Prikaz romana „Nebesa“ (The Heavens, 2019) Sandre Njuman, izdanje: BOOKA, 2022, prevod sa engleskog: Miloš Petrik
Postoje priče čija sama zamisao izgleda veće, fascinantnije, a nažalost često i po rezultatu superiornije nego način njihovog sprovođenja u delo. Takve radnje su savršene da ispune onaj sve naglašeniji marketinški deo posla i „navuku“ publiku. Samim tim, razočaranje koje neminovno donose srazmerno je unapred razvijenom očekivanju. Jedan od poslednjih književnih slučajeva ove vrste predstavlja roman Sandre Njuman „Nebesa“, odlična ideja (ako već ne i potpuno originalna) koja u procesu čitanja ne samo što bledi sa svakim poglavljem, već se pre zvaničnog završetka rastura slično prikazanom svetu.
Neku vrstu kurioziteta predstavljala je već činjenica da BOOKA izdavaštvo retko plasira romane sa elementima fantastike i distopije, kako su barem u najavi opisivana „Nebesa“. Iz ove kuće smo naviknuti da dobijamo priče o savremenim problemima različitih oblika disfunkcionalnih zajednica, toksičnim odnosima, socijalnim tabuima i pretežno ženskim pitanjima. Da ne bude zabune, u najvećem broju primera se to pokazalo kao pun pogodak (spomenimo samo Elenu Ferante, Danijelu Krin, Donatelu di Pjetrantonio ili našu Lanu Bastašić), ali forsiranje jednog te istog obrasca pre ili kasnije pređe u monotoniju i, još gore, imitatorsku osrednjost. „Nebesa“ nisu lišena karakteristika spomenute grupe književnih obrada oštećenih života, ali je makar u najavi delovalo da se radi o stilsko-tematskom odstupanju.
U krajnje pojednostavljenom vidu, zaplet izgleda ovako: simbolično okrugle 2000. godine (samo po sebi još jedno iznevereno globalno očekivanje), dvoje se upoznaju i započinju vezu na hipsterskoj žurci u Njujorku. Kada kažemo hipsterska, taj izraz treba uzeti u najdoslovnijem i najekstremnijem značenju: kvazielitizam megalopolisa kroz izmaštani utopijski kontekst postaje ne samo naglašeniji i prisutniji, nego sasvim generalizovan. Svet budućnosti ne poznaje siromaštvo ni ratove, sve vrvi od političke i rodne korektnosti, vazduh nije zagađen, a glavni junaci žive izuzetno lagodno uprkos činjenici da niko od njih nema konkretno zanimanje.
Zovu se ne može biti standardnije: Ben i Kejt, ali ubrzo saznajemo da su zapravo autsajderi u „starom“ smislu, oboje egzotičnog istočnjačkog porekla. Ipak, to nije ekscesna specifičnost bilo koga od njih u futuristički uravnoteženom univerzumu bez predrasuda. Tajna devojke je da se svake noći, u snovima koji to možda ipak nisu, seli negde drugde i budi u dalekoj prošlosti. Pripovednu liniju broj dva čini Kejtino postojanje u 1593. godini, gde kao Emilija, ljubavnica uticajnog lorda, živi alternativnu realnost, najneznatnijim postupcima menjajući drugu sebe, kao i budućnost u celini.
Kejt/Emilija je sve vreme potpuno svesna obe egzistencijalne dimenzije, dok sa užasom posmatra kako čak i najneznatnije odluke iz prošlosti unose tektonske potrese u sadašnjicu. Pokušavajući da u svemu pronađe bilo kakvu logiku i uhvati uzročno-posledični sled, jer jedino razume da putovanjem kroz vreme ima moć nesvesnog modifikovanja onoga što dolazi, Kejt sve više komplikuje ljubav sa Benom, čija bezuslovna podrška ipak trpi velika iskušenja pred nečim što se može objasniti jedino kao šizofrenija. Središnji obrt, istovremeno nešto čiji je potencijal daleko veći od krajnjeg ishoda, sastoji se u spoznaji da spasavanje Vilijama Šekspira i njegovo prisustvo u istoriji uslovljava propast idealizovane civilizacije dvehiljaditih. Sa svakim povratkom u epohu i život koje više nije ni sigurna može li smatrati svojim, Kejt uočava izmene na ličnom i kolektivnom planu.
Ovako postavljen, siže zaista zvuči izrazito zanimljivo, na čemu se ipak sve završava. Priča veoma podseća na jednu filmsku – „Strasti uma“ sa Demi Mur u glavnoj ulozi, takođe realizacijom pokopanu sjajnu polaznu zamisao. Raspetost junakinje između dva sveta; doslovna bezvremenost za koju nije sigurna je li san ili java, proizvod mentalne bolesti ili kakve natprirodne pojave; sve dileme i opasnosti po privatno i opšte koje sa sobom nosi dvostruka egzistencija, jesu važne teme čija obrada samim tim ne sme biti brzopleta i nesigurna. Sandra Njuman kao da se, suprotno tome, zaustavila na skici čija je ambicioznost unapred „progutala“ materijal za ispunjavanje impresivnog „kostura“ buduće knjige.
Autorkin stil je slab, predočene ličnosti nezanimljive i bez ikakvog, pozitivnog ili negativnog efekta na čitaoca. Iz načina pripovedanja nekim čudom potpuno izostaju podrazumevajuće građenje napetosti i posredovanje šoka koji Kejt doživljava sa svakim novim buđenjem u „preobraženoj“ stvarnosti. Dok moderna strana priče uglavnom nesnosno ističe elitističke, „progresivne“ trendove i američka načela u prvi plan, istorijski deo je možda namerno, a bez sumnje nepotrebno iritirajuće blizak karikiranju elizabetanskog društva.
Mada junakinjini prelasci iz jednog u drugo stanje svesti nisu loše dočarani, njihovo pravo dejstvo nekim čudom izostaje. Umesto toga, prisutno je nekoliko jeftinih klišea poput onog o Istočnoevropljankama kao naručenim nevestama ili ultraliberalnim čudakinjama koje ne nose odeću, sigurno preuzetog iz jedne od američkih komedija s početka dvehiljaditih. I kao što tamošnji diskutabilni humor izaziva samo nelagodu, iskustvo prolaženja kroz roman „Nebesa“ sve vreme je bledo, zamagljeno usled, sa stranicama koje odmiču, nejasnog očekivanja da se napokon nešto pojavi i opravda polazne namere.
Nema tu fantastike, distopije, čak ni istinske emocije, a kamoli psihološkog uvida. Umesto toga, nameće se pitanje: može li svet bez Šekspira ikako biti najbolji od svih svetova i nadomestiti vlastitu duhovnu ispražnjenost time što je, recimo, predsednik Sjedinjenih Američkih Država u toj alternativnoj stvarnosti – žena?
Autorka: Isidora Đolović
