Nadija Teranova savremena je italijanska književnica. Godine obrnutim redosledom naziv je njenog romana koji je na srpski prevela Anita Vuco. Radnja romana smeštena je u Mesinu i prikazuje dva glavna junaka koji kroz svoje karaktere oslikavaju kako svoje porodice tako i društveno političke podele i vladajuće ideologije. U saradnji sa IK Areté poklanjamo vam odlomak.
Više o knjizi možete pronaći na sajtu izdavača Arete.rs.
Ostani kod kuće i čitaj!
Nadija Teranova, Godine obrnutim redosledom
(odlomak: Na Siciliji protiv meseca)
1.
Jun 1977. godine, u tri sata jednog sparnog popodneva. Devojka je izašla iz praznog autobusa i sumnjičavo se osvrnula oko sebe; sunce je pržilo beton i spuštena rolo-vrata pustog grada. Samo je jedan kafić bio otvoren, s dve ili tri mušterije. Sve muški glasovi, primetila je, bolje da sačeka napolju, osim toga, sastanak je bio zakazan na stanici. Odabrala je najugodniji kutak u hladu, osim onog koje je već zauzimalo jedino ljudsko biće na ulici; okrenula se leđima kako ne bi morala da razmeni poglede. Koja si ti budala, prihvatiti na slepo, isključivo na osnovu poverenja, šta te je spopalo?, govorila je sebi okrivljujući svog oca i blesave zabrane zbog kojih je odmah prihvatala sve ono što joj je bilo nedostupno, i pre nego što bi se upitala da li to zaista želi.
‒ Ti si, dakle, gospođica s najvišim ocenama i pohvalama? – upitao je veseo glas. Momak je izašao iz blage senke i nasmešio se otkrivajući velike i bele, senzualno nakrivljene zube.
– A ti si…?
– Čime mogu da te ponudim?
Ušla je za njim u kafić. Nije bio visok, bila je tek malo niža od njega. Tanki uvojci na potiljku ličili su na dečje, imao je duge i koščate prste, u jednoj ruci držao je kutiju cigareta, a u drugoj stiskao pripaljenu cigaretu.
– Za mene viski, za gospođicu ono što želi – poručio je Đovani, i odmah shvatio da preteruje; zbog dužnosti da je impresionira delovao je drsko. Ona je naručila ledenu kafu, na koju je barmen dodao granitu i šlag.
– Nisi valjda na dijeti? – upitao je Đovani videvši njeno neodobravanje.
Već su mu se dopadali polumeseci boje lešnika skriveni iza ogromnih naočara, kao i mekana bedra ugušena preuskim farmerkama, blago proširenim i sa ispeglanim naborom.
– Kako to da su svi zaljubljeni u tebe?
– Šta ti znaš o tome? Ne čini mi se da mnogo boraviš na fakultetu.
Igrati na kartu simpatičnosti nije imalo nikakvog učinka, devojka nije izgledala kao neko ko je navikao na komplimente. Đovani je otpočeo monologom o tome kako je gubio samoga sebe, semestar za semestrom. Govorio je o iznajmljenom stanu, o uspehu demonstracija protiv izgradnje mosta preko Prolaza, pozivao se na Đipa hvaleći se njegovim prijateljstvom. Popio je viski pre nego što je ona dovršila kafu sa šlagom. Pričao je i pričao, a ona ga nije prekidala, osim što je svaki čas okretala kašičicu zveckajući o praznu čašu. Nije shvatao da li joj je dosadan ili je gnjavi, i što je ona više ćutala, to je on više pričao. Odnekuda je izvukao priču o tome kako je jednom organizovao politički motivisanu pljačku benzinske pumpe; propustio je da kaže da je radnik na pumpi, budući da je bio jedan od drugova i popustljive naravi, izdvojio neku simboličnu sumu i cela stvar se odmah završila. Umesto toga, pompezno je pričao o tome kako se radilo o proleterskoj eksproprijaciji, te da je iznuđen novac otišao na vanškolske popodnevne aktivnosti radničke dece. Zastao je da bi krišom osmotrio devojčinu reakciju, a ona je stisnula torbu na kolena. Bio je to samo nezgrapan gest nekoga ko ne zna šta bi s rukama, ali je Đovani, usplahiren zbog viskija, pomislio kako se boji da joj ne otme torbu.
