Prikaz knjige „Odlazak iz Egipta“ – Andre Asiman, izdanje: Štrik, 2021. u prevodu Jelene Filipović; orig. „Out of Egypt“, 1994.
Siamo o non siamo? („Jesmo li ili nismo?“), uvodna rečenica memoara Andrea Asimana veoma dobro sugeriše središnje pitanje nostalgične istorije tri naraštaja Sefarda. Anegdotska struktura šest celina priče o piščevoj živopisnoj porodici, objedinjuje dve vrste uspomena: lično doživljene i nasleđene. Pripovedačev glas je od početka jasno prisutan kao neposredno obuhvaćen pričom koju iznosi, ali se u nju uključuje kada za to hronološki dođe trenutak, postepeno i krajnje neprimetno, prirodno. Svaki novi učesnik, uključujući samog naratora, na scenu stupa sa proširivanjem vremenskog i prostornog okvira porodice.
Iako smo od početka svesni da je reč o romansiranoj autobiografiji, iluzija pripovedanja je toliko jaka da poetsko sve vreme dominira čineći da napisano ne doživljavamo drugačije nego kao neverovatan, fiktivni niz događaja. Samim tim, odluka da ni u jednom trenutku ne imenuje samog sebe, nesebičan je postupak zadržavanja najveće moguće objektivnosti autora-pripovedača, mada je mnogo više od posmatrača i hroničara. Zapravo, najpreciznije bi se mogao definisati kao osoba čiju su ličnost svi ostali presudno formirali, koja jeste rezultat često kontradiktorne, konfuzne i tragikomične genetsko-kulturološke mešavine kao osnove (sefardsko, arapsko, tursko, grčko i italijansko nasleđe).
Samim tim, Asiman svoju porodicu istovremeno doživljava kao jasnu, isključivu grupu (čiji se pripadnici bez izuzetka, makar prvobitno stizali iz različitih etničko-religijskih i društvenoistorijskih konteksta, uklapaju u jedinstven jevrejsko-mediteranski kulturni identitet) i šaroliku zbrku sastavljenu od čitavog niza usputnih uticaja (mesta kroz koja su se selili, ljudi sa kojima su dolazili u dodir, samoodređujuće odlike prihvatane tokom ličnih transformacija svakog od članova). Uprkos brojnim nesuglasicama, održavan je neobičan sklad, a stalnu egzistencijalnu strepnju i pripravnost pratila je sposobnost prilagođavanja svakom novom mestu, upravo zahvaljujući čvrstom unutrašnjem uporištu u fluidnom, a osobenom biću porodice. Svaki „pridruženi“ član doneo je nešto svoje i doprineo mnogostrukosti zajedničkog portreta, a brojni izvršeni uticaji stvorili logičan temelj za kosmpolitizam i svestranost glavnog junaka.
Na određenom nivou, rečeno poistovećuje autora sa mestom izvršenja ovog transfera uzajamnosti, Aleksandrijom. Grad je taj drugi, sveobuhvatni protagonista uspomena, sredina koja je na jednom mestu okupila buduće srodnike i pre svega omogućila njihov kontakt. Prisnost kvarta i jedinstvo judeohrišćanske zajednice nasuprot susednim, ali često sasvim beznadežno dalekim i stranim predstavnicima arapskog sveta, ispunjena je protivrečnim odnosima. Ipak, oni nijednog trenutka ne postaju isključivi, mada je neosporno prisustvo stalne pretnje te vrste, čak nekakav snobizam ili posmatranje drugog sa visine. Uprkos podrugljivoj samosvesti, jasno im je da upravo drugi čine konstitutivni deo njihove zajednice, a šarenilo njen karakteristični princip.
Sve te suprotnosti obično i bukvalno dolaze u parovima, iznetim kroz primere koji jedan drugom protivreče (kao, recimo, upečatljiv odnos „Princeze“ i „Svetice“, piščevih baka po majci i ocu), ali se i međusobno objašnjavaju, čineći da vrline baš kao i nedostaci deluju oprostivije, neophodno, sudbinski. Rekonstruisanjem porodične istorije, pripovedač zahvata društveni kontekst zadržavajući ga u doslovnom smislu iza kulisa, a ipak presudnim kada za to dođe trenutak (politički nemiri, prevrati, odnos Arapa prema Jevrejima koji, iako žive na istom prostoru, nemaju pravo državljanstva).
