Nedelja zabranjenih knjiga

Od 1982. godine pod sloganom Learn, not burn! u SAD, a i širom sveta, poslednje nedelje septembra, obeležava se Nedelja zabranjenih knjiga (Banned Books Week).

Osnovni cilj ove akcije je širenje svesti o slobodi čitanja i slobodnom pristupu informacijama.

Knjiga postoji dok postoji tekst. Zabranjena knjiga je ona koju određene kategorije ljudi žele da uklone sa polica knjižara i biblioteka, ili unište.

Knjige kojima se želi ograničiti pristup, uklanjaju se iz biblioteka, ili školskih programa, njihova prodaja je ograničena, dok je sama zabrana rezultat delovanja nekoga ko se postavlja izvan okvira spontanog razvoja misli i društva.

Cenzurisanje knjiga je uvek politički, religiozno ili etički obojeno. Opravdanje za njihovu zabranu nalazi se u uticaju koji te sporne knjige mogu imati na razvoj mladih, kao i njihova potencijalna opasnost po moral. Ipak, ako je neka knjiga zabranjena, velika je verovatnoća da je baš ona vredna čitanja, jer pokazuje nove, moguće puteve, i na taj način oponira vlasti, odnosno nekoj verskoj instituciji, pa se u tom smislu postavlja pitanje granice sloboda pojedinca u odlučivanju šta će da čita, a šta ne.

Šta je podobno, a šta ne, možemo naći još u Indeksu zabranjenih knjiga Rimokatoličke crkve koji je 1559. izdao papa Pavle IV (Index librorum prohibitorum – Popis zabranjenih knjiga). Čitanje dela sa ovog spiska bilo je zabranjeno katoličkim vernicima sve do 1967. kada je Indeks prestao da se popunjava. Na ovu crnu listu dospela su dela Kopernika, Keplera, francuskih enciklopedista, a jedan od poslednjih unetih na listu bio je Žan Pol Sartr.

Kao jedan od poslednjih primera kako se religija upliće u sekularnu državu i književna pitanja, nailazimo na predlog, od pre nekoliko godina, da se u Rusiji zabrane Nabokov i Markes. Naime, „Lolita“ i „Sto godina samoće“ su, kako se navodi, dela koja na romansiran način predstavljaju „perverzne strasti i čine ljude nesrećnima“.

Pre izvesnog vremena bila je pokrenuta priča oko prihvatljivosti Tvenovog „Haklberi Fina“ i rasističkih implikacija koje ovo delo nosi. Jedno drugo delo Marka Tvena, „Evin dnevnik“, ilustrovani roman čija je tema priča o rajskom vrtu iz perspektive prve biblijske žene, a zabranjen 1906. godine, tek je 2011. godine dobio dozvolu da može da se vrati na police.

Pored zabranjivanja knjiga na osnovu religioznih ili moralnih stavova, cenzura se često obavlja pod ideološkim pritiskom koji najčešće sprovodi država. Vlast je kroz istoriju pokazivala da je, nezavisno od geografskog položaja i istorijskog trenutka, spremna da zabrani dela koja je kritikuju, sramote ili na bilo koji drugi način ugrožavaju. I na ovim prostorima, naročito nakon Drugog svetskog rata, postojali su kritičari koji su opravdavali ili osporavali izlaženje pojedinih dela. Na sreću, čini se da ta, kako je nazivaju, vulgarna dogmatska politika osporavanja umetnosti po političkoj ili ideološkoj osnovi, iako još prisutna, nema više otvoreno uporište među čitaocima. Ipak, u nekim zemljama vlast i dalje nameće šta je moralno čitati na osnovu piščevih ličnih uverenja i postupaka – npr. u Iranu je januara 2011. godine zabranjena knjiga P. Koelja.

Spisak knjiga koje su bile zabranjivane kroz istoriju je širok, a uključuje i dela kao što su: “Kandid”, “Dnevnik Ane Frank”, “Vladalac”, “Farenhajt 451”, “Vrli novi svet”, “Madam Bovari”, “Lolita”, “1984”, “Uliks”, “Doktor Živago”.

Pod plaštom morala i ispravnog uticaja na društvo i njegov razvoj, često su na udaru cenzora i dela dečje literature. Neka od dela klasične dečje književnosti koja su bila zabranjivana u pojedinim državama, ili se raspravljalo o njihovoj podobnosti su bajke braće Grim, „Alisa u zemlji čuda“, kao i neke od bajki H. K. Andersena, ali i „Hari Poter“.

Ne prođe mnogo vremena, a da ne osvane vest o nekom od književnih dela o čijem moralnom ili društvenom uticaju se raspravlja. Različite kulture, države, religije odražavaju svoj odnos prema pisanoj reči definišući svoje stavove na osnovu dogmatskog ili ideološkog uverenja šta je ispravno, a šta ne. U suštini, teme koje se provlače kao sporne su uvek iste: seksualnost, rasizam, narkomanija, položaj čoveka u društvu. S tim u vezi, neko može postaviti i pitanje da li je nekakav vid cenzure ipak potreban? Da li je u redu dopustiti svakome da objavljuje šta mu je volja, šireći pri tome možda i govor mržnje ili neke svoje principe koji se kose sa civilizacijskim tekovinama? I koliko je čovek u stanju da prepozna estetske ili etičke vrednosti samog teksta?

Ipak, omogućiti ljudima da čitaju šta žele, znači dati im slobodu da sami dođu do zaključka i razviju sopstvene stavove, da razviju kritičko mišljenje koje je jedan od preduslova odgovornog društva.