Koliko ste puta u muzici nalazili nešto posebno magično, što prevazilazi prostor i vreme, uzdiže iz svakog znanog i objašnjivog egzistencijalnog iskustva u predele nedokučive sreće, strepnje, žalosti, straha? Nije li baš ova, od svih umetnosti, svojevrsni MEDIJUM, obdaren moćima da dočara – i začara? Šta nas to oduvek privlači misteriji, „kvalitetnoj stravi i dobrom, starom mraku“ (da parafraziramo književnicu Vesnu Aleksić), poigravanju nepoznatim silama? Je li to želja da ovladamo nedokučivim, spoznamo totalitet postojanja, prevladamo konačnost? Oprobavanje snaga i, Rastkovim rečima, hvatanje u koštac „sa silama nemerljivim”? Ili nešto treće?
Jasno je samo sledeće: bez upliva misterioznog, naši bi životi bili, takoreći, sasvim nezanimljivi. Otuda neprolaznost interesovanja za sadržaje o čarobnjaštvu, okultnom, iluzionarstvu, magiji, mitovima. Ono po čemu su se određene epohe naročito izdvajale bilo je naglašeno nastojanje da razbiju monotoniju svakodnevnice, večito ubeđenje mnogih generacija kako je baš njihovo doba „period opadanja.” U te svrhe, a uporedo sa napretkom različitih naučnih, religijskih i stvaralačkih pokreta kao odraza duha vremena, dolazilo je do mnogih interesantnih eksperimenata. Njihova veća ili manja mističnost, egzotika i elitnost oblikuju današnje viđenje takvih perioda i tema.
Spiritualizam
Misterija života i smrti ne prestaje da zaokuplja čovečanstvo, bez obzira na nivo njegovog razvoja. Spirit(ual)izam, vera u mogućnost uspostavljanja veze sa mrtvima, postojanje paralelnog „sveta duhova”, odnosno, specifično poimanje zagrobnog vida egzistencije, danas zvuči arhaično, pomalo smešno i prevaziđeno, ali jednako intrigantno kao u doba najvećeg uzleta. Prema ovom shvatanju, duhovi se nastavljaju razvijati i u mogućnosti su da odabranima, ljudima koji su ovladali opskurnim „komunikacijskim kanalima“, prenesu poruke i obelodane saznanja o onostranom. Razvoj i vrhunac pokreta obuhvata gotovo čitav jedan vek, između 1840. i 1930. godine, posebno kada je reč o područjima pod anglosaksonskim govornim i kulturnim uticajem. Popularizovan je među pripadnicima srednje i više klase, uglavnom visokoobrazovanim i pomalo ekscentričnim, koji su organizovali posećene i uzbudljive seanse. Slobodno se može reći da je prizivanje duhova, znatno pre nego što je „Atomsko sklonište“ pevalo o ponoćnim sedeljkama „uz stol na tri noge, bez ijednog čavla”, bilo nešto kao današnji dekupaž ili „tvitovanje“, prava pravcata moda. I više od toga – prestižni vid zabave za društvenu elitu (čak i u Beogradu, o čemu je pisao Simo Matavulj u svojim „prestoničkim” pripovetkama).
Cilj je bio prekoračiti granicu svesti i pojavnog sveta, izvući iz nepoznatog nešto korisno i novo. Usmerenje jasno ukazuje na vezu sa simbolizmom i modernom u umetnosti, jer je usmerenje koje ih je iznedrilo gotovo istovetno. Međutim, već krajem osamdesetih godina XIX veka, usled učestalih optužbi za prevare i šarlatanstvo medijuma, počinju da se formiraju zvanične organizacije spiritualista (i u tim okvirima poklonika posebnog ogranka, spiritizma), radi odbrane i ograđivanja od prostih zabavljača i lovaca na džepove lakovernih. Jer, najsnažnije „gorivo“ za okretanje spiritualnim seansama predstavljao je očaj usled gubitka najbližih, a ratovi posebno pogodni da ojačaju želju ožalošćenih za pokušajem stupanja u vezu sa pokojnicima. Tokom i neposredno nakon Velikog rata, interesovanje je obnovljeno sa još većim intenzitetom.
Primera radi, jedan od najistaknutijih sledbenika ovog učenja bio je čuveni pisac Artur Konan Dojl. Nakon što mu je sin stradao u ratu, tvorac Šerloka Holmsa pridružuje se londonskom udruženju „Ghost club“, osnovanom 1862. sa namerom da se bavi prvenstveno naučno utemeljenim ispitivanjima paranormalnih aktivnosti, te dokazivanjem ili pobijanjem teza o postojanju fenomena ove vrste. Jedan od članova pomenutog kluba bio je i Čarls Dikens, dok su, primera radi, seanse Italijanke Eusapije Paladino posećivali Pjer i Marija Kiri, a o popularnosti njujorških sesija da ne govorimo. Ipak, bilo je suprotnih težnji, a među najvatrenijim progoniteljima tobožnjih medijuma nalazio se veliki Hari Hudini.
Hari Hudini
Rođen je kao Erik Vajs, 1874. godine, u porodici mađarskog rabina, emigriraloj u Ameriku. Kao devetogodišnjak, sa svojim njujorškim drugarima „osniva“ dečji cirkus i predstavlja se kao Leteći princ. Ime pod kojim će se proslaviti, Hari Hudini, sastavio je kasnije, od svog američkog nadimka i prezimena francuskog iluzioniste Žan-Ežena Udana (Houdin), kome se divio. Karijeru započinje u vodviljima, a istinsku popularnost mu donose nastupi u cirkusu „Orfeum“ 1899. godine i evropska turneja koja je usledila. Proslavio se tačkama oslobađanja iz nemogućih situacija: od lisica, ludačke košulje, preko katanaca, do neprobojno zaključanih prostora, ništa nije moglo da ga zadrži. Postaje najveći iluzionista, predsednik američkog Društva mađioničara, pobornik autentičnosti i veštine, veoma živopisna ličnost.
Ovaj nesuđeni glumac i avijatičar svakom novom tačkom postavljao je izazove za obavezno pozivanu policiju, poput bekstva iz sibirskog zatvoreničkog voza prilikom gostovanja u Rusiji. Poigravanje i rizik činili su neizostavan deo njegove harizme i jedinstvenosti, pa tako danas postoje teorije da je bio tajni agent Skotland jarda, a glasine o obdarenosti natprirodnim moćima širile su su već u vreme najveće popularnosti. Hudini je drsko, samouvereno i istraživački radoznalo prkosio smrti (baš taj naslov nosi jedan od filmova koji se bave njegovom pojavom, „Death defying acts“ iz 2008. godine). Možda najčuveniju tačku, kojoj je ostao veran gotovo do samog kraja, uvodi 1913. i radi se o bekstvu iz tzv. „chinese water torture cell”, koje bi izvodio za svega tri minuta.
Nakon majčine smrti, Hudini se dvadesetih godina XX veka zainteresovao za spiritualizam. Međutim, otkrivši kako se u velikom broju slučajeva metode i tvrdnje posrednika zasnivaju na prevari, posvetiće se njihovom razotkrivanju. Zahvaljujući sopstvenoj dugogodišnjoj mađioničarskoj praksi i poznavanju trikova, ali i reputaciji izgrađenoj u relevantnim krugovima, procenivši da ima veće šanse za uspeh „bacio“ se na posao. Imao je običaj da maskiran posećuje seanse, a onda se u ključnom trenutku razotkrije i upre prstom optužbe u lažne vidovnjake i medijume. Na meti su mu se posebno nalazili oni kojima je polazilo za rukom da zavaraju čak i eminentne akademike. Kao član Američkog udruženja naučnika, ponudio je primamljivu nagradu od deset hiljada dolara onome ko bi uspeo da dokaže svoje sposobnosti. Naravno, nije bilo laureata!
Dokaze do kojih je došao objavljuje u knjizi „Mađioničar među duhovima”, a u poslednjim godinama karijere svoje nastupe koncipira i naslovljava prema načelu „ Tri predstave u jednoj: Magija, bekstva i razotkrivanje lažnih medijuma”. Neminovno navlači na sebe gnev mnogih, pa i svog dojučerašnjeg prijatelja, već spomenutog ser A. K. Dojla. Pisac je verovao da se i sam Hudini služi paranormalnim aktivnostima, pa na taj način „blokira“ rivale žigosane kao „lažnjake”. Svoja uverenja izneo je u knjizi „Na rubu nepoznatog“, a sukob prerasta u otvoreno neprijateljstvo, usled čega je Dojl postao jedan od glavnih osumnjičenih nakon Hudinijeve, do danas nerazjašnjene smrti, 31. oktobra 1926. godine. Zvanična verzija glasi: pucanje slepog creva, koje je, opet, bilo posledica neočekivanog udarca zadatog mu od studenta Gordona Vajtheda. Mladić je navodno želeo da odgovori na postavljeni izazov i isproba mađioničarev neverovatan prag izdržljivosti. Nezvanično, Hudini je otrovan arsenikom. Šta god bila prava istina, misterijom obavijen odlazak u večnost potvrdio je ambivalentni stav majstora iluzije prema spiritualizmu.
Jer, Hari se pre smrti dogovorio sa voljenom suprugom Bes da joj, nađe li kako je komunikacija moguća, pošalje znak u vidu tajnog koda, koji će samo njih dvoje razumeti („Rosabelle believe“, po oboma omiljenoj pesmi). U tom cilju, udovica će punih deset godina priređivati seanse na Noć veštica. Sa izuzetkom Artura Forda i njegovog, kako se ispostavilo, lažnog dekodiranja šifre (1929. godine), nakon poslednjeg bezuspešnog pokušaja Bes Hudini je 1936. konačno ugasila sveću kraj njegove slike, sa rečima: „Decenija je dovoljno dug period za čekanje na jednog čoveka“. Ovu noćnu seansu, održanu na krovu hotela „Knickerbocker”, pratila je snažna oluja praćena munjama i gromovima, koja je, kako su učesnici tek naknadno saznali, obuhvatila jedino područje iznad mesta gde se skup održavao. U godinama koje su usledile, tradiciju preuzimaju i čuvaju poštovaoci njegovog lika i dela, počev od četrdesetih proteklog veka.
Među filmovima inspirisanim Hudinijevom životnom pričom, izdvaja se „Hudini“ Džordža Maršala, snimljen 1953. godine, prema istoimenoj knjizi Harolda Keloka. Glavne uloge pripale su Toniju Kertisu i njegovoj tadašnjoj supruzi Dženet Li. Za razliku od stvarne priče, ovde je Hudiniju glave došao neuspeh pri bekstvu iz čelične kutije napunjene vodom. Akcenat je stavljen na nastupe i ljubav prema Bes, a upravo ovo ostvarenje i poznati pokušaji supruge da posthumno stupi u vezu sa Harijem, inspirisali su jednog progresivnog muzičara da stvori veliki hit, tačno tri decenije potom. Nije zgoreg ukazati na još jednu zanimljivost: kći Tonija i Dženet, takođe poznata glumica Džejmi Li Kertis, kasnije se proslavila horor-franšizom „Noć veštica“, datuma radnje koji je bio koban za Hudinija (kao i mladog glumca Rivera Finiksa).
O pesmi „Moonlight shadow“
Majkl Gordon „Majk“ Oldfild, britanski multiinstrumentalista i vršnjak filma „Hudini”, slavu je stekao 1973. godine albumom „Tubular Bells“. Danas kultna ploča na kojoj je daroviti Oldfild, svirajući više od dvadeset instrumenata, „prošpartao“ kroz raznovrsne žanrove, nagovestila je buduću skladnu kombinaciju progresivnog rok zvuka, folk i klasične, elektronske i ambijentalne muzike, na kojoj će se zasnivati buduća karijera muzičkog maga. Naslovna numera korišćena je u filmu „Isterivač đavola“. Kada se 1983. pojavio album „Crisis”, osmi po redu, automatski se izdvojila čarobno lepa numera pod poetičnim nazivom „Moonlight shadow“ (Mesečeva senka). Zahvaljujući spoju zvonkog vokala Škotlanđanke Megi Rajli, enigmatičnog teksta i prikladnog pratećeg spota, postaje najuspešniji singl u Oldfildovoj dugoj i uspešnoj karijeri, ali i predmet neprestanih polemika o značenju teksta i pozadinskoj priči.
Različite, neutemeljene verzije i maštovita tumačenja (pre će biti – učitavanja) povezuju je sa ubistvom Džona Lenona i iskustvom njegove udovice Joko Ono. Ima i onih koji u stihu „pogođen šest puta” prepoznaju aluziju na Linkolnovog ubicu, dok mnogi pronalaze priču o ženi koja je u snu videla smrt voljenog. Sam tekst je, ipak, krajnje jednostavan i jasan, a ono što „nosi“ radnju pre svega je njena tajnovitost: noć, okultno, prožimanje onostranog i realnosti trenutka. Početni impuls koji je nadahnuo autora, sastavljen iz priče o Hudiniju, seansama i filmu sa Tonijem Kertisom, pruža pomalo ironično osvetljenje, s obzirom na mađioničarev skeptični odnos prema spiritualizmu.
Oldfild je, kao što to obično biva, već imao spremnu melodiju i planirao da angažuje dugogodišnju saradnicu Megi na vokalima. Tekst nastaje u roku od par sati, a sam autor priznaje da je reči sklopio uglavnom nasumično, inspirisan pre svega filmom, ali, ne negirajući mogućnost podsvesne reakcije na vest o Lenonovoj smrti. U intervjuu datom Garetu Rendalu 1995. godine, Majk na pitanje da li je pesma aluzija na ubistvo Džona Lenona odgovara:
„Ne baš…pa, možda, kada se osvrnem na to, možda i jeste. Zapravo, stigao sam u Njujork te grozne večeri kada je upucan i smestio sam se u sedištu „Virdžin rekordsa“ u ulici Peri, svega par blokova od mesta gde se to desilo, verovatno se ušunjavši u moju podsvest. Isprva me inspirisao film koji sam voleo – „Hudini“, igra Toni Kertis, o pokušajima da se Hudini prizove nakon smrti, putem spiritualizma… Isprva je to inspirisalo pesmu, ali mnogo drugih stvari se moralo ušunjati bez mog svesnog znanja.”
Već uvodni stihovi pokazuju da ne može biti reči ni o Lenonu i Joko, niti o izgubljenoj ljubavi: „The first time ever she saw him…” Očigledno se radi o izvesnoj košmarnoj viziji stranca u opasnosti, izazvanoj možda hipnozom prilikom seanse, možda nekim drugim vidom povezivanja. To što muškarac promiče „zabrinut i upozoren“ ukazuje na opasnost, ozbiljnost situacije – dok „caught in the middle of a desperate fight” jasno razotkriva sukob, dvoboj. Lajtmotivski redovi „Carried away by the moonlight shadow” i “And (but) she couldn’t find how to push through“ otkrivaju osnovna obeležja i usmerenja pesme, ali je i dele na dve idejne polovine. Prva predstavlja lepotu i metaforičnost slika (mesečeva senka, šapat drveća, priroda koja oživljava u stanju slutnje, oplakuje i strepi), zamamnost atmosfere koja je prati, dok druga ukazuje na to da se junakinja našla u središtu tajanstvene priče (kao Kerolova Alisa: „izgubljena u zagonetki”), pa ne uspeva da prestupi granicu sna i jave, ovostranog i onostranog, da reaguje i pomogne. Ona je, naprosto, nemi posmatrač zločina i zato je pomirljivi refren jedino što može da izrazi. Jer, vizija prolazi, ostaju učesnici.
