Miomir Milinković: Govor je najmoćnije čovekovo oružje

Prof. dr Miomir Milinković nagrađivan pesnik, prozni pisac, urednik, profesor univerziteta, autor više od četrdesetpet knjiga i dvesta pedeset naučnih i stručnih radova, između ostalog i romana „Šumljaci” koji je upravo doživeo svoje drugo izdanje. Za portal za književnost Sinhro.rs razgovarao je o književnosti sa dr Slađanom Milenković.

Ovih dana je izašlo iz štampe drugo izdanje Vašeg novog romana „Šumljaci”. Koliko Vam i šta to govori?

To govori da je roman pridobio široki čitalački auditorij koji i dalje pokazuje nesmanjeno interesovanje za sadržinu i poruke ovog dela.

O čemu ste pisali u romanu i s kojom namerom?

Radnja romana situirana je na na tromeđu Srbije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore, a dešava se neposredno nakon Drugog svetskog rata. Reč je o grupi četnika, zakletih ratnika za kralja i otadžbinu, koje predvode Božo Bjelica i Srpko Medenica. Međutim, vlasti ih smatraju odmetnicima koje valja po svaku cenu likvidirati. Roman je slika tog traumatičnog vremena u kojem glavni junaci vode gerilsku borbu protiv nove države i komunističke vlasti. To je vreme nepredvidivih događaja, kada je običan svet živeo u stalnom strahu, između udbaških potera i otpora gerilskih boraca koji se na kraju završio apsolutnim porazom gonjenih od komunističkih gonilaca. Gradeći portrete ovih plahovitih i nepokolebljivih junaka, oslanjao sam se na dostupnu faktografiju, na usmenu tradiciju i pamćenje svedoka koji su preživeli zla vremena, kada se sa strepnjom legalo i sa strahom ustajalo, u neizvesnosti šta im donisi svaki novi dan. Jedna od brojnih poruka romana je da je svaki rat, a pogotovo bratoubilački, uzaludan i besmislen, te da u njemu nema pobednika – ostaju samo privremene privilegije pobednika i privremene posledice pobeđenih. Ono što je večno i nepromenljivo, jesu ožiljci tog vremena čije se posledice osećaju i danas. Pritom valja reći da su opisani dogažaji zasnovani na nepobitnim činjenicama o razmiricama i sukobima koji su u našem narodu bili aktuelni pre i posle rata, a o kojima je istorija pobednika do sada davala pogrešnu i jednostranu sliku. Zbog toga se ovaj roman može smatrati i mojom potragom za istinom i pokušajem da dočaram sliku različitih socijalnih i ideoloških grupacija, na mozaičkom tkivu pažljivo odabrane životne građe, pretočene u fabularni tok dramatične romaneskne strukture, koja markira psihologiju teških godina, i nepredvidivost devijantnog, posleratnog vremena.

• Miomir Milinković: “Istorija srpske književnosti za decu i mlade”

Odrasli ste na tradiciji usmenih narodnih pesama, junačkih. Koliko je to nasleđe oblikovalo Vas kao pisca?

Nastala u pradavna vremena, još kada čovek nije poznavao pisanu reč, narodna književnost je, kao najstariji oblik duhovnog stvaranja, bila prva literatura moga detinjstva i mladosti. Dosta epskih pesama sam u detinjstvu napamet naučio i bio očaran bogatstvom tema i motiva, epskom snagom junaka i lepotom izvornog govora na kojem su ispevane. Zato se i danas, u mojim stihovima i pripovedanju osećaju refleksi deseteračke tradicije, koja je nastala u vekovnom ropstvu našeg naroda i koja i danas traje, doduše u znatno manjem obimu i slabijem intenzitetu. Pritom valja znati da je naša savremena književnost nastala na čvrstim temeljima i tekovinama usmene tradicije.

Roman „Istina nema rok trajanja” (2022) pobrao je simpatije čitalaca. Kritičari ga ocenjuju kao stilski veoma prefinjeno delo. O čemu tu pišete?

Roman „Istina nema rok trajanja“ obuhvata širok raspon tema, događaja i pojava, neposredno nakon Drugog svetskog rata, u vreme komunističke vlasti koja se uspostavljala i utvrđivala na platformi monolitnih ideoloških uverenja. Radnja se odvija na prostorima Jugozapadne Srbije, a delimično u Nemačkoj i na Golom otoku. Uloga glavnih junaka data je dečeku Stanimiru njegovoj babi Milosavi i njenom sinu Tijosavu koji je nakon izdržanog ropstva u Nemačkoj, kao bivši pripadnik vlasti Krljevine Jugoslavije, postao žrtva ortodoksnog komunističkog režima, koji ga, pod sumnjom da je neprijatelj novog društvenog sistema, deportuje na Goli otok. Kompoziciona struktura romana razvijena je kao „priča u priči“ u kojoj se ja kao pisac zaklanjam iza svojih naratora, baba Milosave i njenog unuka Stanimira. Oni se smenjuju u pripovedanju, ili se pojavljuju kao glavni nosioci radnje. Delovi romaneskne strukture izloženi su u dnevniku koji je Tijosav vodio u zarobljeništvu u Nemačkoj. U kontekstu njihovog pripovedanja markirano je više egzistencijalnih pitanja, naročito pitanje istine i pitanje slobode. Junaci, Tijosav i njegov komšija Živorad, postaju žrtve laži, ali sa stanovišta baba Milosave, laž ne može trajno zameniti istinu, jer istina po njenom uverenju „nema rok trajanja“. U tom kontekstu bavio sam se na više mesta problemom slobodnog mišljenja i ponašanja, razmatrao okvire pisanih i nepisanih normi, koje regulišu i određuju minimum opšte i individualne slobode. Ima li sloboda krakter apsoluta, koja se može posedovati, ili je pojedincu dostupna samo u elementarnim dozama, zavisno od volje neke ograničavajuće sile, jedno je od glavnih pitanja kojim se u romanu bavim.

Vaša Retorika za studente i sve koji se bave kulturom govora ima već četiri izdanja. Kako vidite izvanredan uspeh ove knjige u doba digitalizacije?

Uspeh ove knjige zasniva se na činjenici da je živa reč i u doba digitalizacije, ostala nezamenljivo sredstvo ljudske komunikacije u svim sferama čovekovog duhovnog i materijalnog života. Govor je nezaobilazna karika svih vidova komunikacije; moćno oružje u službi dobra i zla, nevidljivi fluid kojim se iskazuju misli i najintimniji porivi duše, most od čoveka do čoveka, od naroda prema narodu, od kontinenta do kontinenta – magija govora čini čoveka superiornim nad svim bićima ovozemaljskog sveta. Govorom čovek ostvaruje svoja prava, ispoljava želje i zahteve, postavlja uslove i ultimatume; ostavlja kletve, amanete i zaveštanja koja ga obavezuju, čine ga velikim ili malim, slavnim ili uniženim… Velike reči traže velika dela – Progovori, da vidim ko si! Moć jezika je nemerljiva i neograničena: –Mač ima dve oštrice, a jezik na stotine! Moć jezika rađa moć reči: –Lepa reč i gvozdena vrata otvara. I istina se oslanja na reč, dakle, reč je moć. Reči uče, miluju, opominju i osuđuju: –Ubi me prejaka reč! Govor je višedimenzionalni jezičko–akustučki fenomen u kome se oslikava priroda ljudskog bića, ili, kako bi Ciceron rekao: Imago animi sermo est (Govor je slika duše). Govor je najmoćnije čovekovo oružje, jače i dalekosežnije od modernih čuda tehnike, i osnovno sredstvo za sporazumevanje svih profesionalnih i intelektualnih nivoa – od običnog čoveka, do naučnika, filozofa, oratora i velikog umetnika. U rečima su sačuvana sva dostignuća ljudske civilizacije i sva obeležja realnog i irealnog sveta. Posredstvom reči nastala su predanja i legende, mitovi i prve besede, a potom bajke i ostali modeli književne umetnosti.

Kako vidite danas visoko i obrazovanje uopšte u Srbiji?

O visokom obrazovanju, nažalost, nemam visoko mišljenje; kvalitet studija je opao naročito sa prihvatanjem bolonjske deklaracije, za čiju primenu nismo imali dovoljno materijalne, ni kadrovske, ni prostorne podrške. Ipak, o detaljima izloženog gledišta ovde ne bih govorio; mislim da je to tema za neki visokoobrazovni naučni skup, a ovaj intervju nije prilika za to.

Pišete poeziju, imate nekoliko objavljenih zbirki pesama. Recite nam nešto više o tome. Kakve odlike nosi Vaše poetsko stvaralaštvo?

Do sada sam objavio više od dvadeset knjiga beletristike za decu i odrasle – od toga, pet zbirki poezije za decu i četiri za odrasle od kojih je jedna (Čovek i pesma) prevedena na mađarski jezik. Svaki pesnik o svojoj poeziji, kao majka o svome detetu, misli sve najbolje. U tom pogledu ni ja nisam izuzetak. Pesme za decu, po mom mišljenju, unapred su, bar do izvesne mere, profilisane uzrastom i dometime dečje percepcije, što neki pesnici danas, očito, to ne razumeju, pa pokušavaju, u tom pogledu da se bave neuspelim, a katkad i nepristojnim eksperimentima. Poezija za odrasle je već nešto drugo – po mom mišljenju ona mora imati melodiju, neku duboku misao i poruku, ili skladan jezički izraz koji prodire u dušu i emociju čitalaca. Nije pesma dobra onoliko koliko je nerazumljiva (kako to neki pesnici misle), već koliko je melodična, dubokoumna, i estetski doterana.

Dobitnik ste niza nagrada. Koje biste izdvojili?

Da, imam priznanja, više stranih no domaćih ali ne bih izdvajao ni jedno, jer nagrade kod nas, nažalost, nisu uvek odraz ni pravo merilo vrednosti. Ako hoćete da budem direktan, reći ću da ni jednom žiriju kod nas ne verujem previše, pa čak ni onome čiji sam član, (a nisam previše žirirao, jer davalac nagrade izbegava za člana žirija onog koji se drži istine i pravih vrednosti) – pošto uvek mora imati bar dva člana (navijača) koji će podržati njegov predlog i iskoristiti mogućnost da po svaku cenu dodeli nekome unapred obećanu nagradu.

Veoma je zapažena Vaša Istorija srpske književnosti za decu i mlade. Možete li ukratko opisati šta je bila Vaša preokupacija kad ste pisali to delo?

Mo­no­gra­fi­ja Isto­ri­ja srp­ske knji­žev­no­sti za de­cu i mla­de je re­zul­tat vi­še­go­di­šnjeg iz­u­ča­va­nja li­te­ra­tu­re za de­cu i omla­di­nu. Sa po­seb­nom pa­žnjom pra­tio sam stva­ra­la­štvo po­je­di­nih pi­sa­ca i zna­čaj nji­ho­vog de­la u raz­voj­nim to­ko­vi­ma srp­ske knji­žev­no­sti za de­cu i mla­de sa sta­no­vi­šta knji­žev­ne isto­ri­je, ne za­po­sta­vlja­ju­ći pri­tom ni osta­le kri­te­ri­ju­me knji­žev­nog vred­no­va­nja. Raz­lo­ga za na­sta­nak ove knji­ge ima vi­še, ali ću na­ve­sti sa­mo one ko­ji su po mom uve­re­nju va­žni za bu­du­će či­ta­o­ce, a po­seb­no za knji­žev­ne isto­ri­ča­re i kri­ti­ča­re. Srp­ska knji­žev­nost za de­cu je da­nas u po­od­ma­kloj fa­zi raz­vo­ja, a to je tre­nu­tak ka­da se mo­že go­vo­ri­ti o nje­nom bo­ga­tom na­sle­đu i ve­o­ma plod­noj pro­duk­ci­ji, na­ro­či­to u sa­da­šnjoj fa­zi raz­vo­ja ko­ju od­li­ku­je bo­gat­stvo te­ma i mo­ti­va, žan­rov­ska ra­zno­vr­snost i knji­žev­ni eks­pe­ri­ment, po­seb­no u ši­rim ep­skim for­ma­ma, pre sve­ga u sa­vre­me­nom ro­ma­nu.

Čvr­stog sam uve­re­nja da je u kor­pu­su do­sa­da­šnjih iz­u­ča­va­nja i do­seg­nu­tih re­zul­ta­ta, ne­do­sta­jala knji­ga ko­ja bi po­nu­di­la di­ja­hro­nij­ski i sin­hro­nij­ski pre­gled po­je­di­nih fa­za raz­vo­ja u kon­tek­stu knji­žev­nih epo­ha, po­kre­ta i ško­la. Ka­da se go­vo­ri o srp­skoj knji­žev­no­sti za de­cu, za mene su pod­jed­na­ko bi­li va­žni i za­ni­mlji­vi nje­ni po­čet­ni i sa­da­šnji to­ko­vi, jer je vre­men­ska dis­tan­ca iz­me­đu tih pe­ri­o­da, iako krat­ka, is­pu­nje­na in­ten­ziv­nim raz­vo­jem po­je­di­nih for­mi i žan­ro­va, u či­jim se pro­fi­li­sa­nju ose­ća­ju re­flek­si mo­der­nih knji­žev­nih stru­ja, ško­la i po­kre­ta. Pri iz­bo­ru pisaca i njihovih dela ru­ko­vo­dio sam se sop­stve­nim kri­te­ri­ju­mom knji­žev­no­e­stet­skog i isto­rij­skog vred­no­va­nja, ne za­po­sta­vlja­ju­ći ni is­ku­stva i po­gle­de ra­ni­jih knji­žev­nih isto­ri­ča­ra. Po tom kri­te­ri­ju­mu, u knji­gu su ušli oni pi­sci či­ja su de­la od ne­sum­nji­vog zna­ča­ja za raz­voj ovog vi­da knji­žev­ne umet­no­sti, ali i oni koji u književnosti još uvek nisu rekli poslednju reč. Pri­tom je sam imao u vi­du i či­nje­ni­cu da je knji­žev­nost za de­cu re­la­tiv­no mla­da umet­nost, o ko­joj knji­žev­na na­u­ka još ni­je da­la ce­lo­vi­te i za­o­kru­že­ne su­do­ve i oce­ne.

Magistratura i doktorat bili su o srpskim piscima. Radili ste teze o Radu Draincu i Miloradu Popoviću Šapčaninu. Pristetite se toga.

Za mene je izrada magistarskog rada Rade Drainac i ekspresionizam bio poseban izazov i zadovoljstvo. Drainac je jedan od najizrazitih predstavnika srpske međuratne avangarde, pesnički ekscentrik koji se nije uklapao ni u jedan od četrdesetak književnih pokreta i struja, već je osnovao pravac hipnizam i pokrenuo časopis Hipnos. Izučavajući delo ovog pesnika i kako on kaže, to „ludo doba nagona, impulzivnosti, borbenosti, novatorstva i grupisanja“, ušao sam u svet srpske književne avangarde koja je svoje ideje zasnivala na antiestetizmu, na razaranju obrazaca klasične poetike i demijurškom aktivizmu modernih književnih tendencija. Književno delo Milorada Popovića Šapčanina je moja doktorska teza koju sam neplanirano odabrao. Kada sam pofesoru Vasi Milinčeviću predlagao Lazu Kostića, Crnjanskog, Dučića i druge poznate pesnike, on mi je rekao: „Čoveče, uzmi nešto o čemu se u nauci o književnosti malo pisalo“. Slučajno sam se tog časa setio Šapčaninove pesme U poznu jesen koju sam učio napamet u trećem razredu osnovne škole i upitao: „Može li Šapčanin“? On se odmah složio, ali sam se jako namučio pošto sam tada živeo u Priboju, a o Šapčaninu pre Beograda nisam skoro ništa mogao naći. Na kraju se sve završilo kako valja; moj doktorat je štampan kao monografska studija koju su čalanovi komisije ocenili kao vredan doprinos srpskoj književnoj istoriji.

Pišete i za decu. Kakva je danas književna produkcija za decu kod nas?

Srp­ska knji­žev­nost za de­cu na po­čet­ku XXI ve­ka te­če i raz­gra­na­va se u vi­še na­po­red­nih ni­voa. Na njen da­na­šnji pro­fil, po­sred­no ili ne­po­sred­no, uti­ču tri ge­ne­ra­ci­je pi­sa­ca: pr­va – ko­ja je za­po­če­la to­ko­ve mo­der­nih knji­žev­nih ten­den­ci­ja u pr­vim de­ce­ni­ja­ma po­sle Dru­gog svet­skog ra­ta; sred­nja – ko­ja je se­dam­de­se­tih i osam­de­se­tih go­di­na XX ve­ka in­ten­zi­vi­ra­la di­na­mi­ku već za­po­če­tih to­ko­va mo­der­no­ga stva­ra­nja; i naj­mla­đa – ko­ja stva­ra na raz­me­đi dva­ju ve­ko­va i ko­ja još uvek tra­ži svoj knji­žev­ni put. Književnost za decu danas ima bogatu produkciju, književnu istoriju i kritiku, i to je čini integralnim delom opšte književnosti. Pritom valja reći da je isuviše često opterećena žanrovskom hiperprodukcijom u kojoj neki pisci žele da po svaku cenu iskorače iz okvira koje postavljaju mogućnosti dečjeg uzrasta i percepcije i na taj način remete osnovne postulate pristojnosti prema dečjem auditorijumu i u izboru tema i motiva, a naročito u stilskom izrazu. Da budem jasniji, to su pisci koji vulgarizuju književnost (što se nikako ne može prihvatiti) i time skreću na sebe pažnju kvazikritike koja ih ocenjuje kao inovatore u razvoju modernih književnih tendencija. Neki od njih su dobili sve književne nagrade koje se dodeljuju za ovaj vid umetnosti i na taj način doprineli opštoj devalvaciji književnih vrednosti i kriterijuma estetskog vrednovanja. Po mom mišljenju njihovo svaranje je minorno i retrogradno, što će ih u budućem vrednovanju ovog vida umetnosti, staviti na marginu književne istorije.

Imate udruženje Sunčani breg. Čime se bavi?

Sunčani breg je književno društvo koje afirmiše književnost i književnost za decu, animira mlade stvaraoce i pomaže im da objave svoju prvu knjigu. Književno društvo se bavi izdavačkom delatnošću. Do sada je Društvo objavilo više od četrdeset naslova poezije i proze srpskih, regionalnih i stranih pisaca. Štampa knjige svojih članova vrši pripremu, a može po potrebi da lektoriše rukopise, da piše recenzije, predgovore i pogovore, jer u svome sastavu ima kompetentne članove, doktore književnih nauka i pisce za navedene poslove.

Priredili ste više antologija. Koje?

Antologija srpske poezije za decu, Legenda, Čačak, 2008, drugo prošireno izdanje, 2016. Ljubav nema godina (antologija ljubavne lirike za sve uzraste) Bookland, Beograd, 2017. Antologija srpske poezije za decu i mlade, ASoglas, Zvornik, 2021.

Strani pisci za decu su dragoceno delo kod nas. Kako je nastalo?

Izučavajući stranu književnost za decu i mlade, došao sam do zaključka da našoj nauci o književnosti nedostaje knjiga koja bi obuhvatila najpoznatije stvaraoce ovog vida književne umetnosti. Knjiga Strani pisci za decu i mlade, obuhvata stvaraoce čija su dela od nesumnjivog značaja za razvoj književnosti za male čitaoce. Redosled pisaca je dat u hronološkom nizu; njihova pripadnost različitim epohama uslovila je izvesu neujednačenost u metodološkom i književnokritičkom profilisanju odabranih dela i pojedinih portreta. I pored toga čitaocu se omogućava asocijativan i kontinuiran pregled najvažnijih predstavnika velikih književnih škola i epoha. Izbor je mogao biti i drugačiji, uži i širi, ni u kom slučaju idealan. Važnije od toga jeste činjenica da je dat solidan izbor stvaralaca koji su svojim delima ušli u istoriju svetske literature i postali klasici mladih čitalaca na svim meridijanima, a izučavaocima dečje literature, ponuđen je, prvi put kod nas, registar poznatijih svetskih pisaca za decu i omladinu.

Poruka mladima?

Neka ne misle da sve od njih počinje; neka malo oslušnu i svoje roditelje i učitelje.

Razgovarala: Slađana Milenković

Podelite sa prijateljima: