Nova knjiga Žarka Lauševića uskoro u prodaji

Posle nezapamćenog uspeha književnog prvenca Godina prođe, dan nikad, u izdanju Novosti, pred čitaocima je treća knjiga glumca Žarka Lauševića – Sve prođe, pa i doživotna. Izdavač je, kao i prethodne Druge knjige, izdate u rekordnom prvom izdanju od 100.000 primeraka, beogradska Hipatia.

Pisac Laušević se u novoj knjizi predstavlja kao autor dramatičnog štiva koje spada u vrhunske zapise dnevničke literature. On je 30 meseci u zatvoru Zabela, osuđenik broj 28375 koga pogrdno zovu Glumac i koji vodi svoje potresne beleške. Život na robiji nije predvidiv, i često je neverovatan, ljudi su surovi i neuhvatljivi. Žarko je bolno iskren u preispitivanju svog udela u krivici zbog koje je lišen slobode, vapi za svojom ljubavlju, Anitom, za decom, za roditeljima. Dirljivo je njegovo opraštanje od oca, ubedljiv je kada otkazuje punomoć svom slavnom advokatu, briljantan u svojoj završnoj reči na sudu. Koliko god priznaje kad klone i kad ne vidi ima li sutrašnjeg dana, toliko je ciničan i duhovit kada za to ima povoda, pa filmski dočarava svoje junake, među kojima su i kolege koje ga obilaze, jedan od njih dobri i dragi Josif Tatić.

Knjiga Sve prođe, pa i doživotna je uzbudljiva dokumentaristička proza u literarnom tkanju koja se teško ostavlja do poslednje stranice, a u prodaji će se naći od 21. decembra, navodi se u saopštenju.

Iz predgovora književnice i rediteljke Vide Ognjenović:

Na stranicama nove knjige Žarka Lauševića: Sve prođe, pa i doživotna nalazimo bespoštedno strogo vođene i dosledno beležene razgovore sa samim sobom. Te Lauševićeve, do surovosti precizne vivisekcije sopstvene pozicije u dosuđenoj krivici, autentičnom misaonom oštrinom i smelim zahvatima u samo srce činjenica, čine ovu knjigu izuzetnom. Njena snaga je u tome što je bez bolećivosti, što ne zamagljuje, ne mami sažaljenje, ne pozira, već razotkriva i ne uzmiče pred suočavanjem. Zbog tog sasvim neobičnog autorskog stava, ova bi dnevnička knjiga, verujem, prošla i najstrožiji izbor za listu vrhunskih u svojoj književnoj vrsti…

Dok slika ikonu za rukovodioca zatvora, zatim portrete svojih roditelja, beleži u dnevnik da se na čudan način oseća kao da je neko drugo biće dok to radi, kao da nije ni ovde ni tamo. A onda ga neke pojave surovo vrate unutar omeđenog kruga… U dnevnik je upisao koliko mu je značio telegram Mire Stupice kojim mu čestita novu 1997. godinu… ali i žal što ga nisu pustili na sahranu dobrom i prisnom starom prijatelju, glumcu Pepiju Lakoviću, koga je od milošte zvao — “oco”… I još je mnogo toga poverio Dnevniku na jedinstven način, bez patetike, bez lamenta, bez vazda spremne dežurne suze u grlu i šaržiranog efekta. U celosti navodi neke neodoljivo zgodne događaje sa kolegama glumcima koji mu dolaze u posetu, divne očinske razgovore sa decom, pisma Aniti, rodbini i prijateljima, kao i ona koja šalje, uz molbe za obnovu suđenja i druge advokatske intervencije. Isto tako upisuje poneki autentični dijalog sa zatvorenicima, kao ovaj:

– Žare, ti si dobar, ne valja ti to.

– Ovde su svi dobri.

– Niko ovde nije dobar, ti jesi.

– Jok ja. Samo se pretvaram. Diplomirani glumac.

Share