Temporalno pozicioniranje donosi početak druge strofe („Four a.m. in the morning”), uz još jedan dokaz da je reč o seansi i neočekivanu promenu posmatračke pozicije, počev od refrena: jer, „ona“ postaje „ja“ („I stay, I pray”; „I watched your vision forming”; „Will you come to terms with me this night?“). To može sugerisati uključivanje medijuma i usložnjavanje fokalizacije („but she couldn’t find how to push through“ – neuspeh povezivanja), dok video koji prati pesmu pruža osnova za ovakvu pretpostavku. Stihovi „Stars roll slowly in the silvery night“ oživljavaju veoma lepu sliku, kao i „The night was heavy and the air was alive“, dočaravajući sugestivnu, napetu atmosferu. Ženska osoba, naprosto, dograđuje posredovani doživljaj. Jasno je da je posmatrani muškarac nečija žrtva, ali, svedok nije u stanju da premosti zabranjenu distancu i razreši ukazano.
Već u refrenu, svetovi se mimoilaze, ali, bez mnogo žaljenja. Nada u univerzalnu, postmortalnu realnost gde će svi biti konačno sjedinjeni, isključuje bilo kakvu tugu. Sam po sebi čaroban, mesec i ovde ima važnu funkciju: njegova senka (ne slučajno, jer je reč o pojmu pratiocu privida) odnosi viziju, baš kao što svitanje razbija tajnu. Video u režiji Kita Makmilana ima dve verzije, dužu (prvobitnu) i skraćenu (za potrebe TV stanica). Sniman je na lokacijama Hetfild Hausa i Broket Hola, odabranim tako da doprinesu samoj priči i atmosferi usklađenoj sa rečima pesme. Poseduje kontrast topline, osvetljenosti, sigurnosti sobe u kojoj se nalaze izvođači i noćnog mraka, tajanstvenosti napolju. Pored ova dva, postoji treći prostor – soba u kojoj boravi žena medijum sa kuglom, ali i mogući četvrti, okvirni, a to je sovino oko kojim se otvara i završava snimak, koje obuhvata sve. Elementi okultnog potvrđeni su upravo prisustvom sove i kristalne kugle, a krimi-misterije dvobojem i nepoznatom okolnošću da se elegantna mlada žena u pola noći nalazi na otvorenom polju.
Utisak košmara upotpunjuju farsični detalji, pre svega „oživeli leš“ koji pokazuje da je reč o zabludi, zatim, tajni pogreb koji nagoveštava prisustvo kočije (pomalo asocirajući na završetak romana „Crveno i crno“), te blaga neusklađenost haljine devojke sa sugerisanom epohom. Ipak, najzanimljiviji deo, pretpostavka od koje smo naslovom ovog teksta želeli da krenemo, a koju reči pesme potvrđuju (da je u pitanju mimoilaženje paralelnih svetova bez dodira), predstavlja efekat prostornog usložnjavanja i neke vrste „priče u priči“. Sličan potencijal „kutija koje iskaču jedna iz druge“ u mini-scenama postigli su „Fleetwood Mac“ spotom za pesmu „Big Love“, snimljenim otprilike istih godina. Naime, kretanje kroz hodnike kuće, poređane sveće, nestanak lažnog „ustreljenog“ i vidovnjakinje iz prostorije tek nešto pre devojčinog ulaska, a pogotovo odražavanje svega u kristalnoj kugli, ukazuju na to da je reč o različitim vremenima, tj. da junaci priče ne postoje istovremeno, u istom prostoru. Završno umnožavanje odraza, najpre u kristalu, pa u sovinom oku, pokazuje utemeljenost teze o mimoilaženju i možda donekle opravdava neuspehe spiritualista?
Hudini je inspirisao još jednu britansku muzičku legendu, Kejt Buš, na snimanje pesme koja nosi njegovo ime i to (ko bi pretpostavio u ludo doba između Belle Epoque i Velike depresije?) upravo zahvaljujući povezanosti sa pojavom koju je onako vatreno proganjao…
Autor: Isidora Đolović
