Prikaz knjige: Nađi me, Andre Asiman, Štrik, 2019. (prevod: Tatjana Bižić)
Posle velikog uspeha književnog (ali i kinematografskog) fenomena „Zovi me svojim imenom“, romana zahvaljujući kome se ovdašnja publika upoznala sa piscem Andreom Asimanom, izdavačka kuća Štrik u kratkom vremenskom razmaku objavila je prevode još dva njegova dela. Reč je o romanu „Nađi me“ (najavljenom kao produžetak priče o Eliju i Oliveru koja je toliko očarala mnoge od nas) i memoarskoj prozi „Odlazak iz Egipta“. Prema logici stvari, od prvog se očekivalo više, ali je slučaj ipak obrnut: Asimanov prepoznatljiv autorski pečat ipak znatno bolje funkcioniše kod poluautobiografskog nego dela pretežno oslonjenog na već postignute rezultate prethodnog romana.
Govoreći o knjizi „Nađi me“ (Štrik, 2019. u prevodu Tatjane Bižić; orig. „Find Me“, 2019.), nemoguće je izbeći dilemu: da li je uopšte bila potrebna i je li ovo nastavak u pravom smislu te reči? Roman zapravo prati tri različite priče, povezane epiloškim poglavljem i naslovnim motivom ponovnog pronalaženja ljubavi. Njegove prve dve celine zaokupljene su sudbinskim susretima i na manje ili više direktan način najavljuju ono što je zapravo poslužilo ljubiteljima Asimanovog najpoznatijeg dela: čitavim tokom vode ka pomirenju Elija sa Oliverom. Ipak, malo je onakve atmosfere, koherentnosti, karakterističnog stila, a naročito ujednačenosti kvaliteta. Knjiga je, nažalost, ubedljivo osrednja u odnosu na „Zovi me svojim imenom“, iako igra na identičnu kartu iznenadne, po dalji život određujuće i obuzimajuće strasti (u priči broj 1) ili emocije koja opstajući kroz vreme i razdaljinu uporno definiše sve što jesmo, bez čega bi naše biće ostalo suštinski nepotpuno (poslednje dve). Glavna ideja pronalaženja takve emocije sprovedena je sa konačnim ciljem ujedinjenja junaka na čiju davnu ljubav svaka uspostavljena relacija novih-starih lica ne samo da aludira, već se njome uveliko nadahnjuje.
Prva priča izgleda ovako: u vozu od Firence do Rima, gde je predviđeno da održi predavanje i posle toga sa sinom upriliči jedno od tradicionalnih „bdenja“ (kako se zove i sama celina; radi se o obilascima mesta za koja ih vezuju uspomene iz mladosti), Semjuel Perlman upoznaje mnogo mlađu avanturistkinju Mirandu, fotografkinju opsednutu antičkim kipovima. Razveden od Eliove majke, profesor, kroz tako iznenada doživljenu novu ljubav, ponovo biva obuzet mladalačkim duhom, obnovljene životne energije. Epizoda je osmišljena u maniru mnogih filmova koji tokom dvadesetčetvoročasovnog perioda prate zbližavanje jedno na drugo nasumično naletelih parova, ostvareno kroz duge, poverljive i analitičke razgovore, tumaranje različitim gradskim lokacijama sa značajnim udelom fatalističkog stava (najpoznatiji primer je „Pre svitanja“). Važan je odnos prema problematizovanom fenomenu vremena i naših neodživljenih iskustava, a sve se odigrava petnaest godina nakon radnje prve knjige.
U drugoj celini („Kadenca“), Elio – sada perspektivni pijanista u ranim tridesetim, stanujući u Parizu posećuje staru crkvu i koncertna izvođenja koja se vikendom tu održavaju. Prilikom jednog takvog, upoznaje od sebe dvostruko starijeg Mišela. Brzo postaju ljubavnici, ali kroz nagli progres te veze Elio, što je mnogo značajnije, postaje svestan koliko nikada nije uspeo da preboli Olivera. Uvedena kao bitna, međutim, posle napuštena bez vidljive svrhe, tema potrage za autorom dešifrovanog notnog zapisa, izvesnim Leonom (koji je Mišelovom ocu tokom Drugog svetskog rata značio nešto neobično slično sadašnjem odnosu dvojice junaka), uvodi ideju ponavljanja vremena.
„Kapričo“ je pretposlednja celina, otvorena prizorom oproštajne zabave u njujorškom iznajmljenom stanu. Pripremajući se za povratak kući posle gostujućeg angažmana na univerzitetu, Oliver uviđa do koje mere je sve dotle živeo u laži. Pokrenut starom melodijom odsviranom na klaviru, kao i simultanom privlačnošću prema svojim poznanicima i gostima, Eriki i Polu, promišljajući o sebi donosi odluku da napusti suprugu, sinove, Ameriku, kako bi se vratio u Italiju i potražio Elija.
Završnim poglavljem „Da Kapo“, osam godina iza polaznog susreta u vozu, predstavljen je dolazak Elija i Olivera u kuću na jezeru, gde ih dočekuje Semjuelova udovica Miranda sa sinom koji je dobio ime po američkom gostu. Ponovo sjedinjeni, dvojica protagonista nastavljaju ka Aleksandriji, jednom od najzastupljenijih toposa Asimanovog književnog dela.
Od svih celina u romanu, možda je prva najubedljivija budući da dolazi do zaista dobre razrade Mirandinog lika i postepenog upoznavanja koje ne deluje zbrzano, uprkos okolnostima. Ovde je, takođe, najbolje postignut efekat istančanosti prikaza osećanja junaka, najpribližniji onom iz „Zovi me svojim imenom“. Miranda se postavlja kao emocionalno distancirana lutalica, osoba koja unapred zna šta želi. Sa Semjuelom je krajnje neposredna, usled čega oboje doživljavaju poznanstvo kao otkrovenje. Elio, naprotiv, često ostavlja utisak potrošenog i umornog čoveka starijeg od Mišela, dok mu se život sveo na nizanje prolaznih biseksualnih veza, u prividu podnošenja Oliverovog odsustva. Zajednički za sve tri priče je motiv promašenosti života vođenog bez pravog ispunjenja svoje svrhe. Otuda tako često dolazi do naglašene teme neodživljenog, izgubljenog vremena i pogrešnih tačaka fokusa.
Muzika nije ništa više nego naša kajanja ukomponovana u kadencu koja udiše pokret prividu zadovoljstva i nade. Muzika je najpouzdaniji podsetnik da smo ovde na vrlo kratko vreme i da smo zanemareni, prevareni ili, što je još gore, da nismo odživeli svoj život.
Elio, Oliver i Mišel predstavljaju primere egzistencija provedenih u lutanju, pod delimičnim paravanima i sa pokušajima intelektualnog kompenzovanja emocionalne praznine. Važnost evokativne snage melodije ili prostora (famozni „rimski ćošak“) povezuje priču sa piščevim prethodnim romanom. Asiman tretira ljubav kao nagonsko-intelektualno poklapanje, silu kojoj se nije moguće odupreti i koja zahteva potpuno, momentalno angažovanje čitavog bića. Ali, uprkos svemu, „Nađi me“ ne uspeva da dostigne ukupan efekat, skoncentrisanost, niti stilsko-izražajnu upečatljivost iz „Zovi me svojim imenom“.
Kada se sve uzme u obzir – pojedinačni zapleti koliko i opšti utisak, roman zapravo bolje funkcioniše kao zasebno delo nego neposredan nastavak. To ne bi predstavljalo manu, samo da se od početka nije ciljalo upravo na nostalgiju pobuđenu uspehom knjige koju, očekivano, novi ne uspeva da dostigne, a čiju priču možda ipak nije ni trebalo dopisivati.
Posredstvom romana „Nađi me“, Asiman nastoji da ostavi u osnovi optimističnu poruku o neprolaznosti emocije koju ne bi trebalo, niti je zaista moguće otpisati kao jednom za svagda promašenu priliku. Pristup mu je donekle idealistički: žudnja za drugom osobom nepogrešivo ukazuje na prepoznavanje duhovnog srodstva, u antičkom smislu shvaćenog jedinstva zarad kog vredi odbaciti sve i započeti iznova, sada ono pravo, postojanje. Mada su okvir i najveći deo priče pretežno vidljivo isforsirani, a nedovoljno originalni, može se reći da makar ta polazna poruka ipak svemu daje nekakav smisao.
Autorka: Isidora Đolović