Prikaz knjige „Abigel“ Magde Sabo; Kontrast izdavaštvo, 2022. Prevod sa mađarskog: Marija Cindori Šinković. Original: Abigél, 1970.
Najskorije preveden na srpski jezik, u Mađarskoj „Abigel“ predstavlja publici najvoljeniji roman jedne od najcenjenijih nacionalnih književnica Magde Sabo. Tome je možda ponajviše razlog žanrovska univerzalnost zahvaljujući kojoj podjednako odgovara ratnoj drami, „coming of age“ temi o odrastanju, avanturističkoj priči, pa čak i misteriji (naročito imajući u vidu rasplet). U drugom, znatno širem smislu, to je priča o prevazilaženju zabluda, napuštanju iluzija, istini i prividu, ali ponajviše o činjenici da ništa nije kao što na prvi pogled izgleda. Usled interesantne pripovedne perspektive, navedeni proces (samo)otkrivanja je neposredan i upečatljiv.
Tačka gledišta najvećim delom pripada glavnoj junakinji Georgini („Gini“) Vitai, koju sa nepunih petnaest godina, u jeku Drugog svetskog rata (1943), otac – istaknuti peštanski general – šalje u strogi verski institut, negde duboko u unutrašnjosti države. Kako joj isprva ničim ne objašnjava takvu odluku, prilično razmažena i prerano „zrela“ tinejdžerka teško podnosi napuštanje dotadašnjeg, prestoničkog stila života. Nedostaju joj čitanje popularnih trivijalnih romana, šminka, izlasci, očijukanje sa mladim poručnikom Kuncom i soarei kod lakomislene tetke Mime. Štaviše, ustrojstvo internata predstavlja potpuni civilizacijski šok, upoznajući je sa zatvoreni(čki)m svetom u kome dvadesetak štićenica njenog, petog razreda svakodnevno od mnogobrojnih zabrana otkida poneku retku slobodu. Gini sve deluje detinjasto, preterano, čak surovo: i direktor („čovek u crnom“ Gedeon Torma), i ostale pitomice uglavnom siromašnog porekla, i dozvoljena garderoba, razonode, predmeti razgovora, a naročito neki od zaposlenih i jedna školska legenda.
Što se prvih tiče, Vitaijeva zapada pod nadležnost razrednog starešine, istoričara Petera Kalmara: zbog mladosti i naočitosti, sve učenice su zaljubljene u njega. Druga osoba kojoj je poverena jeste mlada prefekta (pomoćnica vaspitača), đakonica iliti „brat“ (humoristična komponenta zvanja) Žužana. Podjednako je uključen sredovečni profesor latinskog King, zbog bojažljivosti predmet poruge, ali i neko ko se uvek nađe tu da „pokvari“ opasne planove učenica.
Paralelna, takođe ključna linija radnje odnosi se na kip devojke sa krčagom u dvorištu Instituta Matula. Generacije polaznica skulpturu zovu Abigel i veruju da ispunjava želje, stoga joj u različitim neprilikama spuštaju pisma u krčag, ne bi li čudotvorna statua pomogla. Mit opstaje još od Prvog svetskog rata, kada je kontroverzna Mici Horn, danas bogata udovica i pokroviteljka iz varoši, pokrenula tradiciju, a Abigel joj donela brak o kakvom je sanjala.
Gini će se sve to učiniti do nepodnošljivosti besmisleno i naivno, zbog čega je dugo početno nemirenje sa zakonitostima sredine vodi do nenamernog prestupa, pa izopštavanja iz kolektiva, pokušaja bekstva, ogrešenja o nastavnike… Tek kada uzročno-posledični niz postane bez prave potrebe isuviše zamršen, junakinja otkriva istinu iza očeve odluke, prihvata sudbinu i čak se navikava na stanje kakvo jeste. Nažalost, stvari u spoljnjem svetu tek tada postaju zaista zastrašujuće.
Ginin preokret nastupa pošto uvidi da je otac ne šalje od sebe zbog nove ženidbe, da je situacija na frontu veoma ozbiljna, a Matulinski institut praktično jedino mesto u zemlji gde će upravo zbog njegove rigidnosti i zatvorenosti biti na sigurnom. Zahvaljujući delatnosti anonimnog „jarkovačkog otporaša“, koji rizikuje ostavljajući otrežnjujuće poruke na upadljivim varoškim lokacijama, junakinja otkriva pravu pozadinu političke situacije u Mađarskoj, sve vreme nenametljivo prisutne, ali kroz roman više nego jasne. Počinje da razaznaje ko su istinski heroji, a ko kukavice, šta je prijateljstvo, a o čemu ne vredi maštati.
Njena neobuzdana priroda najpre odbacuje pravila i svesno im prkosi, veliča „viteške“ pojave Ferenca („Ferike“) Kunca i profesora Kalmara, prezire slobodoumnu Mici i sažaljeva lepu, ali verskim pravilima do krajnosti samodisciplinovanu Žužanu. Gina beskrajno voli oca, sa kojim je odrastala nakon ranog gubitka majke, a knjiga počinje prvim nagoveštajima radikalne promene njenog sveta kada joj guvernantu, Francuskinju Marsel, deportuju iz nacionalno-političkih razloga. Roman, između ostalog, govori o različitim vrstama privida. U tom smislu je posebno važan preokret povodom Kunca, ali, zapravo ništa iz Gininog sve udaljenijeg života kod kuće nije suvišno, niti bespotrebno uneto u priču.
Romaneskna radnja je izvedena kroz niz epizoda iz institutske rutine, zabavnih ili potresnih, uzbudljivih ili tajanstvenih. Abigel predstavlja središnju zagonetku, dok je verovanje u njene moći glavni stupanj inicijacije devojčica, proba spremnosti na utehu iluzije koja to, možda, ipak nije. Naime, prava akcija počinje pošto se Gini Abigel bude zapravo „obratila“, dajući joj priliku da izvrši veoma odgovoran zadatak zamene dokumenata za ugrožene „matulantkinje“ jevrejskog porekla. Tog trenutka, Gina shvata da se iza statue skriva konkretna osoba, koja igra ulogu anđela čuvara čitave zajednice.
Dve su najzabavnije karakteristike učeničkog života. S obzirom na homogeni, reformatorskom veroispovešću određen sastav polaznica škole, među devojkama je izražena ženskost ispoljavana u okolnostima stalnog suzbijanja različitim ograničenjima. Igre poput simbolične „udaje“ za pojmove, predmete, istorijske ličnosti; šaputanja kada se u spavaonici pogase svetla; izmišljanje udvarača, ukazuju na tako prirodan, ali zabranjen aspekt njihovog stasavanja. Devojke žude za ljubavlju, telesnošću, slobodom kretanja, lepim stvarima, svetovnom muzikom… učeći Vitaijevu kako je „daleko silniji doživljaj dobrog ako se za njega moraš namučiti“.
Druga sklonost, ponovo u skladu sa romantičnim snovima i potrebama, kompenzuje se izmišljanjem scenarija za druge osobe, naoko privilegovane većom slobodom izbora. Tako učenice počinju da provodažišu Žužani i Kalmaru, postepeno učeći kako svet odraslih, koji ne poznaju ni blizu koliko to misle, takođe karakterišu skrivene potrebe, tuge i želje. Na primer, iako Kalmar zaista gaji simpatije prema Žužani, ona zapravo voli Kinga, iako je uvek neobično neprijatan prema mladoj đakonici. Rasplet je ono što taj rasformirani ljubavni trougao u pokušaju naknadno čini još interesantnijim.
I komika proizašla iz predrasudama pogrešnim zaključcima opterećenog gledišta devojaka na nastavnike, uglavnom se tiče (nepostojećeg) ljubavnog života odraslih. Tako o direktoru, posvećenom jedino pravilima službe i svom akvarijumu, kruže priče da je „prividno neženja“: „…ima on svoju suprugu, jednu vodenu vilu, drži je u akvarijumu, noću mu se preobražava u ženu, samo je danju riba. Naime, niko osim ribica u akvarijumu nije iskusio direktorov nežan pogled.“ Još jedna vrsta humora odnosi se na lokalnu zavadu koja generacijama vlada između drugog gradskog, državnog instituta i verskog koji pohađa glavna junakinja, uz sve prateće smicalice polaznica.
„Abigel“ je roman o hrabrosti i načinima na koji se ona ispoljava, tačnije, o tome kako ponekad vidljivo ume da nas kobno zavara. Ginina naivnost pomešana sa izvesnom nadobudnošću velegradske devojke koja je proputovala svet, ali ne razume provincijsku zatvorenost i mir, boji najveći deo narativa. Zanimljiva je, zato, autorkina odluka da kombinuje dva vremenska plana: trenutak odigravanja događaja sa uplivima kasnije, odrasle svesti junakinje koja komentarima proisteklim iz naknadne pameti vrednuje sve što je svojevremeno, ne znajući, odbacivala.
Može se reći da je zapravo naslovna Abigel protagonistkinja, ne kao kip, čak ni kao razotkrivena osoba, već pre svega ideja, ideal spasonosne sile koja bdi, čuje, razume i spremna je da pritekne u pomoć. S druge strane, zahvaljujući turobnoj, tajnovitoj atmosferi i jednoobraznosti, te (prividnoj) represiji kao osnovnom načelu funkcionisanja instituta, još je uspeliji efekat razotkrivanja Matule u svojstvu jedinog pribežišta usled razaranja okolnog sveta.
Autorka: Isidora Đolović