Likovi su zbilja filmski ili stripski osmišljeni, sa neverovatno izoštrenim karakternim crtama i govorno-gestovnim manirima, svako za sebe posebna i pojedinačnog romana dostojna figura. Njihove osobine često balansiraju na ivici karikaturalnog i neobično tragičnog, pogotovo usled stalno prisutne senke antisemitizma i progona, koja naposletku uvek pokaže da nije jednostavno reč o paranoji ili traumama iz prošlosti. Od istinske kobi se brane upravo ekscentričnom doslednošću, pa i onda kad je takvo istrajavanje moguće postići jedino kroz stalne kamuflaže ili nevešte društvene metamorfoze. Posebno se izdvajaju deda-ujak Vili, kome je posvećeno prvo poglavlje slikovitog naslova „Vojnik, trgovac, švindler, špijun“; grčki automehaničar Kosta koji kao „svetovni element“ razbija elitističku ljušturu „Svetice“; tetka iz Nemačke – melanholična pijanistkinja u egzilu Flora; ali i piščeva majka Redžina „Điđi“, u kraju poznata kao al-tarsha, „gluva devojka“. Na više mesta prisutni primeri hendikepa, posebno kod članova posluge, ukazuju kako groteska pretežno izvire iz percepcije drugosti/različitosti: isto će, ali zbog etničke pripadnosti, glavni junak iskusiti tokom školovanja u Viktorija koledžu.
Krećući se među tim svetom, dok prelazimo iz jedne u drugu odaju, stičemo utisak dugog poznanstva i postaju nam bliski, smešni, saosećamo, bojimo se za njih. Ove ličnosti, uz sve to, ne samo zbog realne dugovečnosti (jedna od celina odnosi se na proslavu stotog rođendana), deluju nekako drevno jer im je trajanje određeno opstankom uspomene, sa nesmanjenom živošću, u svesti pripovedača. A on se, opet, u trenucima najvećih kriza, baš suprotno – najsigurnije oseća usled čvrstog jedinstva, uklopljenosti unutar zajednice, kada se brišu međusobne razlike, buka postaje smirujuća, a mrak deo iluzije potpunog pripadanja u jednakosti. Postoji mnogo epizoda u kojima dovitljivost i špekulacije predstavljaju samo deo neophodnih strategija preživljavanja, a koje tadašnji detinji um pripovedača percipira kao komične, iako se njihova jasna priroda bez sumnje naslućuje uprkos humorističnim tonovima (slučaj Uga de Montefeltra; pokrštavanja; etničke kamuflaže; rituali zamračenja tokom rata, ovde nazvani po naredbi Taffi Al-Nur!).
Druga povlašćena pozicija pripada melanholičnom osvrtu na ambijent, gradski duh, čulne senzacije koje se inače možda najsnažnije utiskuju u naša sećanja. Asiman i ovoga puta dokazuje da je pravi majstor atmosfere, tako da Aleksandrija sa svojim mirisima, ambijentom, zvucima i stanovništvom, uveliko prevazilazi samo životni prostor. Pripovedačevo gotovo opsesivno upiranje pogleda u prozore nekadašnjih stanova, što smo već mogli primetiti u romanu „Nađi me“, dobija naročito efektne mikroepizode.
„Odlazak iz Egipta“ na zabavan i efektan način povezuje intertekstualne niti (počev od naslova sa direktnom aluzijom na biblijski egzodus i potvrdom večnog vraćanja istog), živopisne likove koji ujedno funkcionišu kao tipski, pitanje identiteta zasnovanog na „pokretnoj prošlosti“ i, nipošto manje važno, opojnu deskripciju zahvaljujući kojoj predočeni svet iznova vaskrsava u potpunoj autentičnosti.
Autorka: Isidora Đolović
