O pesničkoj knjizi „Mutni nagoveštaj kiše“ Jelene Lengold, Arhipelag, 2020.
Da li se mi na neki način oslobađamo tuge ako se ugledamo na filozofiju koju nose stihovi, ako se možda i odlučno oslonimo na levitaciju metafore, ili neke druge stilske figure, koja nam na neki način relativizira tamna saznanja da je život krenuo nekim mračnim putevima? Čitajući poslednju pesničku zbirku Jelene Lengold, mi se uvlačimo u tkivo sumornosti i pokušavamo da preokrenemo onu konstataciju koju uvek odbacujemo, a to je da nam pogrešne odluke i sudbinske nedaće spremaju neko tužno poglavlje od kojega se moramo ili izvući ili živeti s njim. Sam naslov ove knjige govori o stanju na kojem uvek ostajemo neobjašnjivi i na nadolazeću tugu, za koju smo svesni da je se nikada nećemo osloboditi.
Jelena Lengold u ovim pesmama pravi vrlo mudru vivisekciju nivoa preispitivanja značajnih stanja našeg života. Ona vrlo pronicljivo opisuje neodličnost i nedokučivost analizirajući i svakodnevicu, a i sami smisao naše emotivne konstalacije:
„sada je to već neki tuđi život
detalji izmicanja blede i gube obrise
život koji kao da nisi živeo
još samo malo i pričaćeš o tome
još samo malo
i pričaćeš o tome šaljivim tonom
sa blagim osmehom predaje“
(„Zaborav“)
Lengold kao vrsna pesnikinja ovim stihovima se odvaja od svog duhovnog korpusa i pokušava da pogleda svoj životni poredak kao da se sva ta prošlost desila nekome drugom, i vrlo preciznim rečima govori o nemoći duha da nađe modus kako bi opravdao događaje koje su oblikovale ovozemaljski ciklus sreće, tuge, osmeha i jada. Taj iskorak od sebe je u celoj pesničkoj zbirci način da se pogleda na životne prekretnice kao na pobede ili na poraze. Sumorna je konstatacija da je „predavanje“ fragilnost duha koji nas prati na putu ka racionalnom i razumnom i uvek nam otvara zamke u koje vrlo često upadamo. Govori ona i o ljubavnim stranputicama i o nesrećnom krugu nevere od kojeg uvek počinju sve nesreće i sve zle sudbine. Jelena Lengold u ovoj pesničkoj zbirci koristi taj beli stih koji teče kao nabujala reka, sve jače i jače i sa sobom nosi neoboriv bes, neutešni plač i neizmernu sreću. Ovim stihovima ona govori i o večnoj borbi Erosa i Tanatosa, ali iz jednog modernog ugla gde se uzgred i banalnost bore sa dovitljivošću, gde se preispitivanja kreću ireverzibilno – od konačnosti ka početnim sumnjama:
„i danas već opravdano sumnjam da sam te izmaštala
iz puke dokolice, ustiskujući svoje lice u jastuk
kao da si baš malopre ležao na njemu
gledao u mene, očima velikim kao čitav život.“
(„Samoća, pesme koje nema“)
Previranja u ljudskom emotivnom miljeu su legitiman proces koji traje do kraja života. To ova mudra pesnikinja zna vrlo dobro i njeni stihovi osciliraju vrlo frekventno na toj putanji od maštanja i želje do razočaranja i samoće. Stihovi u ovoj pesničkoj zbirci se ne daju da budu uramljeni u nekakvoj suvoparnoj i dogmatskoj geometriji. Oni pulsiraju sa svojom lirskom eteričnošću i sa svojom stilskom poliznačnošću. Lengold svojim pesmama čija sentenca teče vrlo odlučno kao da je molitva, otvara i damare neobuzdane iracionalnosti zadirući ne samo u ljubavnu gamu, nego i u moderne bolesti ovog grešnog dvadeset i prvog veka:
„nikog ne puštaj i ne otvaraj vrata
dok ne budeš siguran da su pojeli svet o nebo i s nebom bogove
a zatim, ako to i dalje budeš želeo
izađi da pljuneš na njihov trag.“
(„Ne otvaraj vrata“)
Strah i nesigurnost su uzročnici svih duhovnih i materijalnih bolesti čovečanstva o kojima ona piše vrlo koncizno i sa velikim očajem. Konačno, osećaj sumornosti cele knjige se krije upravo u ovim stihovima, a sudbinske konstelacije su samo ramovi u kojima se kreće cela ljudska civilizacija koja, prema njenim stihovima uzaludno leči svoje rane koje vrlo sporo zarastaju. Čini se da je koordinata cele ove vrlo inspirativne pesničke zbirke upravo pesma koja nosi naslov cele knjige: „Mutni nagoveštaj kiše“. Metafora dana kao jezgro vremena koje najindikativnije označava brz prolazak života nosi glavnu filozofiju svih pesama ove knjige, a to je nemogućnost ljudskog duha da prati sve razloge i posledice sudbine. Želeći da imamo dan sa sobom, mi nemamo dan u sebi, je jedna od krucijalnih konstatacija dok čitamo ovu pesmu. Želeći da nađemo sebe u vrtlozima lažne sreće mi uvek postanemo podanici tuge i sumornih sati.:
„kad smo se napokon osvrnuli oko sebe
dan više nije bio tu;
izmigoljio se nečujno i otišao ko zna gde
da nekom drugom poklanja gusta popodneva
i mutni nagoveštaj kiše.“
(„Mutni nagoveštaj kiše“)
Osećaj sumornosti može da bude i bezrazložan. Jelena Lengold govori o dugom i dosadnom procesu svakodnevnog preisipitivanja, u više navrata besmislenim, kao i o gomilanju destrukcija od kojih se ne vidi nada, ona neviđeno potrebna nada kako bismo svi mi ponovo pokrenuli mehanizam osmišljavanja našeg bića. Dan o kojem priča Jelena Lengold je i godina, i decenija i vek. Dan je vremenski model koji svanućem podseća na rađanje, a sumrakom na mrenje, pa ga svi mi želimo imati kao dar, a ne kao prokletstvo. „Mutni nagoveštaj kiše“ se može shvatiti i kao vapaj za otkrovenjem u ovim neizlečivo letargičnim vremenima, kao jedan bistri pogled ka beskraju koji će možda izlečiti naš duh utonulog u crne misli i nesrećne ljubavi.
Pesnička zbirka Jelene Lengold prvenstveno inspiriše, najviše zbog njene refleksivnosti, zbog filozofskih sentenci pretočenih u stihove koji ne odlaze tako lako iz naših sećanja, zbog prave i vrlo kompleksne analitičnosti i zbog emotivnih kadenci koje nose vrlo važnu poruku, a to je da je posle svega ipak ljubav neuništiva i posle teške i duge kiše vazduh je svežiji i mi dišemo punim plućima.
Autor: Sašo Ognenovski
