O pesničkoj knjizi „Svitanje melanholije“ – iskreno o tužnom osvitu

Marko Stanojević, Svitanje melanholije, Presing, Beograd, 2017.

Njegovu sam poeziju čitao putujući iz Beograda kući. Čitao sam je i noću sedeći na fotelji dok se sramežljiva lampa poigravala mojom senkom. Čitao sam je i po ne znam koji put u parku ovog nedavnog neprirodno toplog novembarskog podneva i samo mi je jedna misao prešla preko glave zatvarajući koricu ove setne i mudre pesničke knjige, a to je da su naše najdublje istine jedini naš Avalon, jedino naše pribežište.

Svitanje melanholije otvoreno objavljuje rat laži i tami. Mladi pesnik Marko Stanojević u svom talentu ima najveće oružje koje može da ima veliki kreativac i literat – njegovu ćutnju. Zato on ne mogavši da izdrži, a da ne označi da će pisati o njoj, o ćutnji, i još na početku knjige, na posveti piše: „Nečujni koraci koji nas vode ka suštini našeg bića, mimo naše volje i svesti da se uopšte krećemo, a blagodet ne bi bila, da smo u ovakvom činu, otvorenih očiju prisutni.“

Marko Stanojević nije naslovio svoju, iskreno opevanu knjigu, Osvitom melanholije, nego Svitanjem melanholije i to je semiotički indikativno zato što se on u svojim pesmama bavi lirskim i filozofskim tumačenjem znakova samog procesa intimnog prosvetljenja, ali kroz kontraverzu tišine koja u ovom pesničkom rakopisu nije defanzivna, nego je suptilno impaktna, upravo zbog svoje gustine i dobro dozirane tenzije. Sva tri dela ove pesničke zbirke su put preispitivanja samog sebe i kao pesnika i kao čoveka, a i kao ljubitelja/ljubavnika. Onaj koji voli, taj i piše, a i preklinje sebe kad upadne u mrak nesigurnosti i povodljivosti. Tako se mladi Marko Stanojević u prvom delu ovog setnog rukopisa pita da li se on uopšte bavi poezijom? I opet kontroverza. Ali savršeno produktivna. On, kao sočan i konkretan pesnik udubljuje se u svim svojim porivima da napiše poeziju i da je konačno oseti na sebi, na svojoj biti, na svom promišljavanju sveta. On je kao iskren pesnik posvetio vrlo domišljato preisipitivanje i stihu i hartiji i nadahnuću. Čitajući prvi deo ove pesničke zbirka vama stane dah kad se sretnete sa stihovima u pesmi „Nisam pesnik“:

„Lutnja je kristalni put,
Kad tlo je strah
Po kome hodam tražeći
Odgovor na samo jedno pitanje

Gde stanuje moje biće?“

(Nisam pesnik)

Njegov muk retorički postavlja to jednostavno, ali moćno pitanje na koje odgovara celom pesničkom zbirkom varirajući promisle kao valove na vetrovima ljudske neizvesnosti. Marko Stanojević svojim razmišljanjima o inspiraciji i nadahnuću kao spiritualnom prokletstvu ili možda blagoslovu, probada čitaoca kao mačem u srce. Spajajući ljubav i tugu u duhovni vrtlog, on pred nas otvara dušu na najiskreniji mogući način – bez prikrivanja u metafore i hiperbole … čisto i moćno:

„Svi smo jednaki,
Ali do jednakosti nismo došli,
Što na snovima ostane – smrt je,
I zato ću biti: pesnik ili ništa.“

(Pesnik ili ništa)