– Ne misliš valjda da sam stvarno pravi lopov, moj otac je advokat Santatore – precizirao je.
Ona je razrogačila oči i prasnula u smeh: – „Vi sigurno ne znate ko sam ja”? I ti bi bio žešći levičar od svih drugova?
Tako je Đovani položio prvi od ispita koji su ga delili od diplome: Aurorin.
Počeli su s pripremama za jesenji semestar. Studijska grupa sve se više smanjivala, neki su krenuli na proputovanje Evropom vozom ili kolima, dok su drugi prešli u letnjikovce svojih roditelja. Đovani i Aurora zatekli su se sami u melanhoničnom gradskom letu. U Đovanijevoj kući ili u advokatskoj kancelariji, nakon radnog vremena, zajedno su učili i ispitivali jedno drugo naizmenično, napili bi se u poslepodnevnim satima, mešali poljupce s knjigama, sami sebi određivali rasporede i rokove i svaki čas se zaustavljali, umorni i zadovoljni, kako bi razmenjivali svoje usamljenosti i sećanja iz detinjstva. Međusobno su upoređivali svoja politička iskustva. Aurora je posećivala Socijalističku stranku proleterskog jedinstva, rođenu ujedinjenjem Jedinstvene proleterske stranke i „Manifesta”, gde su prešli mnogi iz Italijanske komunističke partije. Đovani je, naprotiv, ponovo bio sam, bez ijedne partije za koju bi osećao da ga predstavlja. U kancelariji, na advokatovom radnom stolu, stajao je zvezdani globus. Đovani ga je zarotirao.
– Da li si znala da je Sirijus zapravo dvojna zvezda?
– Ne. Nastavljamo od poglavlja od prošlog puta?
– Binarni sistem, dve zvezde koje deluju kao jedna. Svog sina bih nazvao Sirijus.
– Želiš sina?
– Zapravo ćerku. Malu, slatku Aurorinu ćerku.
– Kako to da ga tvoj otac drži na radnom stolu? Eto od koga si nasledio maniju prema zvezdama.
– Ne, on voli nebeske karte, dok se meni sviđaju nebesa. Tu postoji razlika. Znaš li da se moraš popeti na vulkan Stromboli da bi videla najlepše nebo Sicilije? Da li si bila tamo nekada?
– Ne.
– Otac te je vodio da posetiš Predapio, a niste otišli na Eolska ostrva?
Aurora mu je ispričala kako je jednog leta okoreli fašista ugurao porodicu u kamp prikolicu i vozio sve do Romanje da bi ih odveo na skup na kojem je učestvovala i Dona Rakele. Želeo je da njegova deca prime njen blagoslov, kao neku vrstu drugog krštenja. Musolinijeva udovica ih je stisnula i poljubila govoreći brzo onim svojim romanjolskim naglaskom pred ponosnim pogledom okorelog fašiste. Deca su, iscrpljena od putovanja, glumila predanost koja se od njih očekivala. „A zatim, čega se još sećaš?”, insistirao je Đovani, pa je Aurora dodala: „Sećam se osećaja golicanja i pljuvačke, belih malja na bradi…” „Hoćeš reći da je Dučeova žena imala bradu?”, upitao je, na šta su se zajedno nasmejali.
– Ići ćemo na Stromboli. Veruj mi, naći ću način da ubedim tvog oca.
Krajem avgusta Đovani se pojavio u kući Silinijevih s buketom cveća i jaknom tek izašlom sa hemijskog čišćenja. Bila je južina, i iako mu se košulja lepila za torzo usled muke oko toga da mora da ostavi dobar utisak, nikada ne bi obukao nešto manje prikladno. Aurorina majka poslužila je kafu u porcelanskim šoljicama koje je izvukla iz vitrine, gest koji očigledno nije bio svakodnevan. Jedna je bila okrnjena i Đovani je pomislio kako bi njegova majka, da je kojim slučajem bila prisutna, negodovala. U međuvremenu, okoreli fašista ga je podvrgnuo ciljanim pitanjima: kakav odnos ima sa svojim roditeljima, šta namerava da radi nakon završenih studija, iz kojih razloga ne želi da postane advokat kao što nalaže njegova porodična tradicija. Đovani je odgovarao elegantno i često bio iskren, na trenutke uživajući da impresionira, gotovo uvek da zavede. Roza, najmlađa od Silinijevih, radoznalo ga je posmatrala dok su se drugi pretvarali da ga ignorišu.
Onoliko vremena koliko je potrebno da se popije kafa, okorelom fašisti bilo je dovoljno da shvati sledeće: Đovani je brilijantan, inteligentan, iz odlične porodice, marksista-lenjinista, ili šta god da je ionako nije bilo važno, u tim su godinama ekscesi normalna stvar, štaviše, dokazuju karakter. Bolje on nego neki slabić, s tipovima kakvih ima unaokolo još mu se i posrećilo. Osim toga, kada stupi u brak, momak će se smiriti. Pozvao ga je u goste i po drugi put zajedno s roditeljima, zatim i treći, a onda konačno dao dopuštenje da otputuje s njegovom ćerkom, pod uslovom da oboje prođu sa odličnim ocenama u jesenjem roku; okoreli fašista je dodao tu klauzulu dobro znajući da se radi o lažnoj prepreci. Duboko u sebi već je računao na to da je udao Auroru. Ako se kojim slučajem vrati trudna, tim bolje: sazreo bi trenutak za venčanje, bez potrebe da se čeka do diplomiranja. Đovani je bio pristojan mladić, nikada se ne bi povukao; a okorelom fašisti malo se žurilo, sa šestoro dece koju je trebalo zbrinuti. U drugorođenu ćerku nikada nije polagao velike nade; Đovani je predstavljao dostignuće iznad svakog očekivanja za tako tvrdoglavu devojku (sigurno ne toliko umiljatu i lepu kao što je to bila najmlađa sestra; srce mu se grčilo pri pomisli na trenutak kada će doći red na nju da ode). Posmatrajući je tokom poslednje školske godine, ubedio je samoga sebe da će Aurora ostati usedelica, eto zašto je zažmurio na jedno oko kada je na fakultetu počela da provodi više vremena napolju, sa svojim vršnjacima. I nije pogrešio, čestitao je samom sebi, nikada nije grešio.
Aurora je bila preneražena. Za beg iz kaveza bio je dovoljan buket cveća u pravo poslepodne. Ili je Đovanijeva dijalektika zaista bila neodoljiva, ne samo za nju. Gde su nestale zabrane iz njenog detinjstva? Očekivala je da će biti prinuđena da vrišti, da silom izvojuje ono što želi. Fantazirala je o bekstvu sa svojom voljenom osobom. Očeva reakcija ju je zbunila, ali odlučila je da je iskoristi. Potrudila se da što bolje prođe na septembarskim ispitima.
Zajedničko učenje donelo je rezultate: najbolje ocene za Auroru i odavno priželjkivana odlična ocena za Đovanija, prva zadovoljavajuća u njegovoj karijeri. Sutradan su se ukrcali na hidrogliser ostavljajući za sobom knjige i indekse, te stigli u Stromboli već iscrpljeni poljupcima; zadirkivali su jedno drugo, milovali se, zaustavljali na plaži da razgovaraju s ribarima. Popeli su se na vulkan i ispružili se pod gusto načičkanim zvezdanim nebom, dok su krateri izbacivali lavu. Sledećeg jutra opet su krenuli kako ne bi propustili tri dana Konvencije protiv represije, ponovno su uzeli hidrogliser, proveli su noć u vozu i na kraju, zapanjeni i ošamućeni, stigli u Bolonju zajedno sa sto hiljada drugih učesnika.
Na stanici ih je sačekao Đipo, leđa oslonjenih o zid, s namerom da čita novine. Čim ga je ugledao, Đovanija je preplavio osećaj krivice, postideo se svog ležernog osmeha, svoje neprikladne pocrnelosti. Ako mu je izdaleka još i mogao reći kako je zaokupljen učenjem, sada se ovde nalazio sa Aurorom, svojim stvarnim i toliko očiglednim uzrokom rasejanosti.
U sportskom centru okupili su se predstavnici svih pokreta iz sedamdesetih, samoupravljači, kolektivci iz ulice Volši, poslednji gradski indijanci. Hiljade ljudi, stotine slogana. Upravo okončana romantična osama u senci vulkana delovala je neumesno čak i Aurori. Svake su večeri nastavljali raspravu u Đipovoj kuhinji, sve dok prva jutarnja svetlost ne bi obasjala prepune pepeljare i ispražnjene boce.
Dva meseca kasnije, u Mesini, Aurora je povraćala u kupatilu, svom starom utočištu; samo što ovoga puta pod džemperom nije skrivala knjige iz latinskog, već pantalone sa otkopčanim prvim dugmetom. Okoreli fašista odmah je shvatio da sati provedeni u toaletu nisu uzrokovani kolitisom, kao što je ranijih godina shvatao da Aurora koristi kupatilo kako bi se izborila za devetku u školskoj knjižici. Sada je samo bilo neophodno obaviti sve na vreme. Odveo je Đovanija u stranu i uputio mu svoj najstrašniji pogled, te mu naredio da se oženi njegovom ćerkom. On kao da i nije očekivao nešto drugo. Sutradan su se Đovani i Aurora gledali s nevericom poput dvoje dece koja su, umesto da budu kažnjena, i nagrađena za nestašluk.
U Bolonji je Đovani upoznao Petera, mladog Nemca oženjenog Italijankom. Živeli su u Zapadnom Berlinu i Đipo ih je pozvao da prisustvuju konferenciji, uveren da bi italijanski pokret, u stanju agonije, iz međunarodne otvorenosti mogao da crpi novu snagu. Razgovarali su o RAF-u, Frakciji Crvene armije, i otmici Hansa Martina Šlejera; ako su Đipo i Đovani u tom hršćansko-demokratskom industrijalcu videli primer zapadnjačkog kapitalizma, Peter ga je jednostavno nazivao Nazischwein, nacističkom svinjom. Bilo je bitno samo što je u dvadesetoj godini pristupio redovima SS-a, dok njegove naknadne odluke nisu bile ništa drugo do logična posledica slične sudbine: kidnapovanje je bilo i više nego neophodno, a drugovi iz RAF-a nije trebalo da popuste ni pred kakvim uslovom. Kada je Šlejerovo telo pronađeno, Đovani se prisetio diskusija s Peterom; tada ga je drugareva ravnodušnost uznemirila, pokušao je da ne misli na nju. Sada je, međutim, osetio je da je blaže nastrojen prema njemu. Možda nije trebalo da se boji ekstremnih postupaka. „Moramo ići do kraja, upravo sada kad više nije moguće ići nikud”, napisao mu je Đipo u poslednjem pismu. Đovani se osećao kao da ga svet ignoriše, dok njegovu pažnju zaokupljaju brak i Aurorin stomak. Valter Rosi, iz levičarske formacije Trajna borba, ubijen je u Rimu dok je delio antifašističke letke; kao odgovor, narednog dana održana je protestna povorka u Torinu gde je, pri napadu na kafić koji se smatrao fašističkim i buržoaskim, smrtno stradao jedan student radnik. U Nemačkoj su trojica vođa RAF-a pronađena mrtva u zatvoru. U međuvremenu su Đovanijeve svakodnevne obaveze bile potpuno drugačijeg tipa: pratiti Auroru kod ginekologa, izigravati fikus pri susretima Santatoreovih i Silinijevih koji su se dogovarali oko raspodele troškova venčanja i o potrebama mladog para tokom narednih meseci, kada se očekivalo rođenje deteta. Đovani se osećao udaljenim od porodičnih rasprava, ali se još više, i s većom gorčinom, ogradio od vesti iz crne hronike. Nije imao svoj novac, a ono što su mu davali roditelji bilo je namenjeno izdržavanju nove porodice. Aurora je, s druge strane, delovala zadovoljna novim životom. Učila je svojim uobičajenim ritmom. Nastavila je da posećuje staru grupu, Socijalističku partiju proleterskog jedinstva, pa se približila određenim feministkinjama. Učestvovala je u aktivnostima grupe samosvesti, zbog trudnoće se osećala prirodno emancipovano i nepobedivo. Od okorelog fašiste izdejstvovala je da se udaja za Đovanija obavi građanskim, a ne verskim obredom. Po tom pitanju nije htela ni da čuje za prigovore, vođena nekom vrstom kivne doslednosti prema svom katoličkom detinjstvu.
