Knjiga pesama Tihomira Brajovića Nezbiljnost upravo je objavljena u izdanju Arhipelaga u pesničkoj ediciji Element.
Nova knjiga pesama Tihomira Brajovića pojavljuje se četrdeset godina posle objavljivanja prve njegove pesničke knjige (Gladi, 1982). Brajovićeve pesme iz knjige neobičnog naziva Nezbiljnost nastajale su u poslednjih tridesetak godina i predstavljaju jednu vrstu pesničke lične, intelektualne i društvene hronike tog vremena.
Mihajlo Pantić u recenziji knjige naglašava da je Nezbiljnost suzdržano poetizovana hronika doba koje nam je dodeljeno, dijagnoza ovdašnjeg velikog društvenog, pa i civilizacijskog (pre)loma u znatnoj meri zaduženog, pa i krivog za oblikovanje kako našeg zajedničkog, tako i svakog pojedinačnog života.
– Na trenutke se iz pesme Tihomira Brajovića promoli glas nekog, nekim čudom preteklog, reinkarniranog pesnika iz davnih, gotovo antičkih vremena u kojima se poezija nije libila uzvišenog govora. Ali, iza tog glasa – koji za svoje akustičko polje uzima i brutalni, neulepšani, surovi stvarni svet – treperi svest (post)modernističkog pesnika, onoga što iz asocijativnog bezmerja i njemu inherentnih osećanja, kao i iz krhotina doba u kojem „središte odavno ne drži“, iznalazi oblik i intonaciju svoga stiha. Neprestanom promenom forme, tonaliteta, ritma i versifikacije, koliko spontano, toliko i programski, u nekoj vrsti istorijske retrospekcije, Tihomir Brajović ne krije želju da čitaocu pokaže na koje sve načine je moguće pisati poeziju. On, naime, u pesmama iz knjige donekle enigmatičnog naslova Nezbiljnost – koji se u čitanju postepeno osvetljava i smisaono raskriljuje – ukršta dva stvaralačka principa: najpre onaj elementarni lirski, večan, zauvek zadat formulom pevajući o sebi, pesnik peva o nama, i onaj koji je danas, koliko i uvek, manje uobičajen, moglo bi se čak reći srazmerno redak kada je reč o lirskoj pesmi koja hoće i da misli, a ne samo da oseća, a koji glasi: pevajući o drugima, pesnik peva o sebi – kaže Pantić.
Pantić ističe kako se u Brajovićevim pesmama naslojava vremensko iskustvo koje je suštinski zainteresovano za pitanje čoveka u vremenu:
– U Brajovićevim pesmama što prate hod kroz vreme, fiksirajući ga sugestivnim slikama, ništa manje jakim, retorički uobličenim fascinacijama, pa i sporadičnim neo/postavangardnim poigravanjem jezikom i pojedinim rečima, postojana je, maltene dominantna, misao o drugom, o nama – toj misli lirski glas daje izrazit prioritet u odnosu na sebe.
Tihomir Brajović je redovni profesor Filološkog fakulteta u Beogradu, književni kritičar, istoričar i teoretičar književnosti, autor petnaest esejističkih knjiga, većeg broja književnonaučnih radova i novinskih tekstova. Živi i radi u Beogradu.
