Milovan Tomić (1968) rođen je u Beranama. Diplomske i postdiplomske studije psihologije završio je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Autor je knjige Psihologija agresivnosti, niza stručnih članaka i nekoliko kratkih priča. Preveo izabrane pesme Pink flojda na srpski. Za priču Kod dobio jubilarnu nagradu lista Politika.
Volim ovu tišinu koja dozvoljava da škripe kamenčići na stazi parka mog rodnog grada. Cijuču ti otpaci ništavila pod mojim nesigurnim korakom kao odjeci bledih sećanja čiji me ostaci nepotrebno opterećuju u ovoj divnoj letnjoj noći kojom vlada mesečev neon ispresecan retkim krošnjama nekog previsokog drveća, ne znam kojeg, uostalom kao da imenovanje menja bilo šta.
Sedam na klupu i uz bledu svetlost lampe, koja mi gotovo i ne treba, zapisujem ove redove… Ostaje još tačno nedelju dana i par sati do časa kada ću završiti ovu apsurdnu šetnju života… Bar se nadam da ću imati snage… Uostalom, svima sam rekao da ću ovu godinu posvetiti pisanju knjige. I eto, pišem, nekakve reči koje će se izroditi u priču i umreti u mozgu čitalaca. Odašiljač i prijemnik, input i autput, sve te zgodne poštapalice koje pomažu da ne razumemo ništa, čak i kad znamo sve, da postanemo lutke unutar omota sopstvene stvarnosti… Tražim drugačije reči, ceo život, ali očigledno ne uspevam da ih nađem…
Umoran sam, već odavno… I moram sebi da priznam da sam već okasnio, postao sam rob navike življenja koja se lepi za telo kao smrdljiva melasa. Posle tridesete ta smesa već počinje ozbiljno da zaudara na ponavljanje, otužnost i moralne litanije. Valjda je to jasno svima sa tri (otkud mi baš taj broj?) grama mozga u glavi, samo šta da se radi kad većina smatra da je miris mokraće u stvari sveta voda spasenja kako negde napisah u svom mladalačkom poetskom žaru.
Većina beži od tog mirisa, pokušavajući da ga rastvori u alkoholu, drogi, perverzijama, stvarnim i umišljenim nesrećama i bolestima, da ga zaboravi u nemoći starosti, u utesi potomaka, u demenciji, u smrti svakako. Ali se miris nastavlja u novim genetskim oblicima, novim nadama i razočarenjima, u novim milenijumima. Što bi rekao Beketov junak Malone – tu rečenicu sam memorisao za ceo život, čim sam je pročitao – Život je jedna vrsta ponavljanja, a i smrt je, to me ne bi čudilo.
Opet sam odlutao… Ipak neću izbrisati, nek ostane, ionako je ovo spisanije zamišljeno kao anatomija mog sveta, kao patološka sekcija, preciznije. Pustiću ga da teče svojim tokom, nikad se ne zna gde će se nabasati na gnjilo mesto i na jedan od bezbroj žarišta infekcije.
Uostalom postoji lepota, divni trenuci opijenosti, usisanosti, kada se osećaš kao deo celog tog galimatijasa, kada postaješ čestica želea koji sve drži na okupu uprkos svemu, čak uprkos tebi i tvom (ne)postojanju. Ti trenuci nestaju kao leptiri, ne ostavivši nikakvog konkretnog traga, osim saznanja da su postojali… Iznenađen sam tišinom, staza više ne škripi, sada gazim po betonu i polako se vučem nazad da odradim još jednu dremku. Mahinalno ulazim u kafanu, bez ikakve svesne odluke. Mogu sebi da dozvolim tumaranje lavirintima nesvesti i kaprica. Sad mogu, konačno.
U uglu je bio slobodan sto. U stvari ih je bilo u celoj kafani, ali uglovi su mi oduvek bili najprivlačniji. Iz njih se bolje vidi, a ti duže ostaješ neprimećen. Seo sam za okrugli, crni, smešno nizak stočić. Uskoro se iz polumraka pojavila konobarica sa izrazom detinjeg prezira na lepuškastom licu. Mlada šmizlica otkrivenog trbuha i uske suknje iznad kolena, u mrežastim čarapama. Neobično visoka. Naručio sam pivo, –Hladno, naglasio sam jakim glasom da bi me uopšte čula. Polako se odgegala prema šanku. Sasvim pristojne noge, bar u ovoj špilji tako izgleda. Posle par trenutaka prestao sam da mislim na nju. Bilo je stvari koje su zahtevale moju nepodeljenu pažnju, što bi se reklo. Treba pripremiti završnu scenu i popisati par stvari onog što jesam, bolje reći onog što sam bio, napraviti mali inventar par sitnica bića.
Da li treba nekom da pomognem? Ne znam zašto mi to pada na pamet, jedna budalaština od mnogih koje prođu kroz mozak nepozvane i neželjene. Pivo je hladno, baš kako volim. Treba krenuti, treba (a čemu, sada naročito kad znam da se kraj sasvim približio, čemu?) otići čisto odlaženja radi. Na more možda, da još jednom čujem to mutavo grcanje vremena? Onog što prolazi kadkad lagano, kadkad brzinom munje. Ne mogu da se setim reči iz pesme Pink Floyda Time, naslov je sve što uspevam da prizovem. I opšte osećanje uzalud potrošenog trajanja. Ta praznina u znanju me pomalo brine, čini mi se da ni u šta nisam siguran, da se lagano gubim. Sećam se, čini mi se, svega ali ne znam više gotovo ništa.
Ponovo to preplavljujuće osećanje dosade. Treba otići negde, pre kraja, na more. Krećem se prema kući u kojoj ću se još jednom setiti svega, ponovo ću lizati uspomene kao rane… I uživati u slankasto-gorkom ukusu krvi. U tom ukusu – kad, recimo, krene krv na nos a ti zbaciš glavu da je upiješ nazad, zadržiš deo sebe – sam, valjda, bio najbliži sebi. Čemu sva ta tlapnja, treba se pripremiti, mada je, u stvari, sve spremno. Ali treba bar kupiti kartu i otići… Završiti ovu priču, možda. Staviti tačku na nju.
Mrak je gust, kao u snu bez snova. Ali mogu da osetim nekakvu memlu koja izbija iz tog mraka… To je podrum, prilično vlažan, podrum moje kuće, odjednom shvatam. Kao dečak uvek sam voleo da se krijem u toj tami, sam i slobodan. U mraku… Samo tada nije bilo ovako hladno, niti je mrak bio toliko gust… Čemu sve to drhtanje, otkud, pitam se, ja ponovo u tom podrumu… A onda sam odjednom napolju, nema vlage i obasjava me neko sablasno svetlo… Svetlo iz kog izbija nekakva toplota koja ne greje, ili ja to ne mogu da osetim jer drhtim sve jače, smrzavam se pod tom bledom svetlošću koja postaje sve jača… Paralizovan sam i ne mogu da govorim, a neodložna potreba da pobegnem postaje sve jača, neizdrživa… To je vatra, govori mi neki glas, dalek i neprepoznatljiv, požar koji ništa ne može zaustaviti… To gori cela moja kuća…
Recenzija >> Dve japanske vinjete: PROFESOROVA TAŠNA i PRODAVAČICA
Budim se u jednom trzaju, otkriven i obliven znojem. Shvatam da je već jutro. Još jedno jutro koje treba odživeti, koje treba odčekati. Uvek me je fascinirao svet snova, preciznije ta sposobnost da sami iz sebe izvučemo svetove u kojima smo, paradoksalno, prisutni u svim likovima i gde smo već u zagrljaju smrti… Taj zagrljaj sam tako prisno osećao u svim svojim snovima, tu hladnoću u srcu vatre koja ne gori. Zemlja mrtvih, ti moji snovi, tako bliska, tako prisna…
–Zdravo stari druže, kud si pošao?
–Po kartu… Odgovaram automatski, žureći da prođem pored tog glasa, znajući odlično kuda vodi dalje ostajanje u njegovom domenu: u laprdanje, nesuvislo mlataranje jezikom, još jedno, sad toliko nepotrebno, glumljene društvenosti. Ali glas je prokleto uporan:
–Pa ti kao da me ne prepoznaješ?
Moram da podignem pogled na lice koje mi ništa ne znači, jedna Kafkina stranica mi je značila više od svih ovakvih lica sveta.
-Pa, ne baš…
Nikad se nisam trudio da razlikujem face ljudi koje me ne interesuju. Kažu da ima ljudi koji razlikuju i dva leptira iste vrste. Kakav besmislen entuzijazam!
-Tvoj školski drug, seti se, nisam se baš toliko promenio!
–Pa i nisi, isti si, samo se nismo dugo videli… Otegoh žvaku, tek da se priberem i pronađem odnekud njegovo izgubljeno ime… Srećom on odmah nastavi: –Jesi li čuo strašnu vest za našu drugaricu? Koju sad drugaricu… Razmišljaj… –A da, pre neki dan sam pročitao vest, krajnje šturu… Uhvatih sebe kako se naglas prisećam. –Izvršila samoubistvo u nekom hotelu… Baš čudno nije mi ličila na tip samoubice. Ali šta je uopšte tip samoubice? –Zaista tragično… Namerno prekinuh svoj monolog. Šta tu uopšte ima da se kaže, osim da citiram Bodlera da smo svi mi Puke oaze jeze, usred pustinje čame ili tako nekako… Ali bi to sada i ovde sa bilo krajnje deplasirano… Možda da je Ona ponovo pored mene, možda bih tada citirao Bodlera. Ona bi to razumela.
–Pa eto, kad si već tu, možemo zajedno na sahranu, odbaciću te kolima. Možemo i da se setimo starih dobrih vremena.
Baš, pomislih, starih dosadnih vremena. I to na sahrani gde se pokojnik pokušava po svaku cenu upisati u knjigu života. Dijalektika koju nikad nisam razumeo. I nikad neću.
-Ne znam baš, žurim na put, javiću ti…
–Nemoj predugo, biću u kafani još jedno pola sata.
-Važi… Rekoh i ubrzah korak. Kakvo smešno predskazanje, pomislih.
Sutra odlazim na poslednje putovanje. Imam kartu u džepu, ispijam hladno pivo, na stolu knjige koje sam odvojio, samo najbolje, uostalom nemam još puno vremena za čitanje. Kako se to dogodilo da je misterija ostala zarobljena u kamenim gromadama hramova, uhvaćena u zamku večnih istina? Opet filozofiram, zauvek izgubljen za realnost, zauvek zgađen njome. Odjednom se setih luckastih fantazija koje mi je šaputala, pokušavajući da dopre do mene, iako sam je na vreme upozorio da me intimna vezivanja lako zamaraju, kao i sve ostalo… –Volela bih da smo u srednjem veku i da sam začarana princeza a ti… Nikad nisam dozvolio da završi misao, uvek sam završavao: –Vitez na belom mercedesu. Ona bi uvek odglumila ljutnju i rekla: –Baš ne umeš da maštaš.
I nisam umeo, nikad nisam izgradio samo svoj svet. I moja najluđa maštanja su uvek bila prepuna lepljive stvarnosti koja ne traži ni maštu, ni razum, već delovanje. I stoga su intelektualci u svim režimima uvek evnusi, zavidljivi čuvari sultanovih harema… Sve ovo sam već promišljao hiljade puta. Varijacije na temu. Pogubljen u sopstvenom lavirintu, ponovo dolazim na mesta gde sam već bio bezbroj puta. Lutam po hodnicima ove uboge palate već četrdeset i kusur godina, tražeći svog Minotaura, beznadežno. Nijednom nisam čuo njegov urlik, samo sam ponekad, u snu, uspevao da naslutim njegove korake. I to je nešto, pretpostavljam sasvim dovoljno za jedan život.
Ne postoji ništa tako napeto kao iščekivanje jedne izvesnosti. Kao kod napinjaje luka, kad se dođe do kraja… Strela titra, kao da je već u vazduhu, znaš da moraš uskoro da je pustiš… Moraš da je pustiš da odleti od tebe, jer si već tako odlučio, čim si uzeo luk, jer ne možeš drugačije… Osećaš svaki mišić, životne sokove koji teku žilama u naponu koji proizvodi volja u tebi… Kao onda kada sam joj rekao da je bolje da ode, da više nemam šta da joj dam. Iz sebičnosti sam to rekao, možda… A onda olakšanje, trzaj odlazeće strele koja ostavlja podjednako našu volju i našu snagu i čini ih smešno nezgrapnim i beskorisnim.
Čuh isprekidano i bojažljivo kucanje. Automatski rekoh: –Da. Ušla je devojčica u telu žene, sa nekim neizbrisivim strahom upisanim u svaki pokret. Setih se da je već dolazila, tražeći knjigu za neki ispit…Kako mi ti dani utonulosti u hrpe reči iz kojih treba izvući gram smisla izgledaju daleko, kao da su se dešavali u nekom prethodnom životu. Ponudih je da sedne. Prihvati moju ponudu gotovo nevoljno i sede ovlaš na samu ivicu drvene stolice, blago pognuta napred,kao da se sprema da ustane svakog časa. Izvinjava se na smetnji i oprezno pogleduje knjige na stolu, takođe spremne za pokret, ali njoj knjiga hitno treba… Zastaje u pola rečenice, valjda uplašena od sopstvene smelosti.
–Znam gde je, kažem polušapatom i odlazim do police za Suvišne knjige.
–Evo da se napiješ na izvoru znanja. Iznenadih se intenzitetom ironije, nema potrebe za tim, ne sada, pomislih.
Njen pogled postaje još plahiji i nepoverljiviji, nekako se u njemu više uopšte ne prepoznajem. Valjda tako mora, verovatno me je ODLUKA već toliko izmenila da drugima izgledam kao zombi, kao neko ko više ne pripada ovom svetu. Mora da je tako, jer se moj lik potpuno gasi u njenim očima. I ostaje samo nepoverenje. I zbunjenost. I strah koji je valjda ne napušta od rođenja. Ili ja to već prepoznajem svoj strah pred onim što dolazi, pred rođendanskim gašenjem svećica kako sam nazvao tu svoju odluku. Pred sobom. Nema smisla imenovati je bilo kako pred drugima. Od njih sam se već oprostio, to vidim u ovim krupnim, staklasto-zelenim očima… Shvatih da knjigu još uvek držim u vazduhu, čekajući da se devojačka ruka pomeri i uzme je. Ali se ona ne pomera, nagnuta i sad već gotovo spremna na skok. Konačno stavljam knjigu na sto.
–Mislite da je to štivo tako dobro? Prošaputa. Već pometene misli su se pretvorile u pravu zbrku, šta da joj kažem? Kako da ne zvučim suviše beznadno, da se ne oseti memla koja već obuhvata podzemlje mog bića?
–Uglavnom gomila gluposti koje ćeš morati da nabubaš, samo neka te to ne obeshrabri. Već sam podvukao najbitnije –taština me ne napušta, do kraja-možda ti bude od koristi.
Nagnuh se nad sto i otvorih knjigu da joj pokažem. Gotovo sam dodirivao njene grudi koje počeše pulsirati sve brže. Ustuknuvši unazad i kao pravdajući se, promuca:
–Odlično, hvala vam, sad moram da idem. Vratiću vam knjigu za par dana.
Htedoh da kažem da ne treba da je vraća, da je to poklon, nešto da promucam da je zaustavim, ali odmah uvideh svu smešnu neprikladnost tog pokušaja. Hteo sam da joj kažem da nema razloga za strah, za očajanje možda, za ravnodušnost, za ljubav, ali ne, nikako za strah u ovim našim lavirintima. Ali ništa nisam rekao, sem što sam promrmljao: –Dobro. Odmah potom zaboravih uplašenu devojčicu i konačno utonuh u sopstvenu samoću. Setih se njene fantazije i sebe zamislih kao poslednjeg viteza u nekom plastičnom oklopu i na drvenom konju. Nasmejah se. –Bar imam zrno mašte koje mora istrunuti, rekoh njoj koja nije više nigde do u mom lavirintu, poluglasno. Vreme ja da odgalopiram…
BELEŠKA: Ova, očigledno nedovršena, priča je, skupa sa još tri knjige, nađena u sobi neuglednog hotela na obali. Za autora se više nije čulo, mada se, zbog sadržaja priče, pretpostavlja da je izvršio samoubistvo, te da ga je more progutalo. Knjige su nestale iz policijske arhive, a ova priča je kroz meandre vremena došla do onog koji je potpisuje. I koji bi se zakleo da ju je sanjao, da kojim slučajem ona ne stoji tu, upravo ispred njega.
Pripovetka Čekanje objavljena je marta 2007. godine u književnom dodatku lista Kikindske novine, a na portalu Sinhro.rs objavljena je u skraćenoj varijanti.
