljkama – i to je zapravo inicijacija, kako to i sama autora tvrdi.55. Objašnjenje autorke deo je intervjua povodom manifestacije Noć književnosti / Kaleidoskop kulture 2020, dostupno na linku: https://www.youtube.com/watch?v=EfXHiwHBmLs&t=13917s Merilin ispituje svoju seksualnost i identitet, pokušava da razume sebe i svoje potrebe, a sve to prate nadrealne i ponekad groteksne slike, poigravanje sa francuskim jezikom, popularnom kulturom, klišeima, ali i nelinearnost i vrlo izrazit dramski efekat, jer je roman pisan na granici između scenarija, poezije i kolokvijalnog govora, daleko od tradicionalne fikcionalne strukture.66. Dostupno na linku: https://sinhro.rs/merilin-bez-kostiju-pohvala-ljubavi-slobodi-identitetu/ 1. 1. 2021. Njeno iskustvo se stavlja nasuprot društvenim očekivanjima koja nalažu određeni razvojni put ličnosti. U njenim najranijim godinama prisutna je borba između njenih potreba i želja za istraživanjem i normi koje su na nju preneli drugi, odnosno roditelji i sredina. Svaka individua je jedinstvena, te su i iskustva različita, kao i suočavanje sa istim – to je upravo ono što će i primer junakinje Merilin pokazati.
Roman je podeljen u tri dela kroz koja se očitava razvoj glavne junakinje. Prvi deo romana obuhvata period od šeste do osme godine života, drugi je o dvadesetopetogodišnjoj Merilin, a treći je „sada sam ovde“, tj. sadašnja Merilin, u svojim otprilike četrdesetim godinama. Najmlađa Merilin u prvom delu romana koristi se pismom, odnosno vodi dnevnik koji oslovljava sa „ljubavi moja“. Očekivano, devojčica Merilin dok piše često se prebacuje sa teme na temu, prateći svoj tok misli i inspirisana nečim što je prethodno spomenula u tekstu. Tako već na početku prvog dela Merilin počinje da piše o venčanici kakvu želi, ta pripijena venčanica podseća je na bodi, bodi pak vodi razmišljanju o trikou koji Merilin mora da nosi na časovima fizičkog vaspitanja. Primećuje se da već ovde ona pokreće temu intimnih delova tela: „što li sam dužna, pitam se, celom odeljenju da pokazujem te delove svoga tela koje, inače, čuvam za tebe?“ (Veri 2017: 14) Sa trikoa ona vrlo lako prelazi na razmišljanje o pirinču koje je dalje navodi na misao o prvoj bračnoj noći teta Cuce – pokazuje se dečiji tok misli koji je često vrlo dinamičan i neuhvatljiv. Tako je, na primer, i njena kuća podseća na milanski odrezak – tortu od sladoleda sa tri nivoa, tri ukusa i tri mirisa. Merilin preko ove komparacije opisuje svoj dom i svoje odnose sa porodicom: prvi nivo koji obuhvata podrum, garažu i vešernicu nju plaši, jer, kao i svako dete, slušala je o strašnim pričama i zmijama koje žive u podrumu. Jedina stvar koja je privlači tu jeste organa na kojoj svira „Ave od Marije“77. Mala Merilin ovde greši govoreći „Ave od Marije“, misli se na kompoziciju Ave Maria. – prepoznaje da je u pitanju duhovna pesma, ali ona se već kao dete okreće protiv religije jer se ne slaže sa popom i njegovim propovedima. Drugi nivo – glavni ulaz u kuću podseća je na poigravanje senki na podnim pločicama preko kojih ona iskazuje svoju dečiju maštu, a preko tih senki vrlo lako se prebacuje na priču o sahranjivanju mačora i o drugarici Koralini. Treći nivo, kako piše, nije ništa posebno sem da može da se dodirne nebo kad se popne gore. Sam izgled kuće, tj. podelu na ova tri nivoa možemo posmatrati kao podelu na psihološko potisnuto, stvarnost i ono za čim se teži, ono šta je iznad svega toga. Prema tome, podrum bi bio potisnuti deo svesti – strahovi, nekontrolisane želje, anksioznost, pa čak i bes. Glavi deo kuće – stvarnost, realni momenat, tamo gde se odigrava život, gde su prisutni ljudi, odnosno porodica devojčice Merilin, a tavan, treći nivo, ono što je iznad svega toga. Merilin je bliže oblacima dok je na tavanu, sama tamo boravi, a iznad su samo krov sa pticama i nebo. Ovo može da simboliše slobodu kojoj ova junakinja teži, bez granica, ali i samoaktualizaciju koja za cilj ima ostvarivanje potencijala i razvoj.
Već nakon ovog opisivanja kuće, Merilin pokreće priču o školi. Tu se pokreće i tema seksualnosti u pubertetu:
„Valja reći da, s obzirom na to da sam devojčica, podnosim dečačka zlostavljanja, ozbiljna zlostavljanja koja se, pritom, stalno ponavljaju; ti dečaci su, baš ono, opsednuti.
(Veri 2017: 36, 37)
Opsednuti tvojim gaćicama.
Gaćicama devojčica.
Opsednuti time da dodirnu, omirišu, opipaju gaćice devojčica.
Opsednuti time da nam dodiruju grudi.
Da nas pipaju, da uštinu, da nas mlatnu u prolazu.
A onda da nas ljube.
U usta.
Usta da nam proždiru.
Jezik.“
Ovaj deo romana je najviše obojen pubertetskim razmatranjem seksualnosti, a Merilin nije jedina koja preispituje svoje telo. „Ima devojčica koje se ‘vataju sa dečacima“, kaže, „ja se ne ‘vatam. Čuvam se za tebe. Kad sam već kod toga, volim da ih gledam dok to rade.“ (Veri 2017: 37) Ona nesvesno govori o svom devičanstvu, koje čuva za veliku ljubav u budućnosti, za razliku od drugih devojčica oko nje. Očigledno je da je ovde reč o nametnutom stavu od strane okruženja o čuvanju devičanstva. Devojčica je nesigurna, posmatra druge oko sebe i suprotstavlja dešavanja u okolini postojećem sistemu normi. Postavlja se pitanje šta je normalno i prihvatljivo, a u ovom periodu odrastanja počinje da se ispituje telo, koje u svom razvoju postaje strano, jedna nepoznanica za svaku individuu. Upravo će to biti jedna tema u neumesnim dečijim vređanjima između Merilin i Mišel:
„Devica. Sirota mala devica. Sa suvim gaćama. Ko pustinja. Frigidna. /…/
(Veri 2017: 47, 48)
Smeškica je ne-vi-na, Smeškica je ne-vi-na, Smeškica je ne-vi-na…
I istina je, ima Mišel Velika pravo, već 6-8 godina ima kako postojim, a moja seksualnost još je netaknuta. Ničija me ruka nije pipnula, ničija koža dodirnula, ničiji dah na sebi osetila nisam, niko me nije poljubio.“
Mišel se pri uvredama koristi rečnikom odraslih koji najverovatnije ni ona sama ne razume, sem činjenice da to može biti uvredljivo za Merilin. Njih dve se porede, s jedne strane Mišel koja je otvorena za ispitivanje telesnosti i fizičkog kontakta sa dečacima, a sa druge je Merilin koja je „netaknuta“, kako sama za sebe kaže. Pri poljupcu sa Mišel Merilin doživljava, njoj tada vrlo nepoznat, osećaj koji greškom naziva „orkazam“, pa tek onda „orgazam“, pojam za koji nije ni sigurna kako joj je poznat. Ovaj događaj za nju predstavlja neku vrstu prve inicijacije u romanu, s obzirom da se oseća kao da je ostarila dvadeset godina za deset minuta, a dobija i određenu dozu samopouzdanja i hrabrosti, ali već pri povratku kući u njene godine je vraćaju školski domaći zadaci. Preko ovog događaja se prelazi u naredni deo romana.
