Prikaz knjige: Nigdje, niotkuda, Bekim Sejranović, Booka, 2020.
Među najzastupljenijim temama koje pokreću na razmišljanje, zatim i na pisanje nalazi se: potraga za samim sobom. Katkad se čini da toga u životu i u književnosti ima previše, ali pitanje ko smo i kome i čemu pripadamo gotovo uvek ostaje otvoreno, pa je i razumljiva čovekova potreba da svejedno pokuša da dokuči sebe i da pronađe ili istraži vlastiti osećaj pripadnosti. Kada se ova tema ozbiljnije razmotri, nikome se i ne sme uskratiti mogućnost da se zapita ko je i otkuda je.
Pa tako ni Bekimu Sejranoviću, ili možda – ponajmanje njemu.
Njegov roman „Nigdje, niotkuda“ ovenčan nagradom Meša Selimović još 2009. godine, već u naslovu najavljuje ključne stvari koje će se produbiti na tih dvestotinak stranica: zatičemo junaka koji se nigde ne (pro)nalazi i koji, iako zapitan nad tim otkuda dolazi, do kraja ostaje u snažnom i bolnom osećaju nepripadanja.
Naratora ovog romana i ujedno glavnog junaka na samom početku srećemo na dženazi, odnosno sprovodu njegovog amidže Alije. Upravo tada kreću sve dalje uspomene i (pri)sećanja koja se kotrljaju po njegovom umu i upravo sa tog mesta saznajemo odakle je naš junak i odakle počinje njegova priča. Kratak i ugrubi pretres njegovog života posmatran kroz genealošku i geografsku kartu izgleda ovako: odrastao je u Bosni, u Brčkom, sa dedom i babom (jer su se roditelji razveli i nastavili svojim putem koji se samo u određenim, ali nedovoljnim trenucima dodirivao sa njegovim), tinejdžerske dane provodio je u Rijeci, potom tokom ratnih godina otišao je u Norvešku i u ovim stranicama otkrivamo i kako je izgledao njegov život u egzilu. Još od detinjstva upoznat je sa samoćom.
„Ja sam se često igrao sam, jer nisam imao sa kim.“
Shvatamo vrlo brzo, tokom tog sporog koračanja sa sprovoda (kojih će u tokom romana biti još tri) da mesta na kojima je živeo i na kojima je pokušavao da se skući nije bilo malo, dok je osećaj da se najzad negde osetio na svome svuda izostao. Od malih nogu susretnut sa napuštanjem i samoćom – ostavljen da živi kod babe i dede, dok su se susreti sa roditeljima svodili na gostovanja, posete, i sitne pokušaje zajedničkog života, usadili su u glavnom junaku traumu koju toliko duboko mogu da utisnu samo razdvojenost i samoća, a koja je ključni faktor za razvijanje osećaja nesigurnosti, nepoverenja i izopštenosti.
Mnogo je mesta u kojima se obreo, mnogo događaja, a našem glavnom junaku, za kog smo načas sigurni da je sam pisac, a u narednom trenutku verujemo da je to neko posve drugi, nijedno od njih ne postaje dovoljno važno da bi se u njemu odomaćio i opustio.
„Život otrpljen u nekakavim privremenim smještajima, domovima, prihvatnim centrima, hotelima za samce, poluprivatnim sobama. Vječne selidbe sa jednom kutijom knjiga i jednom torbom odjeće.“
Suštinska otuđenost i udaljenost od svega za ovog junaka nisu nepoznata stvar. Uočio ju je već u detinjstvu. Odmalena zna za „slučaj“ strica Alije, pa se može zaključiti da nije slučajno što sve kreće baš sa Alijine dženaze. Taj čovek i nije pravi amidža, prisvojen je i deo je familije, ali je neko ko je „drugačiji, malo na svoju ruku“, koga ne drži mesto, ko odlazi, dolazi, ne ostaje, što višeznačno upućuje da dodirne tačke između ovih dveju sudbina postoje i da ih prepoznaje i glavni junak… Iako pratimo njegova kretanja, uspomene, lično od njega dobijamo odbleske prošlosti, uprkos tome što nas ne lišava blesavih i sirovih pojedinosti, iako nailazimo na odviše ličnih trenutaka, shvatamo koliko je dubok osećaj usamljenosti u njemu, i naslućujemo i da neki deo suštine ostaje neispričan, nedokučen.
- Ljudi bez grobova: Nedokučiva Goldbahova hipoteza
- Pisac kretanja: tokovi unutar i oko dela Džejmsa Džojsa
Zbog svega što je prošao, i činjenice da se svejedno nigde nije pronašao, ne iznenađuje odluka glavnog junaka da se vrati – najpre u Hrvatsku, potom u Bosnu. Međutim, ti pokušaji ostaju bezuspešni. Novi susreti sa svetovima i gradovima i selima iz kojih je potekao, koji su mu nekada delovali iole bliski, makar dovoljno da se odvaži na povratak, više nisu oni koje prepoznaje.
„Koračam, eto, nakon svega tom ulicom. Jedinom ulicom koju sam nekad mogao nazvati svojom. Ali ništa više nije isto, ni ja ni ulica. Ulica je promijenila i ime, a meni je još jedino ime ostalo isto.“
I ne samo to, nego i emocije koje se pokreću svim tim sećanjima, na neki način se gase, kao i životi svih tih ljudi koji su nekad boravili tamo. U jednom času junak u Brčkom uviđa da „tamo nema više nikog kome bih mogao otići na dženazu“. To nam govori da je i malena pomisao da je nekad nečemu pripada otišla u sigurnu i nepovratnu prošlost. I da je ostao sam sa osobom, mada i sam sebi deluje nepoznato.
„Pokraj mene promiču ljudi, djevojke, mladići. Nikog ne poznajem i drago mi je zbog toga. Zapravo, umirem od straha da bi netko mogao zastati i pozdraviti me. Prolazim uz izloge prodavaonica zatamnjena stakla kafića. Ponekad bacim pogled na neko staklo i vidim svoj odraz u njemu. Čudim se što još uvijek prepoznajem to lice.“
Kao što je osećaj pripadnosti neprisutan, nepronađen, tako je i samo pripovedanje nepouzdano – čitalac je na mahove uveren da čita apsolutnu istinu i autobiografiju, dok u nekim delovima uviđa hiperbole i otkriva laži kojima se glavni junak služi da bi nešto postigao, što i sam priznaje i od čega ne beži.
Takva naracija potpuno se uklapa u ličnost koja je u centru zbivanja romana – ako postoje jasnije asocijacije i linearnost u kazivanju života, to bi onda značilo da su uspostavljeni red i preciznost, međutim, tome nema mesta u priči o čoveku koji ne uspeva da se pronađe, opiše i poveže. Rasuta linearnost iliti nelinearno i isprekidano pričanje o jednom životu teže se prati, ali je potpuno u skladu sa svim tegobama koje tište i samog junaka.
Ako se vratimo na početak, u ovom slučaju na naslov romana, uviđamo da je od samog starta najavljena mrtva tačka postojanja, dakle: nekretanje uprkos naizglednoj dinamici življenja. Da li smo već u samom imenu romana mogli naslutiti da ako dolaziš niotkuda, ma šta pokušavao na kraju ne možeš nigde drugde ni da završiš do u jami? A u njoj ne igra nikakvu ulogu lokacija na kojoj se nalaziš i nebitno je da li je to Bosna, Hrvatska ili Norveška. Dom može biti na bilo kom od tih mesta, međutim, mnogo toga zavisi od okolnosti i priče koju neki autor želi da nam ispriča. Bekim Sejranović je, potaknut vlastitim životom, ispričao onu u kojoj postoji mnoštvo nesnađenih junaka, poput njega samog, čije su adrese samo mesta na kojima se odvijaju nesrećne sudbine. Mnoge sudbine okončaju se tako da na koncu svega zaista nije važno gde ideš ni otkuda dolaziš. Sasvim je svejedno, pa je samim tim i logično što već na samom početku znamo odgovore na to: Nigdje – niotkuda.
Autorka: Aleksandra Idvorjan
