MULAT ALBINO KOMARAC: Osećaj nestajanja sa lica zemlje

Mulat albino komarac

O romanu Mulat albino komarac. Autor: Stevo Grabovac. Izdanje: Imprimatur, Banja Luka, 2019.

Mulat albino komarac je fraza iz teksta pesme Smells like teen spirit sa albuma Nevermind kultne grupe Nirvana. Ovaj roman najviše odiše iskrenošću, sa dubokim emotivnim ispunjenjem i sa stilom koji savršeno podseća na Albera Kamija. Stevo Grabovac mračnu literarnu kulu inspirisanu bezumljem rata u Bosni gradi najviše gustinom apsurda, tako da se svi događaji prepliću najviše preko alogičnosti straha od smrti i očaja od bezidejnosti okružja od kojeg nema spasa. Naravno, nije otrcana fraza da je ovo roman o generacijama izgubljenim u vihoru rata devedesetih godina i da se rane u tim napuklim dušama neće isceliti još dugo. Taj neverovatni osećaj brisanja čoveka sa lice zemlje i njegovog poništavanja, je motiv ovog štiva koje impresionira, ali i zabrinjava.

Mulat albino komarac je trash fraza teksta pesme grupe Nirvana gde se očajno, u nekom Žarijevom fazonu traži buđenje libida i raspoloženja nekakve monotone, ali bučne auditivne naslage od strane bića koje je hibrid ljudskog ostatka holokausta i utučene duše usamljenog i socijalno zaboravljenog bića. Roman oslikava epizode strašne torture za vreme i posle rata gde više ništa nije isto. Autor pravi paralelu realnog i za rat uobičajenog terora ljudi sa terorom koji dolazi tiho posle njega, a koji uključuje finansijski krah, užasne etničke netrpeljivosti i socijalne stigme pod plaštom uspešno završenog rata. Rečju, Stevo Grabovac se u ovom romanu bavi mrvicama ljudskog postojanja i duševnom glađu koja, čini se, da do današnjeg dana u tim krajevima nije utoljena. Jedan od najstrašnijih i najslikovitijih citata koji otvara ceo panoptikum ovog vrlo upečatljivog romana je sledeći:

„Onda su jedno za drugim umrli prvo otac, pa onda majka. Onda je firma počela da rapidno propada. Onda sam zapao u dugove. Onda sam zapao u još dugova jer sam naivno bio žirant za kredit i to ne jednom,već dvaput. I onda je banka počela da uzima svoje. Onda sam žicao od tetke. Onda sam gladovao. Onda sam izgubio stan u kome sam živio. Onda sam radio razne poslove da preživim. Onda sam se pitao koji je smisao preživljavanja. Onda sam se preselio u kuću izlazećeg sunca.“

Sublimat krhke i fragilne demokratije koja još uvek razjeda sva društva posle raspada jugoslovenske federacije. Stevo Grabovac još jednom delu svog romana daje naslov po kultnoj rok numeri: House of the rising sun grupe Animals i time zaokružuje estetski krug celog štiva, a to je hronika destrukcije koja se pomalja na jedan savršeno mimikrijski način producirajući verziju kapitalizma viđenu kroz sočiva nevere i izmame.

Stevo Grabovac poredeći konkretne scene terora za vreme bosanskog rata sa socijalnim dnom posle njega, pominje jedan eklatantno depresivni simulakrum, a to je defintivno topljenje u masu kao zaštitu od udara života koji postaje nepodnošljiv. Roman sledi taj alogični tok ljudskog razdiranja koji pomalo podseća na Mersoov Alžir u „Strancu“ pomenutog Kamija, začinjen zadahom tradicije kojom se ostali štite, a ne poštuju. Generalno, kao deo izgubljene generacije, glavni lik u ovom romanu se suočava sa samim sobom, nesrećnim i gladnim, gledajući svoj lik u svim drugim koji su oko njega. Upravo zbog toga on na svoj mazohistički način uživa u svom libidu nemajući nikog pored sebe, kako on kaže: „živeći svoj odvojeni život“, gde i „organi imaju svoj odvojeni život.“ Presek života koji ne vodi nikuda, a najmanje u demokratiju, devastirane od rata države, presek je sudbina koje jesu paradigmatiče, ali su u isti mah i deo životnih tokova drugih zemalja obuhvaćenih vihorom rata. Posle rata u bivšoj Jugoslaviji dogodili su se Avganistan, Sirija, Irak i izbeglice lutaju svetom u potrazi za svojim ognjištem koje se ugasilo u zemljama gde su živeli i odgajali svoje potomke. Glavni lik u ovom romanu je izbeglica u svojoj vlastitoj zemlji. Njegova je sudbina neprepoznavanje mesta gde je ranije živeo, neobična i posve apsurdna, zato su sve relacije u familiji i u drugim socijalnim interakcijama znatno promenjena, a logika događaja neuhvatljiva i nedokučiva. Upravo zato autor svom liku nalazi utočište u izmišljenom habitatu koji opisuju stihovi pesama s kojim je rastao.

Roman Mulat albino komarac nema tekuću radnju. Sastavljen je od šest traumatskih priča glavnog protagoniste gde se fleš bekovi menjaju isto kao što se menja njegova sudbina. Hodajući po žici ispod koje je ambis smrti, njegov glavni lik pokušava da u celoj toj životnoj napetosti razvije i humor, da malo dodirne ljubav i da zaviri u umetnost muzike i stripa, da se napije artizmom s kojim je doživljavao nezaboravne trenutke sve do dolaženja gvozdene čizme rata koja je stala na celo to duhovno bogatstvo razbijajući ga u sitne čestice koje sada on pokušava da pohvata. Jedan od najvećih kvaliteta ovog romana je njegov vrlo živ dijalog i izvanredni opisi tako da cela ta književna sinteza ocrtava mračnu filozofiju ništavila gde je smisao života samo jadna pomisao sa strahom da će dalje pomišljanje na nju dovesti do definitivnog kraja.

Stevo Grabovac u jednom trenutku i otvara tu dilemu zašto „mulat albino komarac“ i šta je mladi Kurt Kobejn mislio time kada je to napisao. Njegov drugar Ćupo kaže da je on u stvari pričao sa njegovim falusom, ali naravno to je bezazlena konstatacija zato što glavni protagonista u toj frazi nalazi svoju sliku besmislenosti života posle rata. Ili života u ratu. Ljudi koji liče jedni na druge, ludilo čija se haotičnost meri žrtvama i nikada neispunjenim željama. To je u jednoj rečenici putanja po kojoj se kreće njegova planeta očaja i iracionalnosti. Upravo zato ovaj roman uveliko podseća na Kamijevog Stranca gde je nepodnošljivost i nepripadanje deo pomisli da se na najbolji mogući način ode sa ovog sveta, nešto što je mladi Kobejn rešio vrlo žustro i na neki način osakatio sve nas njegove izvanredne muzike.

Pročitajte i: Recenzija romana Kratka povest sedam ubistava Marlona Džejmsa

I, gde je tu optimizam? Gde je dah koji ispunjava pluća? To se pitate dok hitate ka kraju ovog vrlo uticajnog romana. Verovatno u tananoj mreži želje i ljubavi koje pisac povremeno plete između užasnih i strahotnih scena koje odbeležavaju život njegovog glavnog junaka, a i koji verujemo da imaju neku tangencijalnu autobiografsku vezu i sa njim samim. Optimizam i želja za životom uvek postoji, to Stevo Grabovac povremeno pokazuje svojim vrlo specifičnim humorom i malim ljubavnim iskrama i verovatno je to ono što njegovog glavnog junaka nije navelo na ono što je nažalost učinio Kurt Kobejn. Naivnost i emotivnost celog ovog štiva je dijamantski odsjaj srpske književnosti koja rađa još jedno veliko ime čija ćemo dela imati zadovoljstva da pročitamo.

Autor: Sašo Ognenovski

Share