Ključan trenutak u prvom delu romana je kada Merilin u školskom dvorištu uoči bliznakinje Lidivin i Merilin Foki. Primetna je velika sličnost, s obzirom na ponavljanje imena Merilin, ali i prezimena Koki i Foki, gde je razlika svega u jednom slovu. Merilin u dvorištu posmatra bliznakinje kako plešu i kako se igraju – penju uz uže, skaču uvis, kao neka pustolovina koju Merilin povezuje sa prolaženjem kroz sve ono što život donosi. Na bliznakinje i našu junakinju možemo gledati kao odraz u ogledalu, tj. sa jedne strane imamo Merilin koja želi da ispituje svoje telo i seksualnost kako to rade druge devojčice, a sa druge strane Merilin Foki koja u svojoj detinjoj nevinosti uživa u dečijoj igri u školskom dvorištu. Ako se prisetimo Lakanove faze ogledala, upravo to posmatranje devojčice Merilin Koki druge devojčice Merilin Foki možemo da povežemo sa ovim fenomenom koji je određen dvostrukom vrednošću. „Sa jedne strane ogledala prisutna je vrednost koja predstavlja odlučujući trenutak u mentalnom razvoju deteta, a sa druge strane tipizuje se esencijalni libidalni odnos sa slikom tela“, tako ova faza po Lakanu opisuje „formiranje Ega preko procesa objektivizacije: Ego je rezultat osećanja neslaganja i tenzije između percepcije vizuelne pojave i emocionalne stvarnosti.“ (Milutinović 2012: 200, 201). Ego koji se ovim putem formira uvek je ta idealna slika u ogledalu. Merilin tako posmatrajući bliznakinje priznaje da je „obuzeta njihovom pojavom, kao magnet su“ (Veri 2017: 46). One je privlače k sebi, ali ta privlačnost se prekida kad joj priđe već pomenuta Mišel.
Drugi deo romana počinje dvadeset petim rođendanom glavne junakinje. Merilin otkriva da još uvek nije našla svoju ljubav, a život joj prolazi. Njen put odrastanja odudara od onog poželjnog, „normalnog“, gde bi u ovim godinama junakinja imala već osnovu za izgradnju sopstvenog života i ličnosti. Ona broji svećice na torti i razmišlja kako joj je život težak, te kako se od besa i nestrpljenja skupljaju materijali od kojih se prave debele zidine u glavi. Ta zidina od betona deli je od svega, ima osećaj kao da će biti „živa zazidana u kolosalnu masu, kompaktnu i čvrstu“ (Veri 2017: 64). Na taj materijal – beton, možemo da gledamo kao na određene norme u društvu koji se nameću individui i za koje se očekuje da ih ona ispoštuje. Upravo zato možemo reći da su se Merilin nametnuli klišei okruženja koje ona ne može da isprati – „mala smrt jedne žive živcate dvadesetpetogodišnjakinje“ (Veri 2017: 64). Ovaj deo romana biće najviše obojen nadrealnim i groteksnim slikama koje će izazvati magični eliksir doktorke Ništarke. Magični eliksir bi trebalo Merilin da oslobodi straha od društvenih normi, koje je stežu i ne dozvoljavaju da se prepusti svom osećaju i želji da spozna sve.
„Merilin, nudim vam ovaj eliksir koji će vam omogućiti da se otisnete u sve moguće sfere, muške, ženske i ostale, u sve sfere vašeg bića… Neka vas obuzme strah.
(Veri 2017: 65)
Nema tu ni ‘ali’ ni ‘može’. Ili ste za smelost i žudnju za životom, Merilin, ili sledi smrt.“
Doktorka Ništarka usmerava junakinju da uživa u životu, jer on je kratak i da treba da se zabavlja. Zanimljivo je da posle primanja ovog magičnog eliksira intravenozno, roman prelazi u priču po tačkama, odnosno nekim vrstama teza, ukupno trideset i tri. Izabel Veri u ovom delu romana najviše eksperimentiše jezikom, formom, naracijom, poigrava se sa rečima i slovima, ubacuje recepte nasumično, dok su neki pasusi u potpunosti obojeni određenom stilskom figurom, primerice onomatopejom:
„…!!!… Vaf, vif… vufvuf… vifvifvafvaf, Žozijana… vifvuf… vuvuuu… Roksi… vifvafvofvof… Milka… vufivufi… rrrr… rantantan… vafvafvafuuuuh… auhhh, vufvuf… Vu-fiiii. Pupi vau… Foli… Kiki, viviv… Snupi… Bela vufvuf… Reks, Medor, Bobi… vuhvuh… Ruki… vifvaf… Bela… viiiii… vaa…. Sisi… Beli… vivivuuuu… Kiki… Bigi i Kiki…. viiii…“
(Veri 2017:95)88. Deo iz 11. teze kad se junakinja nađe u „klubu gde psi orgijaju“.
