Nikuda ne idem, Rumena Bužarovska, Booka, Beograd, 2019.
Zbirka priča Nikuda ne idem Rumene Bužarovske je književni doživljaj s kojim možete bez žaljenja da propustite sve vozove i sve autobuse. Ova knjiga sa sedam sjajnih priča odvojiće vas od svakodnevice govoreći upravo o toj svakodnevici, tematizovane pustom željom svakog od nas da odemo iz ove nedođije i da budemo srećni i zadovoljni kao nikad do sad. Ali gde? Na kom mestu? Ko nas čeka tamo? Šta ćemo raditi? Koga ćemo voleti? Na koga ćemo se naljutiti? Kako bismo progovorili, a da nas ne osete da nismo odatle? Koga imamo da posetimo, a da je naša krv? S kim ćemo podeliti uspomene i kome ćemo prepričavati smešne doživljaje? Konačno, koga ćemo da sahranimo i koga ćemo da oplakujemo?
Rumena Bužarovska je preokrenula sliku raja kao pribežište od sivila i neizdrživosti u kontradiktornoj zemlji kao što je ova koju gazimo s čijim se nedoličnostima i nelogičnostima srećemo u svim našim komunikacijama i delovanjima. Kao spisateljica velike perceptivne moći i sa izvanrednim stilom s kojim u svojim pričama prenosi sve događaje, Rumena nam priča ono što našinci neće da kažu kad se vrate iz raja nazvan „tuđina“. I štaviše, ona nam tu „tuđinu“ donosi ispred nosa unoseći nas u jedan svet koji je za nas kulturalno redundantan, a naši napori da budemo „kao on“ ili „kao njih“ su persiflažno smešni, ali i ironično gorki.
Nikuda ne idem je pravi naslov za ovih fantastičnih sedam priča, koje otvaraju galeriju likova čija neodlučnost i nezgrapnost su jedan vid socijalno destruktivne „teorije slučaja.“ Čitajući ove priče, pred očima mi je izašao komad nedavno preminulog Gorana Stefanovskog „Tetovirane duše“ u kome već ostareni Koljo koji živi u Americi sve vreme nosi svoj kofer sa sobom spreman da se vrati u Makedoniju, ali nema hrabrosti da to uradi. Kao što su on i Altana i Cibra i Klodija, pa i izluđeni Strezo ceo svoj život proveli „ni tamo ni vamo“, tako je i Jelena rastrgnuta između emocija prema rodnom kraju gde je otišla da vidi svog oca koji je na samrti, i života preko okeana gde očigledno ne može da se prilagodi (Sisa), tako i jadni Riste ne može da se pomiri sa sudbinom njegove izgubljene familije i iznevere njegove supruge u Melburno (Tu sam. Nikuda ne idem), tako su Sofija i Ivan samo smešna priča manifestirajući svoju uspešnost i pritom stavljajći na tacnu svoju sirovost (Meduza), tako i supruga i dete tenzičnog Vlade pokazuju svu svoju tupavost pokušavajući da prihvate sve ono što njima nudi Feniks u Arizoni kao svoj dom (Čeroki crvena), i konačno, takva je i farsična pretstavica u Američkoj ambasadi gde jadna Vesna, čiji je brak na staklenim nogama, pokušava da bude u istom raspoloženju sa suprugom američkog ambasadora (Osmi mart).
Makedonska literatura je puna delima koji su posvećeni ekonomskoj i prisilnoj emigraciji Makedonaca u zapadni svet. Rumena Bužarovska je u ovoj zbirci priča koja eklatantno određuje diskurs još u samom naslovu Nikuda ne idem uhvatila sve žudnje, intencije, želje, patnje i bolove u sasvim drugom toku, u jednu letargičnu fresku čiji je identitet savršeno poznat svima, jer svi mi jedemo iz duhovnih mrvica koje nam nudi ovo podneblje i nažalost, privikavamo se glađu koja rađa samo tremor i tenzije. Spisateljica duhovnu bedu likova ove zbirke priča oslikava na jedan duhovit, ali farsičan način koji odlično korespondira sa detaliziranim narativom koji jednostavno upija ovu knjigu u nas i navodi nas da živimo sa tim likovima i da ih zamišljamo verujući da su tu, pored nas, i da se oslobodimo osećaja da ne prepoznajemo u nama tamne socijalne i društvene mazohizme za koje ne možemo da nađemo leka.
Doživljavajući emotivno ovu prelepu zbirku priča prvi put pronalazim u sebi pomešane osećaje, i dok se smejem, njena priča izvuče i po neku suzu i uistinu, stanem posle svake pročitane priče, uzdahnem i produžim da čitam. I stvarno, kao i kod „Mog muža“, zatvaranjem zadnje stranice, osećam da mi ovaj književni događaj nije dovoljan. Iskreno hoću još, još ovakvih neverovatnih priča koje me navode da plačem dok se smejem i da mi priguši smeh povremeni tihi jecaji koji su se mahom prikrali. Priče Rumene Bužarovske teraju nas da priznamo sebi neke stvari i zato njene knjige su nama kao ispovest, kao duhovna evaluacija čiji su rezultati poražavajući. Konačno, vrlo je teško biti samokritičan, a to možemo samo u društvu knjige Nikuda ne idem.
Zašto je ova knjiga sasvim različita od ostalih knjiga koje se bave makedonskom emigracijom? Prilagođavanja naših na zapadu i njihovo preinstaliranje u druge karaktere, u hibridne identitete sa pomešanim emotivnim i duhovnim konstelacijama, u ovoj knjizi je zamenjeno bazičnom nemogućnošću ulaska u tu gamu kulturološke hibridizacije ili nemogućnošću da se izađe iz nje u jednostavnost i iskrenost ovog našeg tradicionalnog miljea. Tu je revoluciju u svetskoj dramaturgiji započeo Semjuel Beket pre tačno šezdeset godina pišući svog Godoa gde se glavni likovi suočavaju sa razornošću nihilizma u njihovim životima. Taj veliki autor je isto to radio i sa svojim romanima „Neimenjivo“ i „Moloa“, a priče Rumene Bužarovske to rade upoređujući nihilizam „tamo“ i nihilizam „ovde“. Jedna savršeno dobro koncentrisano poređenje u kojem su svi likovi građeni s tim modusom, ali sa jednom dosta živom humornom glazurom koja nas i te kako navodi da se zamislimo, tačnije, navodi nas da pomislimo na katastrofičnost civilizaciskih i demografskih oscilacija koji, rekao bih, na naš život deluju kao dugotrajni „džet leg“.
Ova spisateljica, u svojim pričama vrlo mudro za svoju koordinatu odabira familiju, bazičnu komunu koja je najvažnija za osmišljavanje nečijeg života. Relacija supružnika u svim pričama je devastirana na najrazličitiji način i to implicira isključivu kompleksnost problema prekoračenja ka drugim civilizacijama, kao bekstvo od problema koji se naplaste na ovu haotičnu i sirovu civilizaciju na čije bolesti ostajemo imuni najviše zbog naših korena. U ovim relacijama vrlo je interesantna uloga dece, kojih u svim pričama ima u najrazličitijim uzrastima, i svi imaju jedan neorealistični odnos ka raštimanim situacijama bilo da se oni događaju u „tuđini“, bilo da se oni događaju sa ljudima sa „tuđine“ ali na ovom tlu. Od male Anfise u prvoj priči „Vaza“ koja samo spava, ali je jedan vrlo važan element u relacijama dvaju bračnih parova od kojih jedan ne može da ima decu, do male Eve u rukama zbunjene Jelene čija uznemirenost postaje amblemska u široj društvenoj uznemirenosti „rodnog kraja“ do maloga Mateja koji projektuje očev tenzični odnos ka zapadnoj civilizaciji u „Čeroki crveno“ pa sve do tinejdžera Džordži u „Meduzi“, dete ambicioznih roditelja koje živi u svom svetu ne želeći da shvati ambicioznost svoje majke, „hibridizirane“ Makedonke, i otkriva tajnu koju ona neće da kaže; i do studenta Vojdana haotične Vesne iz „Osmog marta“, koji svoju otuđenost od svoje disfunkcionalne familije u kojoj živi doživljava kao životnu filozofiju na koju se jednostavno prilagođava ne želeći da čuje za ambicije njegovih roditelja da se on razvija negde po zapadnim zemljama; pa sve do odraslih Ivane u „Kapinama“ i razočaranog Risteta u „Tu sam. Nikuda ne idem“ koji su isto nečija deca, a koji su već osetili gorki ukus „dolaska i odlaženja“ u drugim civilizacijama, ukus nesnalaženja prilikom prekoračenja preko okeana. I mi se tu susrećemo sa jednom galerijom izdanaka koji imaju sasvim drugačiji odnos ka „raju na zemlji“, ka drugosti i društvenoj promenljivosti. Oni kao deca nisu pošli nikuda i konačno niko ih nije ni pitao žele li oni da nekuda odu. Oni pokušavaju da ove traume konzumiraju kao metabolitički proces i to u njihovom ranom životu stvara prilično apsurdne nuspojave koje konačno dovode u pitanje problem pripadnosti.
Kad konačno nekako uspemo da sublimiramo impresije nakon čitanja zbirke priča Rumene Bužarovske, doći ćemo do teške konstatacije da je ovo, u stvari knjiga posvećena problemu pripadnosti, našoj korenitoj tradicionalnosti koja nije samo folklorna patetika, nego je konglomerat načina promišljanja i načina konzumiranja materijalnog i duhovnog bogatstva koga definitivno ima, samo se mi pravimo da ga ne vidimo.
Isto onako kao što možemo da propustimo neke stvari dok se zadubimo u ovu sjajnu zbirku priča, mi postajemo svesni naše eklatantne prisutnosti u trenutcima kada smo duhovno odsutni i emocionalno devastirani. Ova knjiga je upozorenje, ali je i lek i ja ću je definitivno čitati i po treći put samo da bih pogledao šta još ima unutra, a ima mnogo mudrosti, mnogo kreacija, mnogo talenta, i mnogo, mnogo života.
Autor: Sašo Ognenovski
