Odlomak erotsko psihološkog trilera Savršen antitalenat za sreću Nebojše Milenkovića u izdanju Akademske knjige, Novi Sad, 2021.
Svi srećni pisci liče jedni na druge, svaki nesrećan pisac nesrećan je na svoj, jedinstven način. Ljudi često pitaju „za koga pišem“, i da li, počinjući rukopis, u glavi imam bar maglovitu predstavu njegovog idealnog čitaoca? Protivno pravilima književnog marketinga – uvek ih razočaram pošto, zapravo, ne pišem ni za koga konkretno. Čak ni za sebe. Kratko i jasno: pišem zato što moram, ne bih li iz glave izbacio slike koje me opsedaju. U poređenju s čitanjem – koje u sebi sadrži dozu užitka – pisanje je krajnje iscrpljujuć i mučan posao. To vam niko neće priznati, ali zbog očekivanja koje stavljaju pred njih, pisci uglavnom mrze svoje čitaoce. Kao što, s podjednakom strašću, iz dubine duše mrze i ostale pisce. Pogotovo uspešnije i talentovanije od njih. Naravno, to što pisci jedni o drugima misle ostaje u domenu neizgovorenog. I kad pohvalimo knjigu:
– Odličan ti je ovaj novi roman.
to činimo iz puke konvencije, koju lažno zovemo pristojnošću, pošto rečeno ne mislimo istinski. Knjigu najčešće nismo čak ni pročitali. Niti nameravamo. Književnost je jedina profesija kod koje je laganje zapravo vrlina. Dobar pisac zato mora posedovati urođenu sklonost ka preterivanju – odličan pisac može da bude samo patološki lažov. Berndhard recimo. Roman nije zamena za psihijatarski kauč, pa da u njega saspemo sve što nam je na duši. Dobar roman najviše treba da liči na film. U mom slučaju pravljenje sinopsisa, prilagođavanje tonaliteta i osmišljavanje zapleta mesecima otežava traganje za odgovarajućim naslovom. Ništa ne mogu započeti, ni najobičniji novinski prikaz – a kamoli roman – ako nemam adekvatan naslov. Naslov je lokomotiva bez koje kompozicija teksta ne može da se pokrene. Onda postanem opsednut početnom rečenicom. Kad to dvoje nekako skockam, u prvih stotinak stranica klupko teksta lagano se raspliće, konture priče sve su izoštrenije – no, umesto milosti uobličenja, tekst bi se sve beznadežnije davio u močvarama dosade. Sve što napišem bilo bi jednolično – kao da je u pitanju jedan te isti, cirkulišući tekst, čija je jedina svrha ta da obesmisli moj život. Težeći nabokovljevskoj viziji po kojoj najbolji siže literature svakog pravog pisca čini sâm stil, bio sam svestan da, ako nije praznik jezika – književnost neminovno postaje njegova agonija. Nijedna umetnost, književnost naročito, ne treba da postoji ako u sebi nema upisan osećaj za rizik. Hrabre knjige zato možeš da pišeš samo dok si mlad. Kao i naše društvo, blokiran između prošlosti koju ne umem da prevladam i budućnosti u koju ne uspevam da zakoračim, svestan sam da sve što pišem odmah natkrije dugačka senka mog prvog romana, Famoznog bicikliste, koji je te godine umalo dobio NIN-ovu nagradu:
– Objektivno, imali ste najbolji roman, ali još ste mladi, ima vremena za vas…
Čim sednem za sto, čujem reči kojima je predsednik žirija, veliki dirigent – nazvan tako po ambiciji da gospodari kulturnom scenom – tokom slučajnog susreta u bašti Šumatovca „obrazlagao“ nepravdu koja mi je naneta. Čujem i svoj odgovor, koji mi jednako odzvanja u glavi, pošto tad nisam imao hrabrost da ga glasno izreknem:
– A ko vama daje pravo da određujete godine pogodne za društveno priznanje? I šta biva s društvima koja nisu spremna da tu vrstu priznanja ukažu mladima?!
Sebi delujem kao dinosaurus, gajen u veštačkim uslovima, neprilagođen imperativima novog vremena, čija je osnovna karakteristika da gazi sve pred sobom. Osobito one preosetljive i slabe. Dok su nagrađeni roman i njegov autor zaboravljeni već nakon nekoliko meseci – knjiga je bila mrtvorođenče, i nijedna Nagrada nije joj mogla udahnuti život – Biciklistu su prigrlili čitaoci, obezbedivši mi status kultnog pisca. Uz večiti apendiks kako je “reč o knjizi koja nije dobila Ninovu nagradu”. Ako već rešite da budete pisac, morate steći dar za relativizaciju neuspeha – te sam papagajski ponavljao kako se knjige ne pišu za nagrade već za čitaoce. Tek, nedobijena nagrada obeležila mi je život. Gde god se zadesim, čuo bih došaptavanja:
– Eno Bicikliste!
Po pravilu, našao bi se neko da započne priču „o nepravdi koja mi je naneta“. Znani, jednako kao i neznani, zaverenički bi dobacivali:
– Vaša je knjiga ipak bila bolja!