Takođe, ovaj deo romana ispunjen je susretima sa drugim ljudima, životinjama, biljkama. Merilin upoznaje Bazil i dečka koji je ovde označen samo slovom H i pita se da li je neko od njih dvoje njena ljubav. Dok je sa Bazil – Merilin je muško, dok je sa H – ona je žensko. Ponegde je i pas ili biljka. Njen identitet je fluidan, njena seksusalnost se dovodi u pitanje – menja se. Ove fluidnosti identiteta trebalo bi se odreći – da bi se živelo u zajednici, a na njoj je da uspostavi taj jedan, da bi bilo društveno prihvatljivo. Merilin bez predrasuda traga za ljubavlju i među ženama i među muškarcima, pa čak i među psima i mačkama. Ovu pojavu možemo definisati i pojmom queeer (kvir). Termin kvir potiče iz engleskog jezika i koristi se da bi se označila celokupna homoseksualna, biseksualna, transrodna i interseksualna zajednica, kao i grupu heteroseksualnih osoba koje sebe vide van heteropatrijarhalnih normi (Oxford English Dictionary. Oxford University Press, 2014). U svom prvobitnom značenju „čudan, nastran“, ovaj termin se dugo koristio kao pogrdan naziv za homoseksualce, dok je danas sama suština kvir teorije dekonstrukcija i odbijanje nametnutih društvenih normi (seksualnost, rod, pol i slično). Teorija kvira polazi upravo od činjenice da identitet nije fiksan, već sasvim suprotno, fluidan. Prema teoretičarima, individua postaje ono što jeste tako što usvaja vrednosti i norme koje joj se nameću u kolektivu, tj. samo ono što je društveno prihvatljivo i što ne odudara od okruženja. Prenoseći te vrednosti na druge, stvara se sistem društvenih normi koji kritika kvira ocenjuje kao konformistički. Paula Etelbrik, vodeća teoretičarka i figura u borbi za prava gej zajednice, dala je kratak opis kvira: „Biti kvir je mnogo više nego kućenje kuće, spavanje sa osobom istog pola i upućivanje zahteva državi da nam da dozvolu za to. Biti kvir je proces preispitivanja pola, roda, seksualnosti i definicije porodice, a u tom procesu mi menjamo samu strukturu i građu društva.“99. Dostupno na linku: http://labris.org.rs/sr/lgbtiqa-terminologija, 17. 1. 2021. Sama junakinja za sebe kaže da je „i dalje u fazi istraživanja čulnih mapa“ (Veri 2017: 84), a u trinaestoj tezi, Riđi pas je naziva „lepoto multiseksualna“ (Veri 2017: 92). Nakon večere sa Bazil u tački broj devetnaest Merilin postavlja pitanje: „Hoće li Ona biti moja ljubav???“ (Veri 2017: 83), a već u narednoj, dvadesetoj, ona provodi prvu noć sa H-om kod H-a i postavlja sebi isto pitanje. Kraj ovog dela obojen je pitanjem „šta je to ljubav?“, prekidanjem tretmana kod doktorke Ništarke i rečima:
„Čujem svoj glas uzrasta 6-8 godina kako šapuće H-u:
(Veri 2017:118)
– Ljubavi moja??? Tako sam te dugo čekala…“
Nakon pređenog puta od šeste do dvadeset i pete godine života, Merilin nas vodi u njenu sadašnjost u trećem delu romana koji odmah upućuje na to da je ona napokon srela nekoga i da je spoznala šta je to velika ljubav, te i odgovara na svoje pitanje iz prethodnog dela:
„Ta, dakle, ‘grand love’, mogu reći da ja, Merilin, kad znam da je nešto ‘velika ljubav’, to bude uvek kad osetim da je to – to, kao kad se rađa… ovaj… kolektivni revolucionarni pokret… kolektivni… udvoje. To ti je jedna želja, potreba, kao neka žudnja da se krene, da se juriša na barikade, da, nešto otprilike kao revolucija, I društvena I intimna.“
(Veri 2017: 121, 122)
Izabel Veri se i ovde poigrava sa očekivanjima kolektiva, klišeima i frazama. Merilin i sama opisuje ljubav onako kako bi to odgovaralo normama društva – ali oseti se doza ironije i sarkazma u njenim rečima, jer već u narednom pasusu govori kako je naravno moguće voleti nekoliko osoba istovremeno, a ne samo tu jednu, kako se očekuje. „Ljubav ne oseća želju da ide od jednog dro drugoga; nema to, inače, nikakve veze s moralom, mračanjaštvom nekim ili društvenim normama, ne, to je ona duboka usredsređenost na JEDNO mesto (a u mom slučaju, aaaaah… na gospodina H).“ (Veri 2017: 122) Ta njena grand ljubav je gospodin H, ona je pronašla svoj identitet i odredila svoju seksualnost, a saznajemo i da je postala spisateljka, s obzirom da je napisala roman koji treba da se objavi u njenoj matičnoj Belgiji. Ovaj deo romana pisan je u duhu zrelosti, s obzirom da je junakinja sada odrasla žena – ponegde je obojen i filozofijom o životu, odnosno poigrava se tim tipom diskursa, posebno u trenucima kada Merilin piše o mlađem bratu Vuliju koji dobija sina Klikija sa svojom suprugom Lidivin Foki:
„Kako to životu pođe za rukom da udesi da se sretnu duše koje imaju jedna drugoj šta da pruže?
(Veri 2017: 129)
A to do izražaja dolazi u električnom, hemijskom, natprirodnom, nadrealnom domenu, kao i u sferi Zemljine teže i telepatije, zar ne?
Šta to biva kad Vreme pronađe razloga da te i te duše privuče jednu drugoj kako bi zajedno provele komadić večnosti?
Šta to…?
Ili otkud ta čudesna sposobnost ljudskog bića da instinktivno prepozna ‘mesto gde se oseća dobro’?“
Takođe, Merilin dolazi u blizak susret sa potencijalnom smrću Dirka – partnera Merilin Foki. To je dovodi do pitanja šta je suština života: da li je to milanski odrezak, let nad Parizom, jedna noć ljubavi sa H-om, vožnja biciklom sa Koralinom, ručica malenog Vulija, Bazilin osmeh, Riđi pas dok se krivi u hodu, miris pečenog đumbira, prozračna koža H-ova, poster Merilin Monro, jedan uginuli mačor? Merilin nabraja sve ono što joj se desilo u prošlosti, trenuci, susreti, prijateljstva, pa i ljubav – zaključuje da je to život, „sva ljudska bića s kojima su mi se putevi u životu ukrstili“ (Veri 2017: 171). Njen život je, kao što je i želela u detinjstvu, obojen ljubavlju, slobodom, potragom za identitetom – priča je dostigla svoj cilj, a ona je odrasla i formirala svoju ličnost. Merilin je ostvarila monogamnu vezu sa gospodinom H, našla je svog partnera – muškarca, ne ispituje više svoju seksualnost. O sebi govori kao ženi, ali i spisateljici. Nakon raznih poslova koje je obavljala u mladosti (učila je za kasapina, radila u biblioteci, glumila u pozorištu, radila kao šminkerka, prodavačica, dadilja), ona je izabrala put romanopisca – objavljuje svoj prvi roman, ali i ostaje pri pozorištu u kom nastupa kao glumica na kraju romana. Od pitanja koja je sebi postavljala u prva dva dela romana, ona dolazi do tačke kada preispituje smrt i religiju, čak se i pokreće pitanje da li je Bog on ili ona. Društveno prihvatljivo je da je Bog imenica muškog roda, ali u ovom romanu Bog je ona. Tako se fluidnost primenjuje i na relgiju u ovom romanu. Izabel Veri se i u ovom delu poigravala jezikom, tačnije imenima, te tako ime izdavačke kuće Galimar postaje Galipar, Mik Džeger je Nik, Šantal Tomas – Šantal Tomac, Rod Stjuart – Rot Stjuard, Dilajla – Dileja, Klark Gejbl – Klart, i ovime postiže različite ciljeve: ukazuje na neznanje novinara ili na neupućenost junakinje.
