O poeziji Katarine Sarić – pozicioniranje žene u društvu

Katarina Sarić je crnogorska pesnikinja srednje generacije. U Nikšiću je diplomirala crnogorski jezik i južnoslovenske književnosti i filozofiju, a u Podgorici magistrirala socijalnu politiku i socijalni rad. Od njenih brojnih izdanja, izdvajaju se roman S one strane svjetlosti (2011.), trilogiju Caligat in sole (2012.), roman Nađa uspori, zgazićeš pticu (2014.), roman Amputirani (2017.), zbirke pripovjedaka Gospođice teatralne (2017.) i Akutna ženska sedmica (2017.). Odnedavno Sarić se izražava najvećim delom kroz stihove. Prvo izdanje koje uključuje njene stihove, Personalni karusel šizofrena zbirka, u produktivnoj je kontrapunktalnoj (usp. Đurić 2017., str. 1), igri sa još tri crnogorske autorke, Tanjom Stanojević, Sandrom Đurbuzović i Marijom Krivokapić. Slede knjige poezije Kamijada i Kamiseja i SvejAdno mi je i ostale dijagnoze socijale.

Iz predgovora knjizi Personalni karusel – šizofrena zbirka

Polazimo od rukopisa Karatine Sarić. Njene pesme su uobličene kao monolog ili, zapravo, kao dijalog dva glasa, muškog i ženskog. Time autorka signalizira hibridni status pesama. Muški i ženski glas, mada artikulisani u nizu odvojenih pesama od kojih svaki ima svoj naslov, obraćaju se onom ženskom, odnosno muškom drugom.

Poezija, proza i drama često u središte lirske/narativne/dramske konstrukcije postavljaju heteroseksualnu ljubav i kompleksne heteronormativne ljubavne zaplete. Za potrebe poetskog modusa govora o heteronormativnoj ljubavi, naša autorka koristi dramski modus, koji se zato očituje kao hibridni spoj sa poetskim modusom. Čitajući ove pesme-monologe možemo rekonstruisati priču o ljubavi, neverstvu, žudnji i neuspehu u ostvarivanju ljubavne veze. Poetsko-dramski monolozi obiluju književnim referencama, od kojih bih samo pomenula Šekspira, koji se može shvatiti i kao autoreferencijalan čin autorke koja svesno radi u poetskom modusu sa drugim – dramskim – žanrom.

Književnost se definiše i kao mnemotehnika. Ovo je važno napomenuti jer autorka u monološki-lirski-narativ upliće reference na različite istorijske događaje od lokalnog značaja. Ali pre nego što se pozabavim referencama, napominjem da ova sintagma ukazuje na složenu posredovanost (uslovno rečeno) narativnog zapleta koji u procesu čitanja, koje uključuje vremensko trajanje i postupnost, pred našim očima pojavljuje kao mozaik, sačinjen od mnoštva narativnih fragmenata.

Pomenuti ljubavni zaplet se postavlja u geopolitički kontekst dramatičnih promena koje su se odvijale u nedavnoj istoriji crnogorskog društva, jednog od jugoslovenskih/postjugoslovenskih društava koja su stihijskim ratovima ulazila u postkomunističku tranziciju. Sećanje na nekadašnji zajednički kulturno-politički prostor, na značajan deo naše (jugoslovenske) zajedničke istorije, suptilno je utkano pominjanjem geografskih toposa tog nestalog geopolitičkog prostora, koji savremeni politički tokovi nastoje da obrišu. U tom smeru funkcioniše niz referenci, poput srpa i čekića koji su u konkretnom stihu povezani sa „vašom ’Novom’ revolucijom“; zatim se pominje nekadašnja zgrada „Pobjede“, Slavonija i Panonija, zakletva pionira Maršalu, Titova parada, itd.

Kada pesnici pišu poeziju, pozicija muškosti se podrazumeva kao norma, ali kada pesnikinje pišu, one često, ukoliko su rodno osvešćene, rade sa konstrukcijom roda. Najpre treba reći da je muški glas u poeziji dugo bio normativan, da su autori imali zagarantovanu hegemonu poziciju, te su s lakoćom mogli artikulisati i muški i ženski lirski subjekt. Žene su morale govoriti iz ženskog lirskog subjekta koji je po sebi u rodnoj hijerarhiji na polju poezije zauzimao inferiornu poeziju [pomenuću neslavno uverenje da žene nemaju umetnički genij i ne mogu proizvesti umetničku vrednost (Đurić 2009; str. 67-85)].

Tokom 20. stoleća pesnikinje su se izborile za pravo na autorski glas i za pravo da u poeziji mogu artikulisati i žensko i muško lirsko ja/lirski glas. Ovo pravo je iskoristila naša autorka artikulišući muški i ženski pesnički subjekt. Čineći to, ona ide korak dalje, tako što ova dva glasa dovode u pitanje demarkacione linije koje stereotipno odvajaju rodne pozicije iz kojih govore. Važno je naglasiti da se ovo izvođenje kritike rodnih pozicija odvija u crnogorskoj postjugoslovenskoj kulturi, koja se smatra jednom od tradicionalno najpatrijarhalnijih. Patrijarhalne kulture ističu muško junaštvo, a muški subjekt ove poezije govori o sopstvenom dezerterstvu u jugoslovenskim ratovima devedesetih godina 20. stoleća. Ženski glas isto tako (kao i muški) ističe junakinjinu snažnu poziciju koju opisuju kao zauzimanje muške subjektaske pozicije, a sve se to dešava, lirski subjekti nam objašnjavaju, u globalnom savremenom kontekstu u kojem žene gube ženskost, dok se stalno ukazuje na značajan aspekt savremene komunikacije koja se odvija posredstvom društvenih mreža.

Autorka pominje niz gradova od Njujorka i Moskve, do crnogorskih lokaliteteta, mapirajući kosmopolitski shvaćenu savremenost. Ona takođe ukazuje na lokalnu epsku paradigmu, koja sadrži i kritički stav i konstataciju stanja (“Čitao sam je kao poeziju naših crnogorskih gora / čistu žuboravu epiku“), a iskazan je i kritički stav prema mitskoj (herojsko-patrijarhalnoj) tradiciji plemena u kojoj se žensko shvata kao „tuđa večera“. Ipak, pošto je crnogorska poezija sad već neupitno u savremenoj (modernističkoj) paradigmi, odnos prema tradiciji je i kritički i ozbiljan i neutralan i pomalo parodijski – otuda pominjanje i usmene epske tradicije, posebno ženskih likova (veštica, Anđelija, Gojkovica…), kao i autora i likova pisane književnosti, poput Andrića i Lalića ili Anike.

Autorka: Dubravka Đurić

Više o poeziji Katarine Sarić i njenom književnom radu pročitajte u tekstu Marije Krivokapić Ženski kod u književnosti Katarine Sarić koji možete preuzeti OVDE.

Share