O vremenu i vodi – ko smo i kakav svet ostavljamo deci

Prikaz knjige: O vremenu i vodi, Andri Snajr Maganson, Dereta, 2024. Prevod sa engleskog: Slobodan Damnjanović.

Početkom marta mediji su preneli vest kako je prethodni mesec bio najtopliji februar na svetu u istoriji merenja. Većina do koje je došla ova vest, verovatno je samo preletela preko naslova i nastavila prelistavanje ekonomskih i sportskih rubrika. Čini se da savremeni čovek ne zna šta bi sa takvim saznanjem, jer živi danas i misli samo o kratkoročnim posledicama svega što mu se dešava i što ga okružuje. Koliko smo svesni uticaja na prirodu i kako svojim postupcima određujemo njen tok, kakvo nam je znanje o ekološkim promenama i da li smo u stanju da predvidimo posledice trenutnih dešavanja čiji smo mi pokretači? Da li naše vreme pripada samo nama ili ono pripada i ljudima koji su živeli pre nas i onima koji dolaze posle nas? Kako se čini sto godina u istoriji planete Zemlje, da li je to kratak ili dug period? Neka su od pitanja u osnovi razmatranja istorijskih, naučnih i ličnih činjenica, koje vode ka daleko većim i ozbiljnijim temama i problemima, obrađenim u knjizi „O vremenu i vodi“.

Knjiga „O vremenu i vodi“ originalno je objavljena 2019. godine, a njen autor Andri Snajr Magnason, jedan je od najomiljenijih islandskih pisaca i intelektualaca današnjice. Pet godina kasnije, zahvaljujući Dereti, knjiga je objavljena i na srpskom jeziku. Iako govori o temema važnim za opstanak cele planete, razmatrajući pitanja i lokalno i globalno, čini se da je njeno pojavljivanje u Srbiji medijski nedovoljno propraćeno. Možda je tako zato što ova država ima drugih tema, mnogo važnijih od sudbine planete, a možda i zato što suštinski ljudi ne razumeju šta se dešava i koje su posledice našeg (ne)činjenja.

Dva su paralelna tematska toka koja pratimo u knjizi: vreme i voda. Vreme Magnoson doživljava kao subjektivnu kategoriju, i sadašnjost ne posmatra kao puki trenutak bivanja nekim ili nečim, već ga sagledava kroz perspektivu prolaznosti iz ugla predaka i iz ugla potomaka. Druga velika tema, povezana sa percepcijom vremena ali i ljudskim delovanjem, jeste voda. Voda kao reke, mora i okeani, voda kao izvor života sakriven u glečerima, kao život u koralnim grebenima. Ono što Magnosona, kao Islanđanina najviše uznemirava su klimatske promene čije delovanje dovodi do topljenja glečera, acidifikacije okeana, isušivanja reka, nestanka koralnih grebena.

Međutim ovi problemi nisu odvojeni od drugih problema koje je stvorio čovek. Sudbina vode je u uskoj vezi sa sečom šuma, sagorevanjem uglja, izumiranjem biljnih i životinjskih vrsta, zagađivanjem prirodne okoline, poplavama, ekonomskim i migranskim krizama itd. Čitajući knjigu upoznajemo se sa svim pojavama koje prete planeti i njenom opstanku u obliku kakav mi poznajemo i na koji smo navikli. Sve se dešava sa razlogom i sve će imati svoju posledicu nakon izvesnog vremena. Pitanje je samo koliko je vremena potrebno da sve ode u nepovrat.

Magnason u centar zbivanja stavlja čoveka, njegove izbore i želju da zaustavi propadanje. Njega pored planete i prirode, zanima lična i društvena istorija, nalazi tumačenja u poeziji, filozofiji i religiji, ali i ekonomiji i istoriji. Za globalnu priču o vodi koristi iskustva i sećanja svoje porodice, kao i činjenice koje pripadaju istoriji Islanda. Autor je svedok propasti dve velike ideologije: komunizma i kapitalizma. Priroda i sve promene kroz koje prolazi planeta Zemlja, dolaze kao rezultat čovekovog delovanja. Velike klasne razlike i nejednakost u društvu posledica su konzumerizma i materijalizma koji prete da unište sile od kojih zavisi život na zemlji. Kroz ekološka pitanja Magnason razmatra probleme demokratije, ekonomije i industrije i na više mesta zaključuje da se ekonomista i klimatolog / ekolog o istim pitanjima nikada neće složiti.

Oni koji svet posmatraju iz ugla industrije, novca i proizvodnje, nemaju sklonost ka razumevanju biologije, geologije i ekologije. Oni se bave statistikom i na njoj zasnivaju svoj optimizam. Izrazi tipa „povoljan ekonomski rast“ u sebi kriju fatalne posledice po opstanak Zemlje…

(str. 188)

Industrija pakovanja stvari dovodi do beskonačne potražnje za sirovinama. Kao primer posledica nove industrije autor navodi jednu oblast na Islandu, Kringilsarani, u kojoj je bila topionica aluminijuma, a za čije energetske potrebe je podignuta brana. To je dovelo do nastanka veštačkog jezera ispod koga je nestalo pedeset kvadratnih kilometara netaknute prirode čije su lepote opisane u knjizi „U carstvu irvasa“ romantičnog pesnika iz XX veka, Helgija Vatišena. Šta je ovim prekrajanjem prirode postignuto? Buduće generacije neće znati da li su lepote opevane u knjizi uopšte postojale ili su proizvod mašte jednog pesnika.

Ekološki problemi koji menjaju planetu istovremeno menjaju i ljudsko društvo. U situacijama kada dolazi do isušivanja reka ili porasta nivoa mora i poplava, veliki deo stanovništva će se seliti, što može da dovede do migrantskih kriza, borbe za opstanak i ratova. Ljudsko društvo u takvim okolnostima neće poštovati zakone jer oni ovakvi kakvi su, tada neće važiti. Ipak, predstavnici država sveta su u nekim segmentima svesni odgovorinosti koju imaju sadašnje generacije. Sa konferencije Ujedinjenih nacija posvećene klimatskim promenama 2018. upućeno je upozorenje da čovečanstvo mora da spreči rast globalne temperature veće od 1,5¹ stepeni Celzijusa, dok bi povećanje od 2 stepena dovelo do žrtava koje niko nije spreman da prihvati.

Magnason se bavi i rečima, njihovim značenjem i sociolingvističkim karakteristikama jezika. Jedini način da se piše o klimatskim promenama jeste da se bude ličan, naučan i da se koristi mitološki jezik. O promenama se piše ne pišući o njima. U suprotnom, rasprava o planeti i važnost pitanja koja se postavljaju, može da proguta samo svoje značenje, „poput crne rupe“.

Značaj i vrednost reči menja se u različitim istorijskim periodima i okolnostima. Ovo je posebno primenljivo na jednu od centralnih tema knjige i izraz acidifikacija okeana koji je nastao ne tako davne 2003. godine. Acidifikacija okeana je prema Magnasonu primer pojma koji se zanemaruje, iako pojava na koju se odnosi ima veliki uticaj na građu i hemijski sastav naše planete. Ovde je reč o promeni u hemijskom sastavu okeana koja može da poremeti ceo ekosistem, čime se pH vrednost okeana spušta sa 8,2 na 7,9 i 7,7. Uzrok acidifikacije okeana jeste to što okeani i mora primaju oko 30% ugljen-dioksida koga ljudi ispuštaju u atmosferu. Ove promene dovode do izumiranja živog sveta, a samim tim i velikog uticaja na društvo. Ilustrativno i upečatljivo je poređenje izraza acidifikacija okeana sa izrazom holokaust:

Ako pažljivo razmotrimo naučne rezultate, a pritom imamo u vidu koliko žitelja Zemlje zavisi od mora, možemo se zapitati da li sadržaj pojma „acidifikacija okeana“ 2019. ima istu snagu koju je 1930. imao pojam „holokaus“, u poređenju sa značenjem u 1960. godini. Pojam „acidifikacija okeana“ može postati toliko značajan, da će buduće generacije žaliti što ne mogu da vrate vreme i spreče konačan gubitak raja.

(str. 69)

U medijima koji su postali sastavni deo čovekove svakodnevice reči acidifikacija, zagrevanje ili izrazi „podizanje nivoa“ i „topljenje glečera“, ne izazivaju toliko snažnu reakciju kao reči poput invazija ili virus. Velika mana poruka koje klimatolozi šalju javnosti jeste što su nejasne. Reči koje oni koriste, iako tačne i istinite, često su stručni naučni pojmovi i složena statistika koju ljudi ne razumeju. Ovaj diskurs zloupotrebljavaju političari, koristeći ga u predizbornim programima. Naučnici su se složili da današnja politika vodi svet ka samouništenju, a pred društvo je stavljeno pitanje „da li smo dovoljno upućeni u stvari o kojima govorimo, da možemo birati ljude koji će svet voditi u ispravnom smeru?“

Značaj vode, njena sveprisutnost i potreba za očuvanjem, u knjizi je povezana sa nordijskom mitologijom i kravom Audhumla koja je stvorena od inja i iz čijih vimena teku četiri reke koje hrane svet. Glečeri i njihova veličina određuju pristup vodama. Oni napajaju reke i snabdevaju ljude dovoljnom količinom vode. O njihovom značaju Magnason govori i u kontekstu političke situacije na Tibetu. Ko ima Tibet ima kontrolu nad vodama Azije. Pitanje položaja Tibeta i sudbina pod kineskom okupacijom autor je razmatrao i kroz dva intervjua koja je uradio sa dalaj-lamom – jedan je nastao na Islandu, drugi u Indiji. U oba razgovora veliki duhovni vođa je izlagao svoje stavove o klimatskim promenama i složio se da na našoj generaciji leži velika istorijska odgovornost…

Jedna generacija, kako je autor knjige „O vremenu i vodama“ izračunao na osnovu svoje porodične istorije, povezuje preko 260 godina. Posmatrajući svoju kćer, on zaključuje da njegove pretke i potomke vreme spaja u uzročno-posledičnu nit. U knjizi čitamo o ličnoj istoriji, o precima autora i njihovim životima, avanturama i strastima. U poglavljima u kojima priča o porodičnoj istoriji, koju čine uspešni lekari i naučnici, otkrivamo da je prva generacija koja je izgradila savremeno društvo Islanda tek devedesetak godina starija od naratora. Oni su bili svedoci promena koje su se izdešavale u svetu od Prvog svetskog rata do danas. Gledajući na taj način, sve što se desilo u ljudskom društvu u poređenju sa istorijom planete, iako obuhvata ceo vek, izgleda kao jedan dan. Društvo kakvo poznajemo traje u poređenju sa istorijom planete Zemlje kao treptaj oka. A u taj treptaj je stalo toliko toga, od razvoja industrije, preko atomske bombe do digitalne revolucije, da se čini neverovatnim da je tolika promena uopšte i bila moguća. Ali svedoci smo da je moguća i da nosi dalekosežne posledice.

• Ratnici duge: priča o počecima najvećeg ekološkog pokreta
• O konjima, ljudima i dva lica iste ugroženosti: Povratak Maje Lunde

Iako pisana publicističkim stilom, koji na trenutke odluta u naučni kada autor mora da iznese određene zaključke ili statističke podatke, knjiga „O vremenu i vodi“ je lektira koju svako ko ima savest mora da pročita. Njena fragmentarnost i metatekstualnost umnogome olakšavaju čitanje, a reference iz popularne kulture kao i poređenja sa poznatim književnim delima i uplitanje filozofije čine da čitalac može lako da nađe adekvatne odgovore na pitanja koja se analiziraju.

Cela knjiga pesimistično postavlja probleme, analizira i produbljuje potrebu za njihovim rešavanjem. Na kraju, Magnason nudi i moguća rešenja, a završno poglavlje optimistično nagoveštava da nada, možda, nije sasvim izgubljena.

Ono na šta upozorava knjiga jeste da svako zaviri u sebe, svoju savest i donese odluke koje će na mikroplanu pozitivno uticati na razrešenje krize u kojoj su se našli čovečanstvo i priroda. Dokle će svako od nas zatvarati oči pred činjenicom da ljudi zagađuju okolinu bez ikakvog ograničenja? Na jednom mestu Magnason kaže da priroda nema nikakva prava. Ona se posmatra kao neiskorišćena sirovina i ne postoji plan da se u krivični zakonik unesu sankcije za zločin protiv prirode – ekocid. Da li će čovek uništavati sve pred sobom dok se ne uvedu kazne i šta to govori o samoj prirodi ljudskog društva? Ili će se svako od nas zapitati šta može da uradi pa da stavovi izneseni u sledećem citatu budu opovrgnuti:

Ideološke rasprave između levice i desnice, liberala i konzervativaca, i dalje će postojati. Međutim, nijedan zakon i nijedna ideologija neće sankcionisati generaciju koja je svojim postupanjem nanela neprocenjivu štetu budućim generacijama. Mi od države očekujemo da ograniči individualnu slobodu i tako spreči da drugima nanosi štetu; velika greška demokratije jeste što nam ne pruža mogućnost da u obzir uzimamo štete koje će biti nanete još nerođenim generacijama. Poslovni interesi i ljudska udobnost stavljeni su iznad okeana i atmosfere, iznad budućih generacija.

(str. 214)

Autorka: Branislava Ilić

1. U članku objavljenom na prvi dan proleća, Dejan Lekić iz NEA za “Vreme” kaže da je 2023. godina bila najtoplija godina do sada, a da su prva dva meseca ove godine toplija nego 2023. što govori da se nešto zančajno menja. Ukazuje da to više nisu promene za 0,1 stepen, već su to razlike koje prevazilaze jedan do 1,5 stepeni, a to su bila predviđanja do 2050. godine. ↩︎

Podelite sa prijateljima: