(O romanu „Skrivene želje, nemirna putovanja“ Vladimira Jankovskog u izdanju Antologa, Skoplje, 2020)
Misleći na to kako bih formulisao svakodnevni život gde ima puno sostojaka od onoga koje mi radimo usputno ili instinktivno, nameće mi se fraza „izvan, unutra.“ Izvan, kao široko rasuti eksterijer gde mi razvijajući svoju agorafobiju pokušavamo da se uhvatimo u klinč sa neočekivanim i nepotrebnim, a unutra, gde razvijamo klaustrofobiju robujući detaljima i sitnim opstrukcijama koje nam komad po komad drobe život. Užasnut od konstatacije da bi naš svakodnevni život mogao da bude svileni kaiš oko vrata, ja se ne vraćam značajnim trenucima samo da bi zalečio svoju dugoročnu napetost, nego odlazim negde u nekoj drugoj stvarnosti pružajući ruku ka svom talentu (onoliko koliko ga imam) kako bi me on izvukao iz te game akutne nepodnošljivosti.
Vladimir Jankovski se čvrsto držao svog talenta, zato što je njegov spisateljski talenat jasan, oštar, a u isto vreme kompleksan i slojevit. Roman „Skrivene želje, nemirna putovanja“ govori o jednoj bitki sa danom i noći, o jednoj uzaludnoj kohabitaciji sa vremenom i prostorom, o jednoj globalnoj traumi koja već odavno nije individualna, o jednoj lošoj reflektivnoj digestiji u kojoj sudbine imaju redovno tragični kraj, o jednoj urbanoj rapsodičnosti sa kojom upravo želje o kojima govori on u njemu ostaju kao obrisi neslućenog realiteta, a duhovni opstanak osušeni ekstrakt suze i znoja.
Ovaj roman ima fragmentarnu strukturu i na trenutke liči na scenario. Četiri glavna likova: Bistra, Martin, David i Pavel plove po strujama svojih životnih priča i svakako, Jankovski njima daje predznak ahtiheroja. Ovaj, isključivo talentovan prozaist zna da dobro pomiriše polen vremena i da koncipira svoje likove na najbolji mogući način. Kažem polen zato što ono što u ovom trenutku miriše u vazduhu je crna razdrazljiva prašinica koju mi otelotvorimo u bes, tugu i jad i to je jedna siva, jalova varijanta polena koji oplođava. Ovi njegovi antiheroji ulaze u stihiju urbanog habitata i do kraja dozvoljavaju da ih ona odnese. Konačno, posle svih tragedija i nesuglasica, ta stihija spaja ove likove upravo u jednu urbanu paradigmu posle koje će ovaj roman ostati u kolektivnom sećanju makedonske književnosti. Vladimir Jankovski svojim preciznim stilom i autentičnim izrazom prodire u psihološke dubine glavnih likova, ali kratkim uporednim pričama (od kojih neki su sa samo jednom rečenicom) likova iz celog sveta on povlači jednu referencijalnu tangentu iz čije sigestivnosti izvlači krajnju poentu ovog isključivo kompleksnog dela.
„Skrivene želje, nemirna putovanja“ je roman, ali je istkan od više kratkih priča. U njihovim pasusima, u tim literarnim pazusima se kriju sitni stubovi koji čine ovo delo vrlo organično i pored spomenute fragmentarnosti. Postmoderna umetnost mnogo ne korespondira sa kompaktnošću pravdajući se opravdanom multiznačnošću. Zato je u književnosti u poslednje vreme vrlo česta pojava fragmentarnih dela. Ali, s druge strane, organičnost ima i svoju izrazitu ekstenzivnost i dozvoljava rekoncipiranje koje, uz spomenutu referencijalnost se uvlači u svoju elementaru povezanost. Ovaj je roman inovativan upravo u tom smeru. Široka sugestivnost kratkih priča iz više zemalja, koja na neki način „inficira“ priče četiri glavna lika, gradi konstrukciju u kojoj tragika Bistre, Martina, Pavela i Davida povlači skoro sve sudbinske simptome plejade likova čije su životne priče toliko precizno jasno određene i iznijansirane. Čitajući ovaj uzbudljivi roman, dobijamo utisak da ta piramida likova kao četiri glavna lika metaboliziraju sve događaje koji određuju njihov kraj. Kažem piramida zato što na kraju u delu „Nemirna putovanja“ sva četiri lika postaju jedna priča, jedna životna sudbina i jedna globalna biografija.
Ovo delo Vladimira Jankovskog i pored toga što je mahom jednostavno u sebi krije dosta zamki, mnogo previranja, mnogo opravdano izvrnute logike. Ovde se ponovo vraćam svakodnevnosti i složenosti jednostavnih i skoro nevidljivih događaja. Bistra i Martin održavaju jedan neodrživ brak i sve je to pod velom svakodnevne galantnosti. Galantnost koja je figurativna i u nekoliko navrata poetična. U ovom delu Jankovski nalikuje na Majkla Kaningema – ležeran je, ali u isto vreme i opasan. On kao da jede i da seče vreme, kao da miriše i ispija prostor. Upravo u tim ležernim dogovaranjima i prisutnostima leži „violina teče“ „pretvara se u kit koji spava“ itd. Svakako, spominjanjem prisutnosti ulazimo u jednu svesno determiniranu odsutnost iz koje Jankovski izvlači ekstrat neizbežne dominacije onoga kakvi u stvari svi likovi žele da budu, a kakvi nikada ne postaju. Čini se da upravo zato i naziv sadrži ono „skrivene želje“. Vladimir Jankovski ovim likovima i njihovim pričama objavljuje rat otrcanoj i nesrećnoj sintagmi koju slušamo celog života i koja se nikad nije dogodila, a koja glasi „Biće dobro.“ On nije nihilist i dobro zna da „neće biti dobro“ i onu odsutnost koju on otvara kao Pandorinu kutiju koja krije te crne čestice prašine od kojih u ovom trnutku zabolimo i fizički i duhovno. Isto tako Pavel i David su antiheroji od čijih želja se grade bajke, a oni sami padaju u ambis. Njihova odsutnost je eklatantna, a njihova prisutnost apsolutno neprihvatljiva za ovaj urbani haos. Tu je reč o jednoj „pesimističkoj euforiji“, koja i pored toga što je kontraverzna u svojoj formulaciji, je najviše produktivna u samoj konstrukciji romana. Vladimir Jankovski sublimira likove iz mnogo zemalja u biografijama četiri glavnih likova oni se na nekim mestima sreću i fizički ali, na neki način on ih i diseminira, pa tako ta ireverzibilnost nosi još jedan sloj koji govori o univerzalnosti glavnog problema ovog dela kojeg bih ja formulisao kao „rapsodiju otsutnosti“.
Jedna od najinteresantnijih sekvenci je priča koju David priča svojoj kćerki Evi, a to je priča o kralju koji nikada nije bio zadovoljan svojom palatom. Tu Jankovski uvodi još jednu relaciju koja otvara mnoga druga pitanja, a to je simptomatika neodlučnosti. I čini se, da ta „spolja, unutra“ filozofija svakodnevnice postaje toksična najviše zbog akutne neodlučnosti. Ovaj talenovani pisac svoju prozu dozira onoliko koliko je potrebno da svi aspekti njegove tematske opredeljenosti budu obihvaćeni i izvanredno oblikovani u fikcije. Igrajući se odsutnošću, neodlučnošću, ovi njegovi antiheroji pišu jednu istoriju koja „se dogodila i nije se dogodila“, ali je najvažnije to što je ona vrlo moguća. Zato je ovaj roman vrlo kompleksan, zato je krajno sugestivan i povremeno rigidan. „Skrivene želje, nemirna putovanja“ je roman koji se ne čita samo jednom. Njegovi skriveni motivi su i inspiracija i motivisanost i navraćanje ka njima je neminovno a konačno, ovi likovi, onoliko koliko ćemo ih naći oko sebe, najviše ih otkrivamo u sebi. Martin, Bistra, Pavel i David su četiri lika koji su, u stvari jedan lik, a to smo mi, svako od nas. To čini ovaj roman velikim – ta neverovatna blizina sa našom patnjom instruiranom od svakodnevnice, koja, sa druge strane je kontaminirana velikim nesrećama, nepravdama i destrukcijama.
Autor: Sašo Ognenovski
