Moja fabrika: omaž jednoj željezari

Knjiga Selvedina Avdića trebala bi biti obavezna literatura i u osnovnim i u srednjim školama, i ne samo to, bez ikakve iluzije da bi to u njima išta promijenilo, trebalo bi po primjerak knjige poslati svakom od naših “tranzicijskih” čarobnjaka, koji nisu samo uništili fabrike, već sa njima bespovratno izmijenili i gradove i uništili živote. – zapisao je Srećko Horvat u Čitaonici Žurnala.

U knjizi Moja Fabrika koju je izdalo zeničko Vrijeme, čitamo o ogromnoj, najvećoj željezari u nekadašnjoj Jugoslaviji, koja je rasla kako je rasla država i smanjivala se s njenim raspadom; o gradu koji se oduvek propinjao na prste da bi bio veći od Fabrike, a kada više za to nije bilo potrebe, sveden je na svoju pravu meru; o radnicima koji čine svaku fabriku, bez obzira na to šta o tome govorili kapitalisti; i o generacijama koje su odrastale u uverenju da je sve krhko i prolazno izuzev velike Fabrike na periferiji grada.

Pre nego je objavio knjigu Moja fabrika Avdić se Zenicom bavio i u romanu Sedam strahova, knjigom koja je književna kritika ocenila literarno izuzetno uspešnom, najviše zbog autorovog nastojanja da se u predstavljanju sadržaja odmakne od sterotipnih i sižeiziranih načina oblikovanja priče.

Knjiga Moja fabrika doživela je sličnu sudbinu, a o njenom uspehu u kulturnoj javnosti BiH najviše govori činjenica da je dramatizovana i postavljena kao pozorišna predstava.

„Kao što sam već pisao – tačno je, Fabrika je oduvijek bila smrdljiva, prljava i bučna ali i takva učinila je da nekadašnja kasaba postane grad, mala kotlina otvorila se za sve vrijedne ljude. Zar to nije idealna identitetska tačka koja nam daje otvorenost, multikulturalnost, višenacionalnost… Doduše, ne znam da li su ti pojmovi i dalje poželjni za trenutnu vlast u Bosni i Hercegovini. Bilo kako bilo, ja se ne mogu sjetiti bolje identitetske tačke, jer samo sa takvim osnovama Zenica može graditi budućnost. Nema potrebe da to činimo od nule.“ – napisano je u saopštenju povodom knjige Selvedina Avdića.

Share