U izdanju Narodne biblioteke “Dositej Novaković” iz Negotina nedavno je objavljena zbirka pesama Mitovi i senke pesnika i pripovedača Saše Skaluševića Skale.
U pogovoru o zbirci i autoru, pisac i slikar Oliver Jovanović piše:
Skala nije bilo kakav pesnik, on je, kako bi to rekao Moravija, “pesnik koji ulaže svoju kožu” – i to se oseća. Pročitavši u jednom dahu “Mitove i senke” video sam ga daleko bolje. Bili su mi bliski njegovi stavovi o našoj zverski surovoj, virovitoj stvarnosti, o prodanim pionima i ludilu, devastaciji sveta i potrazi za nečim boljim, lepšim (ako toga još uvek negde ima da se nađe). On nije samo pevao o bekstvu, o jednostavnom vraćanju prirodi, odbacivanju lažnog morala, već o pravoj borbi, suprostavljanju, pronalaženju iskonske prirode u sebi, nešto poput Knut Hamsuna, Ničea i sl. mislilaca. Ja volim stare Rimljane i Grke, volim to vreme, a otkrio sam da je i pisac istih sklonosti, da traga i po toj dalekoj prošlosti za nekim svojim odgovorima. Da bi razumeli sadašnjost, bili spremni za ono što nam budućnost donosi, moramo poznavati svoju prošlost. Rekao bih da ima jake korene, vezan je poput čokota za rodno tle, seća se predaka, i onog koji je gazio albanske gudure i onih još daljih mitskih rođaka, predaka svih nas indoevropljana, osnivača civilizacija. Sa njim sam prošao i večnu dilemu, onaj nemir, onu čudnu slagalicu koju čovek uvek dobije da rešava kada se nađe licem u lice sa… ženom. Stihovi dobro tesani i na mesto kako valja postavljeni. Postoji nešto u njima što za sada ne umem da definišem, nešto što im kao vinu daje upravo aromu ovog našeg timočkog podneblja.To nešto nalazio sam (ali u drugom smeru i na drugačiji način) i kod drugih vrsnih pesnika našeg kraja, to je poput kakvog “genotipa” nečega ponetog u srži, u krvi. Prepliću se ovde i Rim i Iliri, Kelti, Tračani, Goti, ima u Krajini nešto od Italije i Pompeje, izmešanog sa dalekim Sibirom, Azijom… Seneke ukrštenog s Kafkom i njegovim famoznim “Procesom” (a svi smo izgleda u njemu). Uglavnom, mislim da sam osetio i razumeo više nego što sam očekivao da ću moći, da je autor uspeo (barem meni) da rasvetli nešto od svog dugog i razgranatog putešestvija i da sam i kod njega nailazio na one momente koji su i mene morili barem u nekom periodu života a za koje sam neretko nalazio tek deliće odgovora. Ali uprkos tome (kao što pesnik i sam kaže):
Kasno je da odustanem
Dignem ruke od svega
Previše sam dugo u rovu
Da bih se sad povlačio
Saša Skalušević Skala rođen je 3. aprila 1981.godine u Negotinu. Od 1998.godine objavljuje pesme, priče, eseje, kritiku i članke u domaćoj periodici, zbornicima i blogovima (Razvitku, časopisu Književnost, Buktinji, pančevačkim Rukopisima, zaječarskom FEMPU, Libartesu, Afirmatoru). Dobitnik je nagrade “Pesničke Rukoveti” i nagrade “Mirko Petković” za poeziju. Učesnik je i organizator više pesničkih smotri u Srbiji i regionu. Kao moderator vodio je preko pedesetak književnih večeri, predstavljanja knjiga, susrete pisaca, slikarskih i dr. izložbi. Aktuelni je predsednik Krajinskog književnog kluba, član redakcije časopisa za književnost, umetnost i kulturu Buktinje i podlistka za decu Plamičak.