Čitav cirkus oko Ninove nagrade toliko mi je išao na živac da sam počeo izbegavati javna okupljanja. Najpre sam batalio pozorište – zatim i sve ostalo. Postao sam toliki mizantrop da više nisam izlazio iz kuće. Kad se gorčina stišala a rane malo zacelile, rešio sam da budućim romanima u tom banalnom igrokazu više ne učestvujem. Ako mi Nagradu nisu dali tada kad sam je objektivno zaslužio – samoizlagati se osveti proseka, večitim sedenjem u njenoj čekaonici, poniženje je na koje ponosni ljudi ne treba da pristaju. Frustriranost sam hteo prevazići time što bih je pretvorio u tekst. Naime, započeo sam roman o piscu koji bi srpsku književnost zadužio time što bi likvidirao članove Ninovog žirija. Stvar je, naravno, trebalo izvesti tako da deluje kako likvidacije nije izvela jedna, konkretna osoba – već organizovana teroristička grupa, čiji je strateški cilj trajno ukidanje same Nagrade. Moj je junak na buvljaku nabavio i revolver s kojim je, stežući ga u džepu mantila, nedeljama špartao ulicama gde stanuju članovi žirija ili okapavao ispred kafana u koje su voleli da zalaze. Kad bi se s nekima od njih suočio oči u oči, na korak od ostvarenja svoje misije, umesto odlučnosti neophodne da povuče oroz, počinjao bi da se koleba: da li da prvo puca u leđa ili možda treba odmah pucati u glavu? Sve dok naizgled nebitan detalj nije okrenuo stvar. Shvativši, naime, da se ljudi mogu likvidirati na razne načine, te da je moralna diskvalifikacija često ubojitija – članovi žirija počeli su padati jedan po jedan, poput loše naređanih čunjeva u provincijskoj kuglani. Manipulišući voajerskom zluradošću književne čaršije i kanibalističkim instinktima ovdašnjih medija, u večnoj potrazi za friškim skandalima – bezbedno zaklonjen plaštom pouzdanih izvora – egzekucije sam vršio sa sadističkom preciznošću, na kojoj bi mi pozavideli i najbolji strelci. Ni najpronicljiviji detektivski um ne bi povezao da se iza novinskih napisa o nepriličnoj lezbijskoj avanturi, potom i bračnom brodolomu poznate TV kritičarke, prebrzoj vožnji i saobraćajnom udesu koji je u pijanom stanju počinio urednik uglednog prestoničkog časopisa za kulturu i društvena pitanja, storije o nepriličnim finansijsko-političkim aranžmanima naše rediteljke i romanopisca, koja pledira na ulogu moralnog arbitra, ili pak skandala sa stotinama sati zaplenjene dečije pornografije, pronađene u laptopu slavnog sociologa kulture, krijem upravo ja. Onaj za kog i dalje nisam nalazio adekvatan pristup bio je veliki dirigent kom je, kanda, ipak sledovao metak.
Pogledajte i 68. NIN-ova nagrada: romani u užem izboru
Svestan udela autoprojekcije, čitajući Kunderinu Besmrtnost, naprasno sam shvatio da veliki češki pisac nimalo ne greši kad konstatuje kako je važno da svoj revolt ne ispoljavaš samo pisanjem romana, koji ti ne mogu doneti nikakvo zadovoljenje – već konkretnim činom! Zaposevši moju svakodnevicu, priča o knjizi sve se manje ticala same literature. Poput vudu vračeva, imena članova žirija sricao sam naizust u samotnjačkim šetnjama – sladostrasno iščekujući trenutak u kom će srpska književnost postati istinski slobodna. Kad nekog od njih spazim na TV-u, doslovno vidim i njihove lobanje prosvirane mecima – sa sve prosutim mozgovima i krvlju što se, poput boja na Polokovim platnima, rasprskava svuda naokolo… Dostojevski nimalo ne greši kad konstatuje kako spokoj ubice predstavlja spokoj čoveka pomirenog s vlastitim demonima. Izvršiti ubistvo jednostavnije je nego biti ubijen – te sam revolver nabavio i sâm. Zbog jednostavnosti rukovanja odlučio sam se za beretu 92. Etičku neprihvatljivost čina ubistva pravdao sam raskinutim prijateljstvima, propalim brakovima i uništenim životima, prouzrokovanim demonskom prirodom Ninove nagrade, koju je trebalo ukinuti još onda kad ju je, progonjen palanačkom zlobom, vratio Danilo Kiš. Pošto forsira nacionalizam ili mondijalizam (zavisno od konstelacije lobističkih snaga), Ninov žiri najveću štetu ne nanosi ni jednima ni drugima – već upravo onim piscima koji ne žele da se svrstaju ni u jedan od ova dva nepomirljivo sukobljena ali i nedokučivo isprepletena tabora!
Nebojša Milenković (1971), muzejski savetnik, kustos, pisac, bloger, građanski aktivista. Objavio šest zbirki pesama, knjigu priča „O Harmsu i drugim demonima“ (2016), istorijsko-umetničku studiju „Zvezda i njena senka – Ikonografske predstave zvezde petokrake u umetnosti socijalističkog i postsocijalističkog društva“ (2006), umetničke monografije o Slavku Matkoviću (2005), Balintu Sombatiju (2005), Vladimiru Kopiclu (2007), Vujici Rešinu Tuciću (2011), Slobodanu Šijanu (2013), Božidaru Mandiću i Porodici bistrih potoka (2015) i Iliji Šoškiću (2018, sa Zoranom Erićem). U izdanju Akademske knjige objavio romane „Nešto što strašno podseća na život: Kratka istorija letenja u Subotici“, 2019. i erotsko-psihološki triler „Savršen antitalenat za sreću“, 2021. Živi u Novom Sadu sa suprugom Suzanom Vuksanović, ćerkom Nikolinom Aleksandrom i mini-šnaucerkom Lilly.
