Nenad Jovanović dobitnik je Nagrade Biljana Jovanović za 2022. godinu za knjigu pesama Kain i Abot, Avelj i Kostelo (Arhipelag, 2022).
Na konkurs za Nagradu Biljana Jovanović za 2022. koju dodeljuje Srpsko književno društvo, konkurisalo je 204 naslova najrazličitijih žanrova.
U širi izbor uvršteno je 16 naslova, a u uži sledećih pet:
- Dragica Stojanović, Gluvonema, Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin, 2022.
- Dragoljub Pavlov, Put u Liliput, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2022.
- Goran Čolakhodžić, Dvorišna vrata zemlje, Raštan izdavaštvo, Beograd, 2022.
- Maja Solar, A htela sam, PPM Enklava, Beograd, 2022.
- Nenad Jovanović, Kain i Abot, Avelj i Kostelo, Arhipelag, Beograd, 2022.
Na sednici održanoj 26. aprila 2023. godine, žiri Nagrade Biljana Jovanović, u sastavu Dragan Bošković (predsednik), Danica Vukićević i Tijana Matijević, jednoglasno je doneo odluku da se Nagrada Biljana Jovanović za 2022. godinu dodeli knjizi Kain i Abot, Avelj i Kostelo Nenada Jovanovića.
Obrazloženje žirija
Koliko samo poezije u jednoj knjizi. Koliko figura, prelaza značenja, slojeva kulturoloških znakova. Kolika lakoća pisanja poezije. Kao mogući rezime pevanja, kao nagoveštaj nekog budućeg pevanja, pesnička knjiga Kain i Abot, Avelj i Kostelo iznova potvrđuje koliko je Nenad Jovanović autentičan pesnik, a svaka njegova pesma poezija za sebe. I ne samo da se u njegovim stihovima reflektuju neke transistorijske/intertekstualne pesničke niti, niti je njegova poezija samo duhovit onoliko koliko je trezven dijalog sa kulturom i savremenošću, nego kao da naša poezija ovom knjigom dobija neki svoj budući glas. I to onoliko koliko „klasik“ jednog vremena govori iz budućnosti. A Nenad Jovanović se ovom svojom knjigom potvrdio kao klasik.
Jovanovićevu poeziju treba čitati na najmanje tri ravni: prva je ironijska/parodijska, druga je intelektualna, treća: čista poetska figuracija. I da je samo jednu od navedenih ravni aktivirao i uobličio, već bi to bila izvanredna poezija. Jovanović, opet, hoće SVE. I da se otvorenom ili delikatnom ironijom poigra sa svim mogućim društvenim, kulturnim (mediji, film, literatura, najšire shvaćena umetnost) stereotipima, i da nam pokaže intelektualnu nadmoć preobilja znanja, i da nam sve to prezentuje u tako blagom, čak nenametljivom jeziku, koji levitira između filozofskog i uličnog diskursa. Bez grča, čak bez imalo napora, Jovanovićev „stil“ nas vodi u spiralu tako suptilno a drastično diferenciranih planova da više ne znamo u čemu uživamo: u ironiji koja se smekšava, u intelektu koji se pretvara u osećaj/sliku, u samim prelivima slika koje misle. Zato čitalac Kaina i Abota, Avelja i Kostela mora biti otvoren složenim slojevima i značenjima poetskih znakova i njihovom smislu koji će ga zaposesti. Ili sve, ili ništa; ili poezija ili ništa – bio bi kredo ove knjige Nenada Jovanovića.
I ova poezija nije razarajuća, nije ni nihilistička, pa ni tragička. Ona je poezija i utoliko ljudska, i to u vremenima kada sve ljudsko odlazi u zaborav. Recimo: mangupski ljudska, intelektualno nadmena, a opet blaga kao gutljaj dalekoistočnog čaja. Sto deset strana „vožnje“ kroz svet (i istoriju) poezije i kulture, kroz različite geokulturne toponime kojima je Jovanović zavrteo ne ovu zemlju kakvu je kulturnoistorijski znamo nego nas je ubacio u neku novu, sadašnju a buduću „GEU“ i njenu kulturu. Sto deset strana „vožnje“, opet, nekim isuviše ličnim transverzalama. A ono što nam Jovanović nesvesno govori: nema, ipak, više nas, onog posebnog, individualnog, sputavajuće lokalnog: „vozimo“ nekom novom zemljom, novom kulturnom topografijom, „vozimo“ beskajima novog sveta, semiološki „vozimo“ kao proizvodi kulture. Ali i poezije. I zato još uvek ljudi! I cela ta „vožnja“ ispraćena je prelepom muzikom jezika. Sto deset strana muzike; ali i (globalno)kulturno-pesnička enciklopedija na sto deset strana, poetski katihizis; dnevnik…? U svakom slučaju: novi LP Nenada Jovanovića. A na ovom virtuelnom vinilu neponovljivi zvuk, ponavljamo, Jovanovićevog (transmodernističkog) SVE.
Ništa drugo žiriju nije ostalo nego da nagradi to SVE Nenada Jovanovića, ono SVE Kaina i Abota, Avelja i Kostela. Jer ono se ne može izgovoriti na nekom drugom diskursu, niti u ovom saopštenju, već samo na jeziku poezije Nenada Jovanovića. I to onako kako „Sveti Franja nije izgovarao, / nego
blejao ime Vitlejema“! – navodi se u saopštenju žirija.
