Od 14. do 16. oktobra Izdavačka kuća Heliks ugostiće austrijsku autorku Karolinu Šuti. Tom prilikom biće predstavljena njena knjiga Mora da sam jednom hodala po mekoj travi koju je na srpski prevela Nikolina Zobenica. Promocija će se održati u ponedeljak, 15. oktobra u galeriji ARTGET, u 18 časova. O knjizi će govoriti: Karolina Šuti – autorka, Jasmina Vrbavac – književni kritičar, Marija Ratković – teoretičarka umetnosti i medija, Johannes Irschik – direktor Austrijskog kulturnog foruma i Kataria Ješić – urednik.
Mora da sam jednom hodala po mekoj travi
Kada jedna veoma neobična i svestrana ličnost zaokupljena literaturom, istorijom književnosti i muzikom odluči da napiše roman, rezultat je dakako impresivan. Roman austrijske spisateljice Karoline Šuti nosi i neobičan naslov – Mora da sam jednom hodala po mekoj tavi. Već u samom naslovu sadržane su promišljene aluzije i indikacije na suštinu priče o Maji, devojci koja je rano ostala siroče i odrastala u pustoj kući sa svojom tetkom, u siromaštvu – kako materijalnom, tako i emotivnom. Ovaj roman je vrlo snažan i upečatljiv, atmosfera u njemu je teška i tužna; mrva sreće i zadovoljstva koja se junacima pojavljuje samo na tren predstavlja okosnicu njihovog bivstvovanja. Maja i Marek, pa i ostali likovi u delu, pokušavaju da zadrže lepe osećaje u sebi, da (p)ostanu srećni junaci, ali sreća im neprestano izmiče i zadržava se jedino u sećanju. Stav koji autorka upliće u naraciju je uopštena pouka da se sreća nalazi u malim stvarima – otuda i naslov takav kakav jeste. Sreća je skrivena u tako maloj stvari kao što je hodanje po mekoj travi.
Potraga za srećom za Maju ujedno je suštinska potraga za sopstvenim identitetom i poreklom. Tetka sa kojom odrasta od nje krije priču o prošlosti, istinu o njenoj majci i ocu. Takođe, tetka pokušava i da iskoreni jezik Majinog detinjstva. Dok se igra sa svojom jedinom i omiljenom igračkom – babuškom, tetka je ispravlja: „Ne zove se babuška nego matrjoška“. U ovoj uvodnoj rečenici sakriven je smisao celog romana. To je roman o gubitku maternjeg jezika koji je usko povezan sa poreklom i identitetom, jer jezik za Maju nije samo običan zvuk, već je to zvuk koji je duboko ukorenjen u svakome, jezik je ključ identiteta. On se Maji javlja u vidu fragmenata, pojedinih reči i sećanja koja nisu izgubljena već obložena drugim slojevima drugog jezika i iskustva. Izgubljeni maternji jezik je jezgro oko kojeg su sakrivene slike, kompleksne i ujedno vrlo jednostavne, sastavljene i prepletene u scene romana.
Otuda Marek, Poljak koji govori čudnim jezikom i živi sam u udaljenoj i oronuloj kući Maji pruža osećaj sigurnosti i pripadnosti. On je naziva „moje kohanie“, time je podsećajući na njen maternji jezik, zapravo beloruski, i navodeći je da se priseća svojih zaboravljenih korena. Čak i kada je odrasla, odselila se u veliki grad, dobila ćerku i skrojila sopstveni život, Maja i dalje nosi senku neznanja koja joj ne da mira. U zaključnom poglavlju ona sa ćerkom putuje vozom, želi da vidi sve što je njena majka možda videla, da čuje sve što je majka čula, da iskustveno proživi deo života svojih predaka. Knjiga o Maji je knjiga o sećanju, gubitku i oporavku. Iako nosi tešku atmosferu otuđenosti, ova knjiga konačno donosi smiraj, toplu utehu i zaokruženost.
Budući muzički indoktrinirana, Karolina Šuti u svoj roman unela je i dosta muzičkog tonusa. Struktura romana je osmišljena baš kao i babuške sa kojima Maja odrasta. Postepeno otvarajući naratološki sklop do literarnog klimaksa, autorka predstavlja svet glavne junakinje kao svet otuđenja, arhaičan i gotovo nem, svet bez istinske ljubavi, bez detinje bezbrižnosti, svet oskudice i hladnoće. Babuške su simbol forme i principa na kojem je građena priča. Na jednom mestu autorka referiše na imanentnu poetiku i kaže: „Ima različitih babuški. Neke su nalikovale jedna drugoj do najsitnijih detalja, a neke su imale različite slike na stomaku. Na svakom stomaku druga slika i odmah se zna koja priča ide uz nju. A velika babuška povezuje sve priče kao korice knjigu bajki.“
Pogledajte i >> Projekat Trans-Evropa: književno putovanje Kontinentom
Donekle, ovaj roman nalikuje proznoj poemi. Elementi lirske poezije prepleteni sa narativnim elementima povezani su asocijativnim putem i upošljavaju sredstva koja nagoveštavaju neodređenost. Autorka barata nagoveštajima, pokušava da otkrije osećaj lepote posredno, sugestivnošći i simbolikom. Pažljivo bira reči tako da njihova asocijativnost i zvuk prenose veliki spektar značenja koja se nalaze između redova. Ta neodređenost i asocijativnost jezika impliciraju muziku, neograničenu umetnost sadržanu u melanholičnom tonu romana koji ima zadatak da uhvati naslućivanje stvarnosti i sećanja.
Karolina Šuti predstavlja veliku želju za nečim izgubljenim i izbledelim što bi se možda moglo povratiti u sećanje i pretvoriti se u čvrstu uspomenu. Putem te meke trave koju je junakinja nekad sigurno gazila, sećanje postaje udaljena ali opipljiva uspomena ispunjena lepim osećanjima, a ne osećajem nedostatka. Iskustvena senzualnost sećanja daje veliko poverenje mašti. Tišina pamćenja pronalazi svoj put u slobodu mašte. U tome se ogleda trijumf Majine potrage za sopstvom.
