Mirjana Milankov: PRVI I/ILI POSLEDNJI PETLOVI (odlomak)

Mirjana Milankov (1955) je doktor medicinskih nauka, specijalista socijalne medicine, rođena u Kikindi. Objavila je više od sto stručnih i naučnih radova. Priču Prvi i/ili poslednji petlovi objavila je u monografiji Psihologija i literatura u dijalogu sa čovekom posvećenoj Godini literature u Rusiji, u izdanju Asocijacije ruskih školskih bibliotekara, 2016. godine, u Moskvi. Nekoliko priča objavila je u zbornicima. Prvi i/ili poslednji petlovi je njen prvi roman objavljen u izdanju Prometeja 2020. Živi i piše u Novom Sadu.


Druga polovina marta. Zima se bliži kraju. Ćudljiva baba-Marta pokazuje svoju narav. Posle hladnih noći sviću maglovita jutra prošarana injem i mrazom. Dani su postali prijatno topli. Sunce budi iz zimskog sna vesnike proleća. Probijajući se kroz tepih od suvog lišća, žuti, beli i plavi krokusi promaljaju glave zajedno sa visibabama. Baštica ispred konka dobija prolećni izgled.
Vetar severac je duvao svu noć. Donoseći suvu hladnoću sa Tatri i istočnih obronaka Alpa, zavijao je kao gladni pas na mesečini. Povijao je i lomio krte grane starih bagrema ispred kuće. Nošena snažnim naletom jakog vetra poneka grana lupila bi o šalukatre. Vesna je noć provela u nemirnom isprekidanom snu.

Uz huk severca hladnoća je ispunjavala kuću, uvlačila se u zidove i u kosti. Čula je prve petlove. Ili joj se bar tako učinilo. Ustala je. Po navici, žustro. Ovoga puta joj se nije zamantalo u glavi. Osećala se dobro. Razmaknula je necanu zavesu i kroz mrazom išarana stakla pogledala kroz prozor. Iznad kotarke noć se susretala sa danom. Nebo je poprimalo svetliju, golubije sivu boju. Svitalo je.
Prevarila se. Nisu bili prvi petlovi. Oni se javljaju oko pola dva iza ponoći. Znala je to dobro. Toliko puta ih je slušala udobno zavaljena u perjane jastuke i Dušanov zagrljaj. Naglo bi skočila da u polumraku zapiše sat njihovog javljanja. Tada im je to bilo veoma važno. Bilo je to mera noći i njihovog razgovora. Zapisivala je na pohabanoj fascikli koja je godinama ležala na nahtkasni, skrivajući sto stranica teksta ispisanog u jednom dahu.

Mirjana Milankov

Kukurikanje, svitanje, blage senke drveća, koje je ona zvala boranija, a on se ljutio zbog toga, govoreći da mu vređa omiljeno drvo, izmaglica, rosa i miris tek ispečenog hleba. Iz razgovora i života nečujno su prelazili u Dušanov prvi roman. I dan danas neobjavljen. Ponestalo mu je volje.
Ima još žara u šporetu. Treba staviti samo jedno drvo, skuvati kafu i započeti dan. U korpi pored šporeta bilo je drvo koje su jesenas doneli iz šumice i uredno složili u staroj kući za duge zimske dane. Ni slutila nije da se više neće zajedno grejati na plamenu bagremovih grana. Da će on sa prvim snegom otići zauvek.

Prisećala se sna. Bilo joj je milo oko srca. Sanjala ga je. Opet je jasno čula njegov glas. Bas-bariton. Volela je taj glas. Pogotovo kada je govorio poručnika Tasića. Zvao ju je. Iz daljine. Iz beskraja. Nešto se spetljala. Nije mogla da se odazove. Da mu kaže da je tu. Da ga čeka. Ukopala se u mestu, a želela je da mu krene u susret.

Glas je bio sve bliži. Pružila je ruku prema njemu. Javili su se petlovi. Poslednji, jutarnji. Na pohabanoj beloj fascikli, zapisala je – pet i trideset. Sipala je toplu vodu u porcelanski lavor, dodala tri kapi ulja lavande i umila se. S naporom je uplela kurjuk i arnodlama ga pokupila u punđu. Godine su joj pobelele i istanjile kosu. Davno je prešla devedesetu. Pogledala se u ogledalo i poželela sebi dobro jutro. To je činila od kada je ostala sama.

Miris kafe ispunio je sobu. Toplota se širila. Šare na prozoru su se topile. Svetlost dana pobeđivala je plavu izmaglicu zimskog jutra. Mogla je da vidi celo dvorište. Špalir vinograda kod kapije, elipsasti drveni sto i dve stolice i njega kako se naginje da poveže polegle stabljike jesenjih ruža.
Sela je u svoju fotelju. Ponovo je čula glas koji je doziva. Njegov glas. Ovoga puta bio je blizu. Pogled i ruke usmerila je prema njemu. Tihi uzdah očekivanja nadjačali su poslednji jutarnji petlovi. Ruka i glava su joj klonuli. Sat je izbijao pet i trideset.

Sa ledene piste sibirske zemlje poleće avion. Sviće. Sunce izranja iz tajge. Rađa se proleće. Prodorni krik novorođene crnooke devojčice nadglasava jutarnje petlove.
„Dolazi Vesna! Dolazi proleće!“ – ponavlja u sebi.

Share