Nesvesno prokletstvo očeva i sinova – o romanu CRVENOKOSA

Orhan Pamuk: Crvenokosa, Nova knjiga, Podgorica, 2017.

Orhan Pamuk je u svom najnovijem romanu, na mnogo manje stranica nego što je slučaj sa ostalim romanima, satkao savremenu interpretaciju mita o Edipu. Upotrebljavajući i iransku legendu Rustem i Suhrab, nobelovac je otvorio tajne puteve uvek tenzičnog odnosa između očeva i sinova. Roman je podeljen na tri dela; između prva dva prolazi trideset godina, dok je treći deo posvećen liku Crvenokose, tačnije to je njena ispoved. Opseg od trideset godina je vremenski period koji svakoj legendi donosi još veću traumu, još veći tragični hibris, još veću mudrost.

Priča je ispričana u prvom licu iz ugla glavnog lika Džema, mladića od sedamnaest godina koji dobija priliku da radi sa veštim kopačem bunara, majstorom Mahmutom u kasabi Ongoren (na turskom „predviđanje“). Radnja u prvom delu se odvija u ranim osamdesetim godinama koje su vrlo turbulentne u Turskoj. To je vreme kada je Turska posle militarizovane vlade Kenana Evrena počela da podiže iz pepela demokratski način društvenog delovanja. Mladi Džem danju radi sa Mahmutom tako da se između njih razvija jedan ozbiljan i dubok očinski odnos, dok noću silazi u kasabu među ljude i tako upoznaje tajanstvenu, crvenokosu Guldžihan, glumicu putujućeg teatra Ibretik efsaneler i koja je i žena njegovog vlasnika Turgaja. Mladom Džemu se događa prva velika ljubav i strast prema ovoj skoro duplo starijoj ženi od njega.

Kroz dijaloge i kroz sjajne opise Turske u to vreme, Pamuk nam u jednom izvanredno mudrom postmodernističkom maniru prepričava legendu o Edipu spominjajući je i kao paradigmu ka kojoj mladi Džem juri „možda“ svestan onoga koje bi mu se moglo dogoditi. Sjajna je ta maniristički personificirana varijanta starogrčkog mita upravo zbog otvaranja racionalnog odnosa glavnog lika ka matrici koja mu postaje životni izazov. Ali, priča, izgrađena u zalasku dvadesetog veka i pored toga što ne izlazi iz kanona fundamentalne okosnice, otvara jedno sekularističko značenje s kojim se i sam Pamuk bori. Naime, Turskoj sekularnost kao rak-rana njenog religiskog postamenta, predstavlja još uvek zadnja vrata društvene odgovornosti. Tako se svi opisi slobodoumnosti u ovoj knizi daju u jednoj zapadno-istočnoj komparativnoj frazeologiji – narativ koji Pamuk vrlo vešto upotrebljava kada je reč o tektonskim kulturnim pomeravanja. On, kao da je ovim romanom definitivno počeo da se bavi interpretacijom mita o Edipu posle nekoliko spominjanja istog tog mita u drugim svojim romanima, posebno u romanu „Zovem se crvena“.

Posle trideset godina Pamuk, u stvari, analizira žestoku relaciju islamskog oca i muslimanku ženu-feministkinju. Ova se koordinata vrlo teško održava stabilnom zato što reperkusije ipak navode na antidijalektičke premise samog mita. Mit, i pored toga što je konstruisan daleko pre Hrista po svojoj prirodi je antiislamskog prerogativa i ima prozapadni šmek, dok se ta, rekao bih, ljuta blasfemija koja je sama okosnica ovog izvanrednog romana opravdava jedino smrću kao zajedničkim kodom i mitom, a i njegove interpretacije.

Tradicija i kajanje

Koja je islamska veza ova dva perioda u životu Džema kome se ne hoteći ispunjava želja da postane deo priče o Edipu? Tradicija i kajanje. Džem provodi neverovatno dugo vremena u kajanju zbog svoja dva ogromna greha: napuštanje svog majstora koji ga je učio zanatu i koji ga je gledao kao svog sina i ulaženje u intimne odnose sa znatno starijom, udatom ženom. Džem nasuprot tome uspeva da osnuje porodicu i da postane dobrostojeći biznismen, ali bez dece. Ovde Pamuk savršeno zatvara krug svoje vrlo mudre interpretacije Edipa – Džem postaje otac, a samim tim i meta svog sina koga nije video vrlo dugo vremena.

Orhan Pamuk. Foto: David Shankbone

Pisac nam otvara jedan drugi aspekt, a to je da su mitovi i pored toga što su u principu modeli, podložni svojoj ireverzibilnosti. Feminizam je Edipov post-festum u liku Antigone, a tradicionalnost je kula od karata koja se uglavnom ruši nesvesno. Te su komponente u ovom romanu veoma očigledne kao mitski eho na nivou priče, ali i kao civilizacijsko iskustvo u liku Crvenokose.

Drugi deo je puno dinamičniji i ima blagi prizvuk trilera koji podseća na „Zovem se crvena“. Posle cele peripetije u kojoj sin ubija oca po kanonima priče o Edipu, Pamuk nam nudi i treći deo. Taj treći deo govori u prvom licu sama Crvenokosa. Iz nje govori i Jokasta i Antigona. Ovaj izvanredno dobro obrađen hibrid dveju najuticajnijih ženskih likova u klasičnoj književnosti insinuira još jednu cikličnu relaciju – žene ka majci i obrnuto. Ona posećuje svog sina Envera u zatvoru i nada se njegovoj budućnosti isto kao što jadna Antigona želi da njen brat Polinik počiva u miru, kao što Jokasta voli svog sina Edipa kao da voli svog muža, oca svog deteta koji ga nikada nije imala legitimnno.

Filozofija relativizirane simbolike

Pamukova „Crvenokosa“ ima jednu vrlo tananu folozofiju koja se kreće po rubu logike – filozofija relativizirane simbolike. Sekularizam kao diseminator tradicionalno fundiranih društva vrlo često relativizira osnovne ljudske odnose propagirajući slobodoumnost. Simbolistički odnos je tipičan za Tursku koja kao civilizacija na svoje odnose gleda prvenstveno semantički, a zatim intimno, socijalno itd. Rasturanje simbolističkih matrica i njihovo pomeranje pri stvaranju različitih varijanti otvara jednu vrlo produktivnu koliziju koja reciklira mitove. Tako dobijamo ovu, do kraja kreativnu i inovativnu interpretaciju Edipa. Tu se čak i kompleks kao intimistički agregat žene (majke) i muža (sina) svodi na čistu erotiziranost sa reperkusijama zavisnih od sklopa okonosti. I tu je Pamuk u pravu zato što se esencijalni tokovi celog romana kreću po uputima samog Sofokla koji vrlo konkretno u jednoj replici svog Edipa piše: „ni video ni istražio nisam“. Kao i svi drugi likovi u Pamukovim romanima i ovi likovi dozvoljavaju da ih vodi život i njihovi unitrašnji damari.


Pročitajte i >> Duša kao izgnanstvo: o romanu NEVIDLJIVI SATI Dejvida Mičela


Kad pročitamo roman postavljamo sebi pitanje da li će se nekad u našem životu pojaviti neka Crvenokosa? I s druge strane, da li će se sredovečnoj Crvenokosi pojaviti neki lep i mladi Džem? Očišćenu od socijalnih, društvenih, i pre svega od filozofskih i religijskih prerogativa, ove žudnje su samo deo muške i ženske prirode, neobuzdane strasti kojima je Pamuk otvorio vrata kaveza i pustio ih je da naprave jedan vrlo sistematski haos koji u ovo vreme već postaje naša svakodnevnica. Zato pretpostavljam da je upravo zbog toga ovaj roman veliki – zato što na jedan vrlo pametan način dekonstruiše osnove mitova i kao zaključak nam poručuje da se više nikad neće konstruisati novi mitovi i da će sve što će se dogoditi kao civilizaciska varijanta biti samo novo pretresavanje starih mitova, starih legendi. Zato on i implementira iransku legendu koja je isto jedna od interpretacija Edipove priče.

Prokletstvo relacije očeva i sinova nije izazov samo za ovog autora. Skoro pa cela Šekspirova dramaturgija govori o ovim odnosima uglavno kraljeva i prinčeva koji se raduju smrti svojih očeva ne bi li što brže seli na njihov presto. Konačno, i sam Edip je kralj. I Džem postaje gazda, a i Enver, njegov sin i pored toga što je u zatvoru je naslednik njegovog bogatstva i njegove velike firme. Genetsko prokletstvo je nešto od čega niko dosada nije pobegao. A Pamuk nas i upozorava da nema načina da se po krvi krećemo plivajući, nego samo ukoliko imamo na šta da se popnemo i bezbedno plovimo ka našoj budućnosti.

Autor: Sašo Ognenovski

Share