Svake srede predstavljamo vam odabrane radove koji su pristigli na Konkurs za književni prikaz 2024. U užem izboru na ovogodišnjem konkursu našao se prikaz romana Rudnik Miodraga Majića (Vulkan, 2022), koji je napisao Stefan Megić.
U svetu u kom je objektivna istina dovedena do stepena besmisla i irelevantnosti, jedino što može da živi i funkcioniše jesu subjektivne istine, koje mogu direktno uticati na našu stvarnost i stvoriti kreacije koje su svojstvene samo našim perspektivama. Imati neurotičnu sliku sveta koji nas okružuje predstavlja naša razbijena ogledala gde se kao gomila izvitoperenih odraza istina prezentuje drugima.
Problem istine u današnjem svetu nije kontroverzni proces, naprotiv, iako smo oduvek težili ka kolektivizmu, da bismo mogli da odbacimo i preusmerimo odgovornost na masu, naše istine postaju relevantne jedino našim rascepanim mozgovima, koji pored zadovoljenja osnovnih životnih potreba teže ka nekom boljem životu kroz materijalno, bez mogućnosti da se razume ono što čovek zapravo jeste.
U tom svetu, koji u prvi plan podstavlja ideju da je materijalizam jedina vrednost koja nam se predstavlja kao relevantna, pronalazimo glavnog lika ove sage: Bogdana. Sve ostale ljudske osobine, težnje i htenja su zanošenja nesposobnih i nezahvalnih ljudi. Bogdan je uljez u svetu uspešnih, pretencioznih i bahatih individua.
Njegova surova prošlost podstaknuta je ranim gubljenjem roditelja; zaokružena bakom koja ga je čuvala u nečemu što bi se moglo nazvati preživljavanje; odlazak u rat, prisustvovanje traumama i ubistvima dovode njegovo nervno rastrojstvo do stepena gde se mi konstantno pitamo da li je ono što narator izgovara istina, ili samo projekcija subjektivne istine koja nije relevantna našim percepcijama.
Sa druge strane, svi romani nose tu specifičnu istinu, koja je od samog početka predočena kao fikcija, kao nije-se-desilo, šta-bi-bilo-kad-bi-bilo narativ, koji mi kao čitaoci merimo idejom verodostojnosti. Samim tim, ulazimo u trku pacova gde dozvoljavamo piscu da nas svesno obmanjuje, tražeći nečiju istinu u nečemu što je u okvirnom smislu te reči laž, izmišljotina ili zanošenje.
Postmodernizam je preuzeo upravo tu ideju našeg večitog traganja ka jedinstvenom istinom i uveo motive nepouzdanih pripovedača, psihopatološke percepcije glavnog lika, kao i razne apsurdne trenutke koji su tu da nas opomenu, tokom čitanja, da je naša potreba za istinom, još jedan koncentrični krug obmanjivanja koji dozvoljavamo sebi da bi se osećali bolje; ili da bismo naučili nešto novo. Kao da svesno prihvatamo laži, koristeći odbrambene mehanizme kao što su intelektualizacija i racionalizacija, da bismo ubedili sebe da to ipak radimo radi većeg dobra.
Ako taj koncentrični krug prenesemo na druge aspekte, izvan odnosa pisac/čitalac, lažov/obmanuti, onda je ono što gledamo na televiziji ili čitamo na portalima, u vestima, takođe, nešto čemu dajemo epitet verodostojnosti da bismo poverovali u isti.
No, da se vratimo romanu. Narativ počinje u duševnoj bolnici, u direktnoj komunikaciji između psihijatra i Bogdana, koji pripoveda svoju priču, znajući da će morati u jednom trenutku svog lečenja da je odbaci i da prihvati činjenicu da je mentalno oboleo, da bi došao do razrešenja, tj. da bi stvorio percepciju da su ga izlečili. Što je problematično na svim nivoima. Vidimo Bogdana koji zna da će ga okruženje naterati da odbaci svoju verziju života radi onog koji je opšteprihvatljiviji, da bi mogao da nastavi da funkcioniše u ovom svetu, gde je neophodno ne talasati i ne zanositi se.
On psihijatru govori, ali ujedno probija četvrti zid i nagoveštava čitaocima da je došlo vreme da zaigramo njegovu igru, da se upoznamo sa njegovim paklom, da bismo mogli da opravdamo njegove postupke i da razumemo njegovu stvarnost, koju će svakako izgubiti, samim tim je neophodno da kao saučesnici, budemo tu uz njega dok ne završi sa svojom istinom, a posle će neke druge zaseniti njegovu, jer mi ćemo uzeti neku novu knjigu.
Upoznajemo nesnađenog advokata koji je pritisnut psihičkim problemima, koje povezuje sa osetljivošću i ratištem, te pokušava da živi život koristeći modus operandi ljudi kojima se okružuje. Pre svega, njegova devojka, verenica, supruga, ćerka je poznatog režimskog advokata čiji je sistem vrednosti direktno vezan za materijalno, te se to prenosi i na nju.
I iako ona završava sa Bogdanom kao antitezom tog sirovog materijalističkog života, u kom se ogleda njen bunt protiv oca i režima, kako vreme prolazi i kako se suočava sa istinom i stvarnošću, ona od Bogdana traži da bude kao Novak, njen otac. Da proda dušu Đavolu i da u tom procesu oni dobiju novac na osnovu kog će stvoriti nešto više od iskonskog bunta koji ih je sastavio u auli Pravnog fakulteta.
Pod njenim uticajem, junak prihvata sastanak sa direktorom GMG kompanije koja se bavi rudnicima kobalta u zemljama Trećeg sveta. Direktor je dopadljiv, specifičan, vrcav, podseća na Ala Paćina iz filma „Đavolji advokat”, na Votrena iz Balzakovih romana, Volanda iz „Majstora i Margarite”, gde se tačno vidi faustovska dilema, tj. da li ući u nešto što deluje previše dobro da bi bilo istinito, ili odbiti ponudu života da bi ostao čist sa samim sobom? Dilema iz perspektive modernog čoveka je irelevantna, jer ako pođemo od pretpostavke da materijalno upravo jeste pokretač, onda je sve dozvoljeno i nihilizam može preuzeti primat i pretvoriti nas u antitezu humanizma.
Uz posao ide početna plata od šest hiljada evra, službeni auto, vikend putovanja do Praga, Rima, Beča, samo da bi popili kafu sa mlekom i vratili se kući novim čarter letom. A zauzvrat se od Bogdana, u suštini, ne traži ništa sem da prati eminentnog advokata i uči zanat da bi u kasnijim godinama preuzeo ulogu medijatora između gomile nezadovoljnih, sa jedne strane, i rudnika sa druge.
Sve se menja kada mu umire baka, koja ga je očuvala, te on nasleđuje zemlju u selu Lugovi, mestu gde njegova kompanija otvara rudnik. Dolazi mu nepristojna ponuda od milion evra da proda oronulu kuću i okućnicu. Nakon mesec dana premišljanja, gde se svi likovi postavljaju prema njemu kao da će mu se život promeniti nakon toga; gde se stvara emotivno uslovljavanje i gde se generalno ne razume emotivna vezanost za mesto, već samo broj nula u ponudi, on odlučuje da odbije, bez obzira na haos koji će to prouzrokovati.
No, direktor mu nudi rešenje, da zadrži kuću i da preuzme novac, ali da u procesu postane lobista kompanije u selu i polako odobrovolji meštane da prodaju svoja imanja. Ugovor sa Đavolom je ispred njega, ostaje samo da prihvati.
Ali u Lugovu nije kao što izgleda. Ljudi su bolesni, zemlja je bolesna, priroda je bolesna, životinjski svet je bolestan i sve zbog rudnika koji se nalazi u brdima i koji niko nije video.
Bogdan, koji još uvek ne može da razume kako je moguće da svet ne vidi istinu koju prezentuje; kako je moguće da svet zaneseno pleše po truplima ljudi razmišljajući samo o nulama i čistom interesu, odlučuje da uđe u rudnik i vidi iz prve ruke šta se dešava unutra.
Rudnik je predstavljen kao Mordor iz Tolkinovog „Gospodara prstenova”, ogromne kule koje vezuje gusta metalna žica gde je puštena struja koja može ubiti sve oko sebe; stražari koji sa vučjacima idu okolo i spremni su da pucaju na nepozvane goste. Gomila kamiona i opreme na dno okna dovozi leševe ljudi, ubijenih slučajno ili namerno, gde pojedinci direktno uplaćuju novac rudniku da ih se reši bez upliva policije ili javnosti.
Nailazimo na rudnik koji zakopava leševe; ogromnu jamu punu mrtvih, bezimenih ljudi, u državi u kojoj smrt postaje jedina moneta. Nakon izlaska iz jame, Bogdan naoružava meštane, hiljade ljudi dolazi sa raznih strana u vidu neočekivane sile koja se iznenada pojavljuje i prisustvujemo kolektivnoj pravdi gde gomila ljudi juriša ka rudniku i vadi mrtve; gde sve religije, ljudi svih nacionalnosti, ljudi svih seksualnih opredeljenja, jurišaju da pobede objektivnu istinu naspram one subjektivne, relevantne. Nažalost, sve se završava pričom koju nam Bogdan, ipak, govori iz mentalne institucije.
I šta je istina? Da li je Bogdan preživeo nasilje i sada pokušavaju da ga dodatno indoktriniraju praveći ga ludim i želeći da sakriju rudnike smrti koji postoje po celom svetu? Ili je rudnik smrti alegorija ratovanja, u kom mrtvo ljudsko telo postaje moneta za raskusurivanje, a logori smrti, tj. Jame, validna realnost na osnovu konteksta i okolnosti? Ili je rudnik naša potreba da pronađemo istinu u sebi, koju zakopavamo da bismo preživeli u svetu u kom ljudi plešu bez obzira na pakao koji ih okružuje?
Na nama kao čitaocima je da prihvatimo istinu koja specifično nama odgovara; a pisac je genijalno uspeo da zadovolji sve strane, ali da nas ne prezasiti u procesu. Pomirio je teoriju zavere, psihologiju i pacifizam, težeći da omogući čitaocu da se prepozna u svim varijantama, ali da ujedno uđe u paradoksalnu situaciju gde će se tražiti istina u nečemu što je u samoj biti izmišljotina, vešto napisana obmana.
Mi ćemo satima razmišljati o mogućnostima, prepiraćemo se sa drugima braneći svoju verziju, plesaćemo razmišljajući da ne postoji one naše, sa kojom se pisac tako lepo poigrao, da nam ostaje samo da sa smeškom nastavimo da plešemo. Jer svet upravo jeste klatno između subjektivne i objektivne istine, a na nama je da plešemo i da prihvatimo da ni jedna, a ni druga strana nisu konačne, već svojstveno i specifično savršene. Kao i književnost, između ostalog.
Autor: Stefan Megić
Uži izbor na Konkursu za književni prikaz
Stefan Megić završio je Opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Uređivao portale Konkretno.rs, Kliker, vodio radio emisiju Konkretno. Trenutno je zamenik glavnog i odgovornog urednika portala Glas Ćuprije. Ima stotinu tekstova objavljenih na desetinama portala: pisao za Konkretno, HellyCherry, P.U.L.S.E. esejistiku, prikaze, kolumne i analizu pop kulture. Objavljivao poeziju i kratke priče po zbornicima. Trenutno zaposlen kao konsultant za digitalni marketing i odnose sa javnošću za strane kompanije.