– Sigurna si? – insistirao je Đovani, koji se bez ustručavanja oduvek izjašnjavao kao ateista.
Aurora je bila sigurna. Nije želela da se pretvara. Njemu, naprotiv, ceremonija u crkvi ne bi teško pala: brak je u njegovim očima svaki dan sve više gubio smisao, tako da je bez problema mogao da odigra ovu ulogu do kraja. Osvrćući se unaokolo, nije nalazio nikakav prikladan model zajedništva. Nije hteo da njegova nova porodica liči na onu iz koje je poticao, niti na onu iz koje je dolazila Aurora. U Bolonji, Đipo se rastavio od supruge; možda je zaista istina mišljenje da je brak buržoaska grobnica. Uprkos tome, ponekad je mislio da može preživeti jedino ako ima Auroru uz sebe, zajedno su mogli opstati. Dete bi oboma dalo snage da promene svet, u to je Đovani bio uveren. Noću se borio sa starom nesanicom, zavučen u svoju jazbinu na galeriji, pogleda uprtog u tavanicu, dok mu s radija prave društvo The Clash.
Đipo se vratio u grad, pa se našao sa Đovanijem u istom kafiću gde su se Đovani i Aurora upoznali, samo što je sada severni vetar donosio sa sobom čist i hladan vazduh. Đipo je seo ni ne skinuvši kaput, bio je koncizan i čudnovato direktan. Rekao je da ne mogu više da čekaju, da su oduvek govorili o revoluciji i da je stiglo vreme kada je potrebno sprovesti je u delo. Do tog dana za oružane akcije koristio se aluzijama; Đovani je znao da je bio blizak s terorističkom organizacijom ekstremne levice, Naoružani proleteri komunizma, ali pitati nešto više od toga bilo je jednako priznanju da nije upućen, da se nalazi izvan svega.
– Ako se pitaš kakva budućnost očekuje pokret, znaj da je studentski pokret mrtav – dotukao ga je Đipo, i svaki događaj ili misao poslednjih nedelja samo su potvrđivale njegvu tvrdnju: 1977. završila se pre 1977, čak pre isteka kalendarske godine.
– Ali pričaj mi o sebi, čudno izgledaš – rekao je, a Đovaniju se učinilo da bi bilo lakše kada bi uklizao u taj drugi razgovor: o brigama oko braka, porodičnim očekivanjima, Aurorinoj prostodušnosti, vlastitoj neprikladnosti.
Pozdravili su se pred kućom Santatorevih. Ali odmah nakon toga Đovani se okrenuo da dovikne svom prijatelju.
– Hej, čuj. Razmišljao sam, na venčanje… doći ćeš, zar ne?
Okoreli fašista uživao je u svom trenutku posmatrajući kako sve ide nabolje. Drugorođena ćerka samo što se nije udala, muškići su izlazili s devojkama imajući pravo na malo razonode, dok slatka Roza ne samo da mu nije zadavala brige, već mu je bila kao zenica oka, njegova radost. Čak ni činjenica da će postati deda nije se mogla usporediti sa ovim zadovoljstvom: osećajem da, nakon što ih je tokom čitavog života ispravljao, sve sada samostalno stoji na sopstvenim nogama. Pomisao na držanje novorođenčeta u naručju ispunjavala ga je nežnošću. U poređenju sa onim što mu je sudbina predodredila – učestvovanje u ratu, rad u zatvoru, brak – za okorelog fašistu očinstvo je uvek bilo na prvom mestu, a samo što nije doživeo očinstvo na kvadrat. Njegova ćerka Aurora grejala se na zimskom suncu. („Tata, staviću sto ovde ispred vrata, s jednom stolicom, doći će dobro i meni i bebi”, a on se zapitao zašto se o tome nije pobrinuo ranije, kako je mogao da dopusti da se dvorište toliko zapusti.) Aurorin stomak mu se iznenada učinio kao neka divna prilika. Očinstvo lišeno težine podučavanja, kroćenja, odgajanja. Mogao je da razmazi tek pristiglo dete, da ga zabavlja, da mu kupi sladoled, da ga vodi u šetnju, da mu priča anegdote o ratu veličajući vlastito herojstvo, da mu pokloni uspomene kojima će se hvalisati pred svojim prijateljima. Da prevrši svaku meru. Da se opusti. Da bude deda.
