MIS ISLANDA – priča o svetu diskriminacije i borbe (poklon knjige)

Prikaz knjige: Mis Islanda, Ejdur Ava Olavsdotir, Heliks, 2022. Prevod: Tatjana Latinović

U savremenom svetu književnosti diskriminacija ženskih autora gotovo je nazamisliva tema. Iako se feministički pokreti i dalje glasno oglašavaju povodom ove teme, ipak sam mišljenja da je napokon postalo svejedno kog pola je autor, i da se zapravo vrednuje i uvažava delo kao takvo, sa sopstvenim manama i kvalitetima. Ne tvrdim da se „žensko“ i „muško“ pismo ne razlikuju, niti da su poistovećeni, već je utvrđeno odavno da i „žena može biti vrhunski pisac“. Međutim, nije na odmet ponekada se podsetiti kako je do te neutralne pozicije zapravo došlo, i kako je sve izgledalo nekada.

U svom romanu pod nazivom Mis Islanda Ojdur Ava Olavsdotir osvrće se upravo na, ne tako davnu, prošlost i položaj mladih žena koje su imale ambicioznu ideju da postanu spisateljice. Protagonistkinja ovog romana ime je dobila po vulkanu, stravičnoj, ogromnog, vreloj i snažnoj planini. Island, kao zemlja vulkana i protivrečnosti, iznedrila je ne samo mnoštvo pesnika i „vulkanske“ literature, već i mnoštvo slobodnih i slobodoumnih mladih ljudi, koji su polovinom prošlog veka počeli da svoju domovinu menjaju iz korena. Hekla je jedna od njih. Ona je oduvek bila zanesena i kako njena majka opisuje:

„Ali ti si se promenila. Bila si na putovanju. Govor ti se promenio. Pričala si jezikom vulkana, koristila reči kao što su velelepno, veličanstveno, džinovski. Otkrila si svet iznad tebe i gledala u nebo. Odjednom si počela da bežiš, pronalazili smo te na livadi, gde si ležala i posmatrala nebo, te zime smo te jednom našli u zametu snega, ležala si na njemu i gledala zvezde.“

Sa Džojsovim Uliksom u rukama, pisaćom mašinom i nekoliko nepohodnih stvari, Hekla se seli u Rejkjavik, gde se već nalaze njeni najbolji prijatelj i prijateljica, svako kao predstavnik određenog tipa sudbine. Simptomatično je što autorka isprva ne naglašava njihova imena. Oni su jednostavno „moj prijatelj“ i „moja prijateljica“.

• „Je li život zaista samo ovo?“: dvojezična bunila Euridisi Guzmao
• Roman POPIS – kritika društva sagledana iz ugla književnosti
• TAČKA PUCANJA: Svet i identitet van ravnoteže

Kasnije tek u tekstu, tek kada smo dvadesetdvogodišnju domaćicu, trudnu majku malog deteta već upoznali, kroz logoretične kvazi dijaloge koji prikrivaju usamljenost žene okrenute samo domaćinstvu, saznajemo i njeno ime i poreklo tog imena.

„Dobila sam ime po santi leda. Tog proleća kad sam se rodila, u Brejdarfjord su stigle sante s okeana. Tata je hteo da doda još jedno ostrvo u arhipelag u fjordu i krstio me Isey, ledeno ostrvo.“

Prijateljica zatim nastavlja monolog i u kratkom iskazu sumira svoju (ujedno i mnoge druge, slične sudbine islandskih žena tog vremena):

„Osećala sam se tako skučena kod kuće, odmah s druge strane ograde naše livade je bilo brdo, htela sam da odem odande. Zaljubila sam se. Zatrudnela. Sledećeg leta ću biti sama s dvoje dece u podrumskom stanu u Nordurmiriju. S dvadeset i dve godine.“

Hekla je za Isej jedina konkretna veza sa svetom mašte, kreativnosti, fantazije. Isey i sama piše nešto poput dnevnika, ali imaginacija joj ne dozvoljava da puko zapisuje događaje, već dodaje, izmišlja, pušta se u svet mašte, kako bi se rasteretila bremena žene-domaćice koji joj je nametnut.

U saradnji sa Izdavačkom kućom Heliks nastavljamo akciju darivanja knjiga i poklanjamo vam dva primerka knjige Mis Islanda za koju je autorka Ejdur Ava Olavsdotir dobila prestižnu književnu nagradu Mediči u Francuskoj u kategoriji pisaca van francuskog govornog područja. Knjigu možete dobiti ako nam u komentarima ispod ovog teksta, do četvrtka 15. decembra, ostavite odgovor na pitanje kojoj knjizi želite da se vratite i ponovo je pročitate. Dobitnike ćemo odrediti slučajnim izborom pomoću aplikacije Random. Knjige šaljemo samo na teritoriji Republike Srbije.

Hekla, pak, posmatra Isej kao upozorenje. Takvu sudbinu ona sebi ne želi. Hekla se upušta u izazovniji i donekle opasniji život. Kao konobarica, Hekla brzo upoznaje pravo lice seksističkog i diskriminišućeg sveta u koji je zakoračila sa puno optimizma i entuzijazma. Štipkanje, dobacivanje, neprimereno ponašanje i navalentne ponude ne izostaju svakodnevno. Iako ogorčena, ona se ipak dobro snalazi u tom „muškom“ svetu, i odoleva svim izazovnim ponudama, čak i napadnim ponudama da učestvuje u izboru za Mis Islanda, putuje svetom, vozi se u skupim kolima, upoznaje važne i bogate ljude.

Hekla ne može da se otrgne nagonu da piše, ona stvara i objavljuje dela pod pseudonimom, muškim naravno. U uvaženom krugu pesnika mislilo se da je ta dela napisao neko od njih, jer svakako nije žena sposobna za tako dobro pisanje. Heklin momak, bibliotekar i pesnik, skicirana je figura, ali fascinantna studija karaktera. Velikog ega, ali nedovoljno talentovan, on ne može da razume Heklinu neodoljivu potrebu za pisanjem. On je pun izgovora, Hekla je puna nadahnuća.

„Uz posao bibliotekara nemam uopšte vremena da pišem“, kaže. „A i radi se o pronalaženju pravog okruženja za inspiraciju“, dodaje… Kaže da je čuo da u hotelu Skjaldbrejdur traže noćnog čuvara da deli smene s Aukijem Kvangilom. Pesnik radi na knjizi poezije i kaže da noću dobija najbolje ideje. „Ne može se stvarati kad te stalno nešto ometa.“ „A što ne bi pisao ujutro, pre nego što ideš u biblioteku?“ „Ja nisam jutarnji tip, Hekla.“ Ja ustajem kad pesnik zaspe, palim lampu na pisaćem stolu i otvaram knjigu. Odjednom otvara oči. Prvo leži miran i prati šta radim, a zatim ustaje. Zanima ga šta čitam. Pružam mu knjigu i on razgleda korice, prelistava nekoliko stranica iz pristojnosti i čita naslov. Gleda me… Zlovoljan je. „Neke od stvari koje ti čitaš Hekla vređaju moje pesničko uvo“, kaže, ponovo leže i okreće se prema zidu.

…

„Ti si se toliko promenila otkad smo se upoznali. Ako nisi na poslu, pišeš. Ako ne pišeš, čitaš. Iz vlastite vene bi krv izvadila da ti ponestane mastila… Imam ponekad osećaj kao da živiš sa mnom jer ti treba krov nad glavom.“

…

„Pesnicima treba da žive u senkama i dožive tamu. S tobom Hekla nema tame. Ti si svetlo.“

Osim što je kroz Heklin lik autorka izvanredno istakla mnoge probleme žena tog vremena, nije zaobišla ni one sa kojima su se susretali homoseksualci tog doba. Kroz lik Heklinog prijatelja Jona Džona, autorka je prikazala potresnu i tešku sudbinu mnogih prikrivenih gej ljudi. Uz to, izrazi koje upotrebljava, savršeno se poklapaju sa duhom vremena, što je u izvanrednom prevodu Tatjane Latinović na srpski takođe lepo preneto.

„Problem homoseksualista je problem onih koji nisu homoseksualisti, Hekla.“… Odmahuje glavom. „Nekoliko puta sam tražio posao na bazi, bez uspeha, neće ni crnce ni polne izopačenike. Ne vredi mi ni što sam pola vojnik. Polne izopačenike izbace iz vojske i šalju ih u zatvor ako ih otkriju. Smatra se da zlostavljaju decu i da su komunisti.“

Jon Džon je maltretiran i zlostavljan jer je očito da nije „pravi muškarac“ i heteroseksualac. Devijantan je jer želi da postane kostimograf. Fizički zadovoljen uglavnom nasilno i ponižavajuće, on ostaje emotivno neispunjen i sa čestim suicidnim namerama.

„Nikome ja ne pripadam, Hekla. Ja sam neželjeno dete koje nije trebalo da se rodi.“ Okleva malo. „Ne mogu sam sebe da shvatim. Ne znam odakle potičem. Ova zemlja mi ne pripada. Jedino što znam je osećaj kad ti neko zabije lice u nju. Znam kakvog je okusa jer sam morao da je zagrizem.“

Čak i kada je uspeo da pobegne sa Islanda u Dansku, jer je radio na brodu kao kitolovac, Jon Džon ne uspeva da se u potpunosti liši straha i potrebe da skriva svoju prirodu.

„Ni u inostranstvu nije jednostavno biti homoseksualista, Hekla… Ima dana kad se osećam dobro, a ima i dana kad mi je loše. U trenutku sam pun nade, a onda me u sledećem trenutku obuzme beznađe. Ponekad sam pun poleta, a posle toga nisam. Poznajem deset hiljada osećaja vezanih za prazninu.“

Hekla je pošla za njim. Isej joj je isplela šal sa bojama danske zastave, a bibliotekar joj je poklonio naliv pero. Simbolično je na njemu izgravirao: Hekla, narodna pesnikinja Islanda.

Mis Islanda je moćna i graciozna priča koja čitaoce uvlači u svet ledenih vremenskih uslova, vulkanskih erupcija, nordijskog svetla, kitolovaca; u svet feminizma, seksizma, mizoginije i homofobije, skrivanja i nagona, diskriminacije i borbe, posvećenosti i prijateljstva. To je prelep, delikatan, poetski narativ, melanholičan i ponegde hladan kao i sam islandski pejzaž.

Autorka: Vanja Panić

Podelite sa prijateljima: