Miloš Simić rođen je 15.04.1986. godine u Kragujevcu. Po obrazovanju je diplomirani pravnik. Od 2019. godine aktivno učestvuje na književnim konkursima za poeziju i kratke priče. Poeziju objavljuje u zbornicima. 2020. objavio zbirku pesama Mesečeva beseda (uz dve čaše vina i sat vremena) u izdanju Umetničkog horizonta.
BESMRTNA
Za tebe ću zaustaviti kišu
I ukrašću Sunce
Da dozovem te…
U ljubavi nema smrti.
Srce od vatre
Skamenjeno u mraku,
Čekam te…
Tuge kao led pucaju
Pred tobom tope se
Smrznuto srce
Da ogreje te…
Čekaću te,
Nema smrti u ljubavi.
MILA
Slušam krike
Dok se tišine sudaraju.
Među bukom viših sila
Tražim šapat
I malo ljubavi,
Mila moja.
Voleo sam
Jednom samo
Iskreno i čisto
Kao da mi je poslednji put,
Mila moja…
Meseče, započni noć
Tu gde se ukrštaju tišine!
Čekam sudar svetova
Dok mi u rukama umiru stihovi
I slušam glas tvojih nemih usana
Koje bih pio…
Mila moja.
JOŠ JEDNOM SA OSMEHOM
Sakrio sam ispod kamena
Svoja dva najbolja
Osmeha.
Jemče da će
Postelja na tebe
Zamirisati.
A kroz vreme
Istina mi se
Sve više umiljava:
Krije se od pogleda,
Šara vazduh
Malenim prstima,
Izaziva svojim punačnim
Obrazima
I seća me na vode
Kojima sam plovio
Punim jedrima.
Zove me u svoje zagrljaje…
A ispod kamena
Čuvam ih
Od svojih užasa!
Zorica Bajin Đukanović: Pet pesama iz rukopisa PANONIKA
VRETENO
Zrno peska, što ga
Sunce u staklo vaja,
čista suza, oštrica inja,
mrazu proleće,
bio sam.
Da se durim
kao vija,
šaptač vetru,
mio glas,
predeći niti
tvojih visina.
Topli dodir…
Bio sam.
I niko!
I ništa!
Sve!
Ali,
bio sam
ja.
“Vija se duri, neće da me juri.”
PESMA SLAVUJA
Odavno ti nisam pisao
o onim noćima
koje sebe ulivaju u tišinu
kojom se prećute tajne.
Zanemario sam čak
i obnažene uzdahe
koji me odaju, mame,
jer kad se dah sasvim utiša
ništa ne preostaje.
A traje i traje…
