Prošle godine, a tri posle smrti jednog od najzagonetnijih umetnika 20. veka, pisca kultnog romana “Lovac u raži”, nastala je obimna biografija “Selindžer”. Autori Dejvid Šilds, pisac bestselera i Šejn Salerno, režiser i producent, uspeli su prvi put da osvetle poslednjih pola veka velikog pisca čiji je život bio obavijen misterijom, čemu je i sam ponekad doprinosio.
Knjiga, koja se kod nas pojavila pre nekoliko dana, u izdanju kuće Admiral Books, nastala je na osnovu višegodišnjeg istraživanja i ekskluzivnih razgovora sa više od 200 ljudi sa pet kontinenata: Selindžerove braće po oružju iz Drugog svetskog rata, članova njegove porodice, bliskih prijatelja, ljubavnica, komšija, izdavača i ljudi sa kojima je imao tajne veze.
Prvi put su objavljena i njegova pisma koja otkrivaju piščeve intimne stavove o ljubavi, književnosti, veroispovesti, ratu, smrti. Pred čitaocima su i ekskluzivne fotografije, kao i izvodi iz dnevnika, pisama, memoara, sudskih zapisnika, kao i vojnih podataka sa kojih je nedavno skinuta oznaka poverljivosti.
… Selindžer je, ističu autori biografije, bio izvanredno kompleksno i duboko kontradiktorno biće. Nije bio, kako se mislilo, povučen u poslednjih 55 godina svog života.
Krio se od javnosti, ali je mnogo putovao, imao mnogo ljubavnih veza i doživotnih prijateljstava i u ogromnim količinama konzumirao proizvode popularne kulture – na televiziji je mogao da gleda bilo šta. Veliki događaj u njegovom životu, po značaju odmah iza rata, bilo je upoznavanje hinduizma Advajta Vedante, religioznog i filozofskog učenja u kojem je pokušao da nađe izlaz iz unutrašnjih dilema i patnje koje su ga razdirale.
Posle njegove smrti 2010. supruga Kolin i sin Metju postali su saizvršioci Književnog trusta Dž. D. Selindžera koju je osnovao za života. Morala se poštovati njegova izričita želja da nikada ne bude dozvoljeno da se prema romanu “Lovac u raži” snimi film. Iako brojni očevici svedoče da je pisao svakog dana i imao sef u kom je držao nedovršene rukopise, u Selindžerovom legatu odbijaju da to priznaju.
Ipak, Šild i Salerno na osnovu dugih istraživanja uspeli du da dođu do podataka da je slavni pisac napisao i odobrio za objavljivanje nekoliko dela. Među njima je “Porodica Glas” u kojoj je pet novih priča, “Priručnik” za Vedantu sa kratkim pričama, gotovo basnama, utkanim u tekst, jedan roman, ljubavna priča iz Drugog svetskog rata zasnovana na Selindžerovoj komplikovanoj vezi sa prvom ženom i novela, u formi dnevnika kotraobaveštajnog oficira iz Drugog svetskog rata. Objavljivanje ovih dela će otpočeti iduće godine i trajaće do 2020.
Ipak, najviše će zauvek ostati upamćen po “Lovcu u raži” koji je prodat u više od 65 miliona primeraka i prodaje se i dalje svake godine u 600.000 primeraka.
“Lovac” je postao književna himna generacije. Buntovna omladina iz pedesetih godina 20. veka najednom je pronašla svoj glas – pišu autori biografije.
Holden je bio buntovnik generacije kojoj je buntovnik očajnički trebao. Bio je Džems Din pre Džemsa Dina i kul pre nego što je izmišljen termin “kul”. Bio je ikona nemira, nezadovoljstva, pobune, suprotstavljanja uvreženom stanju. Selindžer je prvi uticao na stvaranje kontrakulture i njegova tvorevina, Holden, ne samo što je bio prvi bitnik, već isto tako i figura koja je nadahnula hipi-generaciju.
Stvorivši svoj privatni svet u kom je mogao sve da kontroliše, Selindžer je iščupao besprekornu, besmrtnu mladost iz patnji Drugog svetskog rata. A onda, kada nije mogao sve da kontroliše, kada se nakupilo previše patnji da bi ih ljudsko biće sazdano tako tanano kao on moglo da izdrži, potpuno se predao Vedanti, pretvorivši drugu polovinu svog života u ples sa duhovima. Više nije imao ništa nikome da kaže, pišu Šilds i Salerno.
Susret sa Hemingvejem
Jedna od velikih priča u istoriji književnosti jeste ona o susretu Ernesta Hemingveja i Selindžera u Parizu 1944. Hemingveja, koji je u to vreme imao tretman kao Tolstoj u Rusiji, mladi tamnokosi narednik Selindžer potražio je u hotelu “Ric”. Rekao mu je koliko se divi njegovim delima i kasnije pričao prijateljima kako je slavni pisac veoma prijatan i velikodušan, nimalo impresioniran sopstvenom veličinom. Uspostavili su veoma dobar odnos i Ernest se ponudio da pogleda neke njegove priče. Pošto je pročitao “Poslednji dan poslednjeg odsustva” Hemingvej je izrazio divljenje prema peru mladog kolege. Selindžer se vratio u svoju jedinicu u stanju blagog ushićenja i nikada nije krio da je on imao ogroman uticaj na njegov stil pisanja.
Izvor: Večernje novosti, 26. oktobar 2014.