Drugi deo ove čarobne pesničke zbirke naslovljen kao „Vreme lutanja“ je upravo taj procesualni lirički spev podeljen u 36 pesama koje se vrlo tananim, ali impaktnim stihovima bave sebstvom, eklektikom ljudske spiritualnosti. Taj emotivni intertekst koji se uvek, u svakoj pesmi, pojavljuje kao čvrsta i originalna sentenca je pristan svim nedoumicama i preispitivanjima prožetim kroz dah melanholije. Pesnik se vrlo jednostavno bavi logikom smrti, epikom razuma, opasnostima mučnine, sa gustinom srži i naravno, grandioznošću tišine koju mi, kao ljudi uvek na vetrometini sudbine priželjkujemo kao parče hleba, kao uzdisaj, kao plač, kao slast. Ja bih ovaj drugi deo knjige okarakterizirao kao pesnikovo čistilište, njegovo skitanje po brdima unutrašnjeg preispitivanja, njegovo intenzivno traženje sebe kroz buru tišine u koju sve vreme pokušava da pronikne i da odgovori na vapaje svog nemirnog duha punog pitanja koja otvaraju sve više svetova i metafora za svoje pesme:

„Tonem u misao dublju od mora,
Tminu tamniju od mraka u tunelu
Dišem nemire koje seku dah,
I lepe čađ na krila vazduha.“

(Metafora patnje)

Pesnik Marko Stanojević strada da bi doživeo blagodat mira, da bi u tišini, u huku nedaća kroz koje zna da mora da prođe da bi ušao u dubinu sebepronalaženja, da bi kroz pronađeni smisao života otkrio gde u stvari ide njegova seta, njegova tuga, njegov bes, njegova proklinjanja. Taj težak put izrodio je nezaboravnu poeziju koja nas navodi da se usredsredimo na sebe, na svoja ćutanja, na svoj duhovni ekvilibrijum:

„odzvanjao je glas koji je govorio:

Sećanja blede sve dok misao
Ne zagrebe kandžama tišine
I život im da

U nežnosti crnog vina
Tražio sam ukus slobode
Iskopao najdublje oseć anje
Da bih rekao:

Čovek je ono što mu nedostaje.“

(Mučnina)

Mudra poezija ne iscrtava svoje najjezgrovitije stihove. Ona zrači kompaktnošću i nju jednostavno upijate u sebe, ne hoteći naučite je napamet. Takve su refleksije mladog pesnika čije misli verujem da još tragaju i time dokazuju da se potraga za smislom nikad ne završava zato što se menja era, a s tim i sam čovek, nego zato što se menja njegov način življenja i interpretiranja svega što je duhovno.

Treći deo ove pesničke zbirke vrlo logično ustupa mesto onom fluidu koji je krucijalan za čovekovo postojanje – ljubavi. „Ljubav je vaskrsenje“ – lakonski i egzaktno kaže mladi Marko Stanojević i time zaokružuje jedan segment pesama koji ljubavlju prilazi na jedan vrlo čudan način – kontemplativnošću. Tu, u toj neizrecivoj gami strasti i emocije, on nalazi dovoljno reči da opiše ljubav kako egzaltaciju srca, ali i kao promišljanje svoje spiritualne egzistencije. Kovitlac neizrecivosti za njega je samo intencija da „neizrecivo“ formuliše upravo tišinom kojoj se posvećuje još na početku knjige, ali je svojim tačnim i vrlo jednostavnim stihovima tu tišinu on pretvorio u nezaboravnu retoriku, jedan nama potrebni tok savesti odlično uramnjen u pesme koje ne možete da zaboravite. Tako je i ljubav našla svoje mesto u tišini koju on prebacije na hartiju, a sa hartije u naša srca:

„Da li si sreći zaključao vrata,
I predao ključ tuzi, uspevši
Da je nasmeješ
Gledao kako ljubav umire?

Znaš?

Život je svakodnevni susret sa smrću
Ali ako na svaki sastanak poneseš ljubav
Smrt će početi da se boji.“

(Razgovor)

Konačno, ova sjajna pesnička knjiga je arena borbe erosa i tanatosa, i to je opevano na način što se um i srce bore ko bi od njih pobedio smrt, a da to čoveku bude najveće ovaploćenje sa Bogom. Marko Stanojević ipak, kao što sam napisao, ne bavi se osvitom, nego „svitanjem“ melanholije zato što on život i ljubav shvata kao proces, a ne kao stanje. Zato je ova pesnička knjiga velika i njeni su stihovi nezaboravni. Uvek kad je pročitate nađete nešto što vam u stvari nije promalko, nego što je u značenju kompleksno i duboko.

Autor: Sašo Ognenovski

Share