Milovan Tomić (1968) rođen je u Beranama. Diplomske i postdiplomske studije psihologije završio je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Autor je knjige Psihologija agresivnosti, niza stručnih članaka i nekoliko kratkih priča. Preveo izabrane pesme Pink flojda na srpski. Za priču Kod dobio jubilarnu nagradu lista Politika.
Postoje reči koje, same po sebi izlaze iz ljušture svog značenja, koje iskazuju stvari onakve kakve jesu, a ne onakve kakve mi mislimo da treba da budu… Reči kao što su krv, ljubav, bekstvo… Kroz pukotine, jedva vidljive, provlači se vetar koji sve ledi, prokleto je hladno u ovoj sobi i preostaje mi samo da cvokoćem, razmišljajući kako da prežvaćem još jedan dan u ovoj nedođiji, kako da sastavim pokidane šavove svoje sudbine.
Nemam puno vremena, uskoro će se mrak konačno spustiti i nad mojom pozornicom. Pokušavam da pišem, posao zaludan kao i bilo koji drugi. Pošto nemam ništa da ostavim od stvari, sem par pohabanih knjiga, pročitanih nekad davno, knjiga kojima dugujem svoju moć sricanja sopstvene realnosti, kako dakle nemam nikakvo bogatstvo, ni materijalno ni duhovno da budem precizniji, nema smisla da sastavljam testament. A i kad bih ga sastavio mogao bih samo da kažem, otprilike: nikome ništa ne ostavljam, ono što za mnom ostaje nek pokupi onaj koji je najjači, najbrži, najspretniji… Uostalom čemu ta sanjarenja, nikad ništa nisam imao, niti ću imati, bio sam živa slika proletera, što bi rekli marksisti. Elem, kako nemam nameru da pišem testament odlučio sam, čisto zabave radi, da napišem nešto kao priču o mom životu. Ne znam zašto, niti me zanima, samo, eto pišem, bez nade da se ikada zaustavim i kažem: pa to pišem o nečemu što ima smisla…
Ruke drhte, redovi se mute pred mojim, oduvek slabim, očima. Proleti poneka pahulja i prosto se nameće zvuk tišine. Ustajem da napunim sebi čašu rakije da se malo zagrejem. Drva mi ponestaje i moram da ih štedim, zagrevam kuću samo sat-dva posle ustajanja. Nikad nisam planirao ovoliko dugo da živim, kako sam to mogao sebi dozvoliti? Ova besmislena skalamerija reči će bar nečemu poslužiti: njome ću konačno postaviti sat kojim ću meriti vreme koje treba da prođe pre nego što kažem: Dosta! Eto mislim da sam nekako sklepao uvod, a sad je, možda, vreme za priču…
Tišina, to raspadanje vremena što bez nade prolazi kroz mene ostavljajući tek trulež nekdašnjeg zvuka i opore plodove reči za sobom. Od svojih najranijih i najlažnijih sećanja, obožavao sam takvu tišinu, onu koja ništa ne donosi, ne nagoveštava, ne proriče niti zahteva da je primetite: tek je bezazleni znak kretanja vremenskog klatna. Pamtim te svetle trenutke opore nepomičnosti unutar čaure vremena. Tada su misli bile najjasnije, razgovetno su mi pričale istoriju mog postojanja i postojanja sveta. Istoriju punu mesta što se ponavljaju, uvek drugačijih varijacija istih tema: opstanka, krvi, sperme i duhovnog smeća koje se stalno reciklira i nudi kao najnovije dostignuće uvek savremene misli debilnih savremenih mislilaca. Nije čudno što je Sioran Kamiju rekao da nema ideje već opsesije, ideje su nešto što se menja, prodaje i kotira na berzi misli, opsesije spadaju u ono što se ne može prodavati, što se može samo tumačiti uvek iznova istim autističnim rečima koje pokušavaju da imitiraju nešto što nije od ovog sveta, nešto bitno samo onom ko tu opsesiju oseća.
Sada sam u takvoj tišini i pokušavam da je iskoristim, jer znam da je više neću imati u ovom obliku, da ću uskoro saznati njenu najčistiju formu koja gasi svaku biološku buku, lik koji opravdava ovaj svet i čini ga i pored svega, smešnim i podnošljivim. Naravno, pogađaš čitaoče, reč je (još jedno suvišno i nepotrebno imenovanje, koje ne govori ništa) o smrti.
Čujem približavanje potere. Neće biti vremena za pričanje, zakasnio sam. Sad mogu samo da pišem svojom krvlju. Stara igra lovaca i lovine, na kojoj počiva svet i savest, pre svega. Nemam vremena da spremim odbranu, da pozovem malobrojne i pogubljene prijatelje u pomoć. Ova igra se bliži neminovnom kraju. Neću im pružiti zadovoljstvo suđenja, oni, kao i ja, znaju da krivica ne postoji drugačije osim kao pravda lovaca. Ni na šta se ne žalim, žaljenje ostavljam sitnim duhovima koji staju pred jezom života i raspadanjem stvarnosti. Ja sam otišao dalje, ubrao voće sa mnogih zabranjenih parcela. Zato me i jure, ne mogu da podnesu ljude smele i nasilne, koji znaju za tajnu proizvodnje i raspodele nagradi i kazni, krivica i blagoslova, za sav taj smrad religioznih tamjana i poziva na skrušenost i molitvu. Od vrlina se preživljava u ljudskom stadu ali se zbog greha živi, od njegovog slatko-gorkog ukusa se dobija snaga i volja za istinskim životom. Sve ostalo su baljezgarija plaćenih ili plačevnih propovednika. Znam sve svoje krivice, imam optužnicu protiv sebe u svakoj ćeliji svog bića, ali se ne osećam krivim, osećam se živim i uzvišenim, kao što treba pred kraj jednog života prebogatog saznanjima i grehom.
Ovaj izgužvani otoman, prekriven ubuđanom crvenom čojom jeste mesto na kome ću umreti. Naslanjam se na hrapavi zid koji je zid mog groba i odnekud se sećam svega šta će se dogoditi. Odmah sam znao, zapisano je negde, davno, u meni, da je ovde kraj puta. Uostalom samo nitkovi žive preko četrdesete, kukavice što se podaju iluziji besmrtnosti, što bi rekao junak podzemlja Dostojevskog. Nema više bežanja, nema se kud, ni čemu. Nema smisla bežati od sudbine, od smrti, ni od čega. Treba na strašnome mestu postojati, još samo malo. Osećam da su blizu, horde u savršenim sivozelenim uniformama, u vazduhu je njihov miris, pomešan sa lavežom pasa. Uredno obrijani, sa sveže stavljenom kolonjskom vodom, vrhunske plaćene ubice u uniformi vojnika, bez ideje, bez motiva, bez pakosti i bez mržnje, obavljaju svoj posao loveći nekakvu nižu vrstu ljudi.
Spremio sam metal sa kojim ću završiti posao, kalašnjikov i dve kašikare. U kalašnjikovu je samo jedan okvir, ali poslužiće, ionako neću imati vremena za pucnjavu, to će im samo dati vremena da se povuku i srede me bez problema. Ne, iznenadiću ih kašikarama, neko od tih skotova će mi praviti društvo do večnih lovišta. Čuje se lavež. Počinjem da se smejem, sve jače, drhtavije, živci, valjda. Zadnji smeh, pred kraj puta. Nema vremena za priču o mom životu. Još bolje, biće ovo priča o mojoj smrti, sve ostalo ionako nije bitno, niti zanimljivo, uostalom. Zatvaram oči i prestajem da se pomeram. Osećam samo metal, žilav i tvrd kao i moje srce… Još samo malo pa će se moja utroba prosuti po ovoj ispucaloj zemlji prkosa i ludila…Ko sam, anđeo, kog slutim u sebi ili životinja koja mi je tako bliska da mogu da je razumem, svaki njen damar, njenu žeđ za osvetom i neprolazni bes, možda pre tek samo božiji crv. Ko sam? Ratnik koji beži, koji se skriva u ovoj pećini od metala i baruta…
Pročitajte i >> Ratko Dangubić: KEROVI I NJUJORK
Nema znanja, osim patnje… Osim trenutka kad budeš prozren, kad ti ona stiskom ruke kaže da zna da lažeš, da si slab, da se nećeš vratiti, da si izgubljen, a da ti, svejedno, oprašta…Udarci u ulazna vrata, psi laju u krešendu, američki, balijski, ustaški, evropski psi, ko će znati, uostalom mogu biti i srpski, svejedno…dobro odgojeni i sjajno ugojeni psi… čuju se prigušene komande, valjda na engleskom… Bomba je spremna, hladni metal u mojoj šaci, zadnji osećaj… Koraci odjekuju stepenicama…Traže moju krv i dobiće je… Ne moje reči, ne objašnjenja, ne bulažnjenja i svakako ne kajanje, ne… Ništa od toga, povraća mi se, drhtim i ne mogu…Samo strah i sećanje na upale i zažagrene oči mog oca, oči kroz koje gledaju poklani, oni glava razbijenih maljem ili kundakom, gledaju i oni sa koca i oni zadavljeni, raščerečeni, živi spaljeni… Traže te oči nešto, osvetu, valjda…Više nije važno… Ne mislim više… Ne osećam… Opuštam stisak…
Pripovetka Kod objavljena je 29.02.2004. u dnevnom listu Politika kao jedna od nagrađenih na jubilarnom konkursu povodom veka izlaženja Politike.