Veri je, koristeći se tradicijom lirskog romana i Bildungsroman-a, kroz Merilin bez kostiju uspela da oda pohvalu slobodi individue i slobodi jezika. Poigravala se rečima, pa i stranim jezicima jer joj nije strano korišćenje i engleskog u romanu. Upliće popularnu kulturu i muziku za koju i sama kaže da joj je bitan pokretač u privatnom životu1010. Pomenuti intervju povodom manifestacije Noć književnosti. i pred čitalačku publiku iznosi eksperimentalan tekst koji svojim ritmom i dinamikom pokreće maštu. Njena junakinja prešla je put od detinjstva do zrelog doba, ispunila je svoj cilj iz uvodnog pisma u dnevniku, spoznala je veliku ljubav i život – ostvarila je svoje želje.
Autorka: Milica Milošević
IZVORI
1. Veri 2017: Veri, I. Merilin bez kostiju. Smederevo, Heliks.
PRIMARNA LITERATURA
1. Freedman 1963: Freedman R. The Lyrical Novel: Studies in Hermann Hesse, Andre Gide, and Virginia Woolf. Princeton, New Jersey, Princeton University Press.
2. Veselinović 2006: Veselinović, S. Lirski roman u svetlu književne genologije, u: Teorijsko-istorijski pregled komparatističke terminologije kod Srba, ogledna sveska br. 1, Beograd, Književno društvo „Sveti Sava“, str. 167-184.
3. Jović 1994: Jović, B. Lirski roman srpskog ekspresionizma. Beograd, Institut za književnost i umetnost.
4. Milutinović 2012: Milutinović, D. U tamnici jezika: Lakanov psihoanalitički koncept, u: Godišnjak za srpski jezik i književnost XXV/12 (2012). Filozofski fakultet u Nišu, 199–206.
5. Moreti 2000: Moreti, F. Bildungsroman kao simbolička forma, u: časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja Reč, no. 60/5 decembar 2000, str. 417-452.
6. Rečnik književnih termina, grupa autora, Nolit, Beograd, 1984.
7. Sirković 2011: Sirković, N. Ženski glasovi u romanu: razvoj junakinje Bildungsromana, u: Knjiženstvo, teorija i istorija ženske književnosti na srpskom jeziku do 1915. godine, broj 1, godište 1, dostupno na: http://www.knjizenstvo.rs/sr/casopisi/2011/zenska-knjizevnost-i-kultura/zenski-glasovi-u-romanu-razvoj-junakinje-bildungsromana#gsc.tab=0
8. Flaker 1976: Flaker, A. Stilske formacije. Zagreb, Sveučilišna naklada Liber.
INTERNET LINKOVI
1. Vladimir D. Janković: Poezija bez kostiju: kako sam prevodio knjigu koju je skoro nemoguće prevesti, 7. 10. 2017. Dostupno na linku: https://www.blic.rs/kultura/vesti/poezija-bez-kostiju-kako-sam-prevodio-knjigu-koju-je-skoro-nemoguce-prevesti/9bkelf4 1. 1. 2021.
2. LGBTIQA+ terminologija. Dostupno na linku: http://labris.org.rs/sr/lgbtiqa-terminologija 17. 1. 2021.
3. Merilin bez kostiju: pohvala ljubavi, slobodi i identitetu, 19. 4. 2017. Dostupno na linku: https://sinhro.rs/merilin-bez-kostiju-pohvala-ljubavi-slobodi-identitetu/ 1. 1. 2021.
MILICA S. MILOŠEVIĆ (1997, Trebinje, Bosna i Hercegovina) diplomirala je na katedri za Komparativnu književnost sa teorijom književnosti na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu 2020. godine, gde trenutno pohađa master akademske studije na istoj katedri. Dobitnica nagrade za najboljeg studenta Filozofskog fakulteta za 2020. godinu i Nagrade iz zadužbinskih fondova Matice srpske 2021. godine. Trenutno zaposlena u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu. Objavljuje u periodici u časopisima i internet magazinima. Piše prozu i eseje. Oblasti interesovanja: oblasti stare književnosti, folkloristika, istorija umetnosti